Dan za sebe

Nastavim li da filozofiram i ignorisem lepote koje me okruzuju steci cu osecaj da sam i dalje u dnevnoj sobi u Filmskom Gradu i gledam Travel kanal. Ovoga puta biram da ne prebacim kanal, idem do kraja pa sta bude. Ni reklame koje su sarene i dosadne mi sada ne smetaju. Ne danas. Danas je moj dan!

Od stana do plaze ima nekih pola sata voznje kada nema guzve, taman da mi se izluftira glava u voznji iako kaciga sprecava potpuni "refresh". Dan je suncan, nema ni oblacka na nebu, kao porucen za moj iznenadni plan da glumim turistu u gradu u kom zivim. Levo pa desno, vijugavim putem sve do severa ostrva gde prestaje civlizacija i pocinje raj od prirode. Pescane plaze, palme koje je prekrivaju, shum talasa koji ne prestaje cak i kada nema vetra. Kada sam prvi put doplutao na ovo ostrvo plaza je prvo sto sam pogledom trazio ali bezuspesno jer je skrivena kilometrima od grada. I secam se da sam tada bio fasciniran peskom i palmama. Doduse ni sada to nista nije predivno ni savrseno, ali nakon pocetnog odusevljenja sve vremenom preraste u svakodnevnicu. Ne danas. Danas je moj dan!

Parkiram motor tik uz plazu da i on uziva u pogledu dok ja gacam laganim koracima po vrelom pesku koga u ravnomernom ritmu hlade talasi jedan za drugim, kao deca koja se utrkuju na biciklama. Opet otvaram oci koje su bile sklopljene u poslednje vreme i zaista je pogled sareniji. Danas me bas briga sto su ljudi oko mene druge rase, drugih obicaja i totalno razliciti od mene. I potpuno mi je svejedno sto se neki kupaju u odeci i skroz prekriveni. Danas se opet smeskam svakoj novoj stvari koja me okruzuje, pa i (opet) simpaticnim malajcima koji se utrkuju ko ce da mi proda neku voznju na skuteru ili padobranom. Inace samo odmahnem rukom ili okrenem glavu, ali danas na svako pitanje ljubazno odgovorim i sa osmehom kazem "Ja nisam turista, ja zivim ovde". I opet me cudno gledaju ali mi to nekako ne smeta. Ne danas. Danas je moj dan!

Prilazim jednoj lezaljci koja lezi u hladu i zove me da joj pravim drustvo. Smilovao sam se i odmah smo nasli zajednicki jezik. Dok sada zbog sunca kroz poluzatovrene oci posmatram otvoreno more koje se negde u daljini spaja sa nebom osecam kako mi povetarac miluje kozu kojoj to nedostaje, pa i vetar dobro dodje. Indijski, malajski, kineski, francuski i engleski i dalje kruze oko mene, poput talasa se preplicu jedan preko drugog. Sada se ne koncetrisem da razaznam da li znam neku rec ili da shvatim kojim jezikom ko prica i odakle je. Vreme je za odmor a ne za mozganje. Ne danas. Danas je moj dan!

Pitam se zasto sebi ovo ne priredim svakog vikenda, ali onda shvatam da bi za to trebalo malo da se upotrebi mozak koji je svojevoljno jos negde kod lezaljke uzeo voljno. Mislio o tome ili ne, ja cu i dalje ovde biti usamljen. Govorio o tome ili precutkivao, i dalje mi nece odgovarati uslovi u kojima zivim. Nema potrebe da samog sebe podsecam na negativne stvari koje su oko mene, kao i oko svih nas.Ne danas.Danas je moj dan!

A na povratku otkazao starter na motoru, pa sam morao na kurblu da ga palim, ali ne brinem danas, ili sto bi rekli poznatiji "Frankly, my dear, I don't give a damn" ! Ne danas. Danas je moj dan!

 

Dalibor Kokic

Snimci