Dvadesetog Januara 2003. godine primetila sam neke bolove koje čak nisam mogla da povežem sa kontrakcijama. Trudnoća nije bila prva, a sve ono od prvog porođaja se brzo zaboravi (inače bi do drugih verovatno teško dolazilo). Ljudski mozak je čudo. Potisne svu bol, nadljudske napore i prateću neprijatnost. I još ponešto, pride.
Sedela sam sa Sandrom kod kuće, pravila mi je društvo, jer je Boban bio na skijanju sa Lukom. Slušale smo Drugi klavirski koncert Sergeja Rahmanjinova. Sandra je bila opsednuta ovim koncertom, znala je svaku notu. Ja sam se bavila kačenjem zavesa. Ne volim zavese, oduvek su me nervirale i to mi je sada smetalo, pa sam htela makar da ih operem. Imam visoke plafone, trebalo je to skinuti. Sandra me dobro poznaje. Ona zna da je besmisleno da pokušava da me u nečemu spreči. Zato je uživala u koncertu i radila tačno ono što je bilo potrebno: pridržavala je merdevine. Tu nežnost bez pridika veoma sam cenila.
Raspravljale smo se nešto, iz oblasti ruske književnosti. Tema je bila "krivica kod ruskih žena". Ili je to bilo iz oblasti psihologije, svejedno. Ja sam citirala svog profesora Bajčetića koji mi je na prvoj godini Akademije rekao da imam Tatjanin kompleks. Tada sam imala sedamnaest godina, smatrala sam da ga nemam, ali mi je to zvučalo tako romantično. Posle sam ustanovila da ga, kao i sve ruske žene, imam. Ali mi više nije bilo romantično. Sandra je prekinula ovu malu raspravu, vodeći računa da to bude u trenutku kačenja poslednje zavese. Diskretno mi je skrenula pažnju da sam trudna i da bi bilo dobro da odemo do Fronta, da vidimo šta mi se događa. Nevoljno sam pristala.
Dr. Stanojević Dule, čovek koji je porađao majmunice, zmije, zebre, mene i drugu menažeriju, pregledao me je i rekao:
- Porađaš se. Do jutra će beba biti tu.
- Kako se porađam? Pa nije izgledalo ovako prvi put.
- Nije. Ali se, eto, porađaš.
- Znala bih da se porađam.
- Valjda ja bolje znam.
A lepo sam ga pitala šta ako nešto ne znam, ipak prvi i drugi put nisu isti.... Doduše, celu tu drugu trudnoću sam ga najstrašnije smarala pitanjima raznim, pa mi je na kraju rekao:
- Vidi, znaš sve. Dosadna si. Ali ako ipak misliš da nešto ne znaš - uzmi lepo enciklopediju Britanika, pa pročitaj nešto iz nekog poglavlja.
Voleo je mene Dule. I ja njega. Ali ja nisam zahvalan pacijent. Prvi put, tada je radio u Mišoviću, htela sam da me porađa carskim rezom, zbog neke operacije koju sam uoči prve trudnoće imala. Odbio je. Kazao je da nema potrebe. Tražila sam epidural. Ta anelgezija je zgodna stvar, ali u bolnici nije bilo katetera. Dule je rekao da može da mi da samo jednu dozu koja će da me drži jedno dva, tri sata, da nema teorije da se tako brzo porodim jer mi je prvi put ali da mogu da danem dušom, na kratko. Izračunala sam tačno: dali su mi epidural u 12.15 posle ponoći. Znači imam fore plafon do 3 sata. Luku sam rodila u 2.55. Kateter mi nije ni trebao. A te 1997. u bolnici nije bilo ni posteljine. Toga se sećam jer sam prvi podoj imala na crnoj kesi, onoj za đubre. Koju su mi stavili na krevet. Luka je sisao kao da leži na satenu. Uopšte mu nije bila važna ta crna kesa. Posle sam dobila i posteljinu, od kuće. Dule me je pustio da odem kući, da se okupam. Jer u kupatilu nije bilo stakala na prozorima. To je bila neviđena privilegija i dok sam se spremala da izađem iz porodilišta rekla sam da mu to nikada neću zaboraviti. On se pravio da me ne čuje i poredio je moj inat i prkos protiv majke prirode sa nekim životinjskim porivima, koje je upravo gledao na Diskaveriju.
Sandra je sedela u čekaonici Fronta, a Dule je još uvek držao ultrazvuk i značajno gledao te mrlje na ekranu.
- Da li je beba zrela? - pitala sam.
- Jeste... možda će biti par dana u inkubatoru ali sve je to okej...
- Kakvom inkubatoru? Ne želim da mi beba bude u inkubatoru.
- Kažem možda će biti, malo, ma opusti se sve je u redu.
- Dule, ne želim da mi beba bude u inkubatoru. Neću da se porodim.
- Okej, za inkubator ćemo videti. Sad je kasno da odlučuješ kada ćeš se porađati, pošto se već porađaš. Zovi muža, reci mu da ćeš se do jutra poroditi. Idi kući po stvari. Ili neka ti neko donese, još bolje.
Sandra me je vratila kući. Pozvala sam Bobana koji je mahnito počeo da se pakuje i da se vraća za Beograd. Posle sam zaboravila da mu javim da može i da ostane pošto sam odlučila da se neću poroditi.
- Kako nećeš da se porodiš? – pitao je Dule, kada sam ga zvala da mu javim da se neću vratiti u Front.
- Lepo, neću se poroditi. Biću inkubator. Ležaću koliko budem mogla i biću inkubator svojoj bebi.
- Ne budali. Vrati se u bolnicu. Do jutra si gotova.
- Koliko mi je ovo dana ranije?
- Dvadesetak, isto kao i prošli put.
- Prošli put mi je pukao vodenjak, bilo je šesnaest dana ranije. Sad mi nije pukao vodenjak. I mnogo je dana ranije.
- Svejedno, porađaš se i ne možeš biti tako... u tom stanju.
Mogla sam. Tačno dvanaest dana bila sam Nikolin inkubator. Ležala sam i čitala. Bio je to zgodan trenutak da pročitam neku propuštenu lektiru. Porodiila sam se 02.02. u podne. Ležala sam na tom stolu i ramena su mi se toliko tresla da nisam to nikako mogla da zaustavim. Boban je bio pored mene i pokušavao je svojim dlanovima da smiri moja ramena. Nije uspevao. Takođe je primetio da se posle prvog porođaja nisam tako tresla.
- Što mi se ramena ovako tresu? Zašto se cela ovako tresem?
- Oslobađanje enzima – promrmljao je Dule.
I još je rekao nešto o hormonima, a onda je odustao.
- A možda to kod tebe i nije to. Ti si medicinski fenomen. Ti si inkubator. Spavaj.
Pre nego što sam zaspala, obradovala sam se što imam posteljinu. Ustala sam da se umijem. Pogledala sam se u ogledalo iznad umivaonika u sobi. Videla sam neku drugu osobu. Moja kosa, inače prirodno plava, bila je skoro crna. Bio je dan i ta promena se na dnevnom svetlu jasno videla. Od tada se farbam.
Blogovi autora
- Da li je ovo još uvek blog B92? (6)
- DOŽIVETI STOTU (117)
- STEVE JOBS – Još nešto za kraj (170)
- Ima neka tajna veza (44)
- TV serija OTVORENA VRATA ili kako je nastao "brand"? (217)
- Komentar na blog Ane Radmilović (115)
- IDEMO DALJE (70)
- Zidanje tiraža na Bojani (49)
- Ukus (50)
- Bezglavo društvo i marionete (36)
- Svetski dan pozorišta (26)
- Najlepša je zemlja moja? (136)
- KURIRSKI POSLOVI (325)
- Govor mržnje ili ima li važnije teme (183)
- MNOGO MIŠLJENJA (268)
- PR SLUŽBA (98)
- GO ili 19X19 ili 360 kamenčića (66)
- BESEDE I BARIKADE (115)
- Film Sestre u Ujedinjenim nacijama (48)
- NIĐE VEZE! (72)
Najnovije VIP blogeri
- Dovidjenja, gospodine Bobicu!
angie01 - Klasicna tema- Beograd, popodne i gitare
jednarecfonmoi - Fragmenti stvarnosti u opštem prividu
Hansel - Horizontala, koja ne da vertikali da se vidi
angie01 - СРБИЈА ‒ ЗАЈЕДНИЧКА ДОБРОБИТ И КАЗНА
Predrag Brajovic - Lični izbori
njanja_de.manccini - Džez kao religija
Ivan Blagojevic - Diznijev svet
jinks - ovde je nigde dobro mesto ...
Đorđe Bobić - вабомамом спојке сунчане
Черевићан
Najnovije blogeri
- ŽUTA OSA (8/24)
horheakimov - DUB PUB: Milion kvadrata
docsumann - Dokon um đavolje igralište
zilikaka - НАЦРТ РЕЗОЛУЦИЈЕ О ГЕНОЦИДУ У СРЕБРЕНИЦИ
Filip Mladenović - DUB PUB: A Bright New Day Is Coming
docsumann - Srbija u EU i NATO do 2030...
Filip Mladenović - DUB PUB: Woman, Hey
docsumann - DUB PUB: No Love, No Home
docsumann - ŽUTA OSA (7/24)
horheakimov - Hronologija antipatriotizma...
Filip Mladenović
Arhiva
Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana
- Eksperimenti u blogovanju (4)
- Muzika (3)
- Zabava (2)
- Reč i slika (2)
- Hobi (2)
- Mediji (2)
- Moj grad (2)
- Društvo (1)
- Kultura (1)
- Život (1)
Najaktivniji autori u poslednjih 15 dana
SRPSKI / ENGLISH
INFO TV RADIO VIDEO B92.FM SPORT PUTOVANJA BIZ POSLOVI MAPE ŽIVOT KULTURA BLOG FORUM TEHNOPOLIS AUTOMOBILI SHOP MUSIC vrh strane© 1995 - 2009, B92 | Kontakt | O nama | Impresum | B92 lica | Pravila korišćenja
B92 je organizacija koja brine o zaštiti životne sredine.
Mi ublažavamo štetu nastalu zagađenjem u avio-saobraćaju i ulažemo napore da se smanji emisija izduvnih gasova.
climatecare.org