Plivaj muški na moj znak

 Milan Nikolić

                    "Umetnost je ono što ja činim drugima, kultura je ono što drugi čine meni"

                                                                                            Branislav Dimitrijević

"Kada veroučitelj kaže učeniku da dobri ljudi idu u raj, onda on upali tv i kroz reality programe gleda - raj"

                                                                                              Borka Pavićević

Pre nego što danas pedeset sedam momaka (opština Čukarica) u kupaćim gaćama zaroni u vodu, tražeći bogojavljenski krst, odnosno, pre nego što litija, tiho i svečano prođe gradom, neophodno je još jednom oslušnuti refrene kojima se ove ceremonije, ne i takmičenja, budući da sveštenici neće paliti štoperice, najvljuju i predstavljaju u medijima. Kako razumeti tako oprečne doživljaje jednog društva, u kojem manji deo javnosti tvrdi da je kultura marginalizovana, svedena na  "nepotrebni trošak", ogrnuta alibijem koji pruža nekoliko respektabilnih manifestacija (FEST, BITEF, BELEF, BEMUS, OKTOBARSKI SALON) i, nasuprot tome, stalne (većinske) tirade o zemlji duhovnosti, što bi, valjda, trebalo da potvrdi i ova prigoda. Najavljuje se da će vreme ići na ruku mladim plivačima, da je zainteresovanost bila velika,kapaciteti takoreći popunjeni, kao i da su dolazeće generacije izuzetno svesne duhovnosti naroda kojem pripadaju. O njihovoj upućenosti u razlikovanje apstraktnog duha hrišćanstva i paganskih, iskričavih običaja, preko kojih se takva duhovnost jedino može "pročitati" - nije bilo reči. Održavanje u neznanju, čini mi se, ostaje imperativ, prvi i poslednji uslov opstanka  iluzije o duhovnosti, etici i kulturi, što primenjeno na delu, obično rezultira duhovnom širinom kutije šibica. Jer, šta je sve kultura? Prvi kontakt sa ljudima kada se ujutru izađe iz kuće, dominantna interesovanja, vrednosti, forma i sadržina međuljudskih odnosa.  I tako, korak po korak, uvek stignemo do Države i medija. 

Da li je "porno, turbo, bingo" model poslednje decenije XX veka u nas, zaista zamenjen, nekakvim novim modelom, ili je stari samo dopunjen, korigovan, da ne kažem - obogaćen? Jer, bingo je danas kolektivni san, a "nikad se ne zna" mantra poslednji izraz nade, koja nema više nikakvo uporište u realnom životu.  Porno  je zauzeo čak i prime time na nacionalnim ekranima, mada mi se "krunski savet" Dvora, na prvu loptu, više dopada od Veća strogih staraca koji  decenijama ne uspevaju da nauče Prestolonaslednika gramatici maternjeg jezika, ali su duboko svesni koliko je - "ćirilica ugrožena". Turbo je zapravo život koji živimo, bez obzira na to da li pripadate grupi onih koji sveukupnu (kulturnu) stvarnost doživljavaju kao kontinuireno vređanje i degradiranje ili onih koji će osvajanje bogojavljenskog krsta proslaviti na nekom splavu, u "srči do kolena", sve u duhu pravoslavne džamahirije u koju nas neprestano uteravaju. Da se razumemo, nemam ja ništa protiv dajvinga ove vrste, ali mi smetaju kontekst i poruke. Poistovećivanjem vere i nacije, tzv.duhovnost postaje političko sredstvo, podložno banalizacijama bez granica, kao što se i u (ne)kulturi uvek može tonuti dublje. Zbog toga turbo pravoslavlje i turbo folk zapravo govore istim jezikom, u čemu leži tajna njihovog harmoničnog saglasja. Najglasniji promoteri vere i tradicije, bar kada je o javnom prostoru reč, dolaze upravo iz estradnog miljea, pod kojim ne smatram samo one koji se služe mikrofonom, već, u različitim svojstvima, obitavaju na malom ekranu.                             

Interesantni su podaci koji kažu da je sve veći broj Amerikanaca koji, predozirani reality programima, počinju da žive u uverenju da su i sami deo istog i da uporno pokušavaju da uspostave vezu sa Producentom. Zabeleženo je nekoliko slučajeva samoubistava počinjenih u uverenju da će Producent to sprečiti. Ne znam zbog čega domaćim producentima ne pada na pamet da preseku vrpcu sa kulturom devedesetih, koje se zvanično odriču i to sa nedvosmislenim gnušanjem. Ali, ako čak ni DS-u nije bitno o čemu su Jočić i Legija razgovarali prilikom dragovoljne predaje vođe "jedinice sa herojskim pijetetom" (jeste, gledao sam Insajder preksinoć), zašto bi se pravio rez između silikonskih dekoltea, dekorisanih masovnim zlatnim krstovima i aktuelne duhovne klime sa istovetnom etičkom težinom (kubikažom)? Sećam se prve demokratske vlade, premijera Zorana Đinđića, koja "ekransko pitanje" nije smatrala sporednim. Mnogi među perjanicama najbanalnijih, valjda zabavnih programa, u širokom potezu od studijskih, modernih posela, tračerskih sesija kojih se ne bi postidele ni posvađane komšinice u Svilajncu, popodnevnih, ljubavno-modnih psiholoških sesija za tri groša - nisu znali gde da "premeste" svoja ostvarenja, rasterani sa velikih televizija, pa su se razmileli kablom, po lokalu, kao bubašvabe posle dezinsekcije.

Nažalost, već 2004. su vraćeni, trijumfalno, u maniru "ništa se nije desilo, a i ne može nam niko ništa", a povratak ogništu turbo kulture overen je ispred Skupštine na dočeku Pravoslavne nove godine, 2007., sa zvezdom večeri, "žrtvom" Sablje - Svetlanom Ražnatović, amblemom turbo patriotizma, koji odoleva svim režimima. I ona i turbo patriotizam. Nemoguće je posmatrati ih odvojeno. Velja Ilić je baš uživao, jer "teško žabu u baru naterati", a Koštunica se vrpoljio, neuspešno glumio dert koji mu nikako ne leži, ali je uspešno ozvaničio svoju vernost principima "pravne države", o čemu i danas, posle svega što se desilo za njegovog mandata, (od "pijeteta pomenute jedinice", preko ukidanja Darvina sve do Topčidera) bez stida govori. Ono što je infrastruktura za jedno društvo, to je Ustav za njegov sistem vrednosti. Skrojen po načelima jedne (takve) partije, on ne samo da zahteva ozbiljnu reviziju, nego je skandalozno zašto se sve do danas to pitanje nije otvaralo. Mada nije izvesno šta će producenti učiniti sa tim. 

U međuvremenu, PBT model samo mutira. Njegova vitalnost se ne dovodi u pitanje. Reality nadogradnja je prirodni sled stvari, evolucija televizijskih konatminatorki u spisateljice, (kulturnih) trovača u uspešne poslovne ljude, edukatore i moralne inspektore koji se iživljavaju nad nekom decom, koju su prvo zatrovali "zvezdanim snovima" pa onda uzeli da ih "klešu", tajkuna u rolmodele, diktatorovih ljudi u uzorne Evropljane...I sve to prožeto svetim duhom bespogovorne odanosti mantijama čija reč je imuna na kritiku. I Titovo Užice je evoluiralo u Hristovo užice (B.Dežulović), a oznaka 18+ pre nego što počne epizoda reality programa čiji protagonisti slave slavu i seku kolač, potvrđujući svoju duhovnost uprkos tome što su svojim ponašanjem zaradili pomenutu etiketu - najspontaniji je primer sprdnje nad sprdnjama. Estetika devedesetih godina mutirala je sirotinjsku opsesiju modnim brendovima, u nekakav kopitarski glamur koji govori jezikom frustracija, ostavljenih u detinjstvu i ranoj mladosti. Ona je formalno skuplja i, upravo zbog dolsednosti u kvalitetu sadržine, deluje jeftinije nego ranije. O laureatima raznih nagrada, mecenama i ktitorima, kao i o poslednjem talasu dodeljivanja nacionalnih penzija neću ni da govorim.

Kontinuitet (kulture) nije sporan, siromaštvo, jedina kategorija koja na dnevnom nivou napreduje, savršeno pogoduje medijskoj ponudi, baš kao onomad, pre petog dana

u oktobru. I danas nam je "dobro raspoloženje" nasušno, a štimung neophodan. Ukoliko je turbo kultura imanentna SPS-u, kao šljokičasta zadužbina ove partije, u vreme čijeg uspona je i rođena, postavlja se pitanje da li se današnji DS, taj lilihip, bljutav, ma koliko se trudio da bude sladak, nacionalno pomirio i sa kulturnim bagažom svojih reformisanih partnera? Da li mu on, u predvorju Evrope, ipak pogoduje, kao izduvni ventil za frustraciju čekanja? Za besove, glad i agresiju?

Taman kada ti, kao mom duhovitom poznaniku, padne na pamet misao - "Eto, živiš u Srbiji, a završiš sa čituljom u Politici", shvatiš da te i tu može sačekati cenzura. Skandalozno i nažalost istinito. A, mi se stalno žalimo kako nam nedostaje čvrsta ruka. Producenti moraju biti svesni da nam je i od Evrope i od Rusije, diktatura najneophodnija. Baš kao i servirani (kulturni) štimung. Bez nje, nismo svoji na svome. I zbog toga pre sutrašnjeg skoka u vodu na znak duhovnika, večeras pomislite želju. Nije svaka noć - bogojavljenska noć.

EPILOG/EDIT: Dan posle, novinski naslovi i tekstovi, po običaju, preplavljeni su izjvama oduševljenja krcatih prepoznatljivom retorikom: junaštvo, hrabrost, čast. Srbija je odgovorila zadatku, složno i jedinstveno, ne samo na nivou prestonice. Plivalo se i u velikim gradovima i u malim mestima. Izrazi poput "junačka srca" ili "zavidna odvažnost" ostaju potpuno nejasni ili je sa frazama uvek tako? Pompezna forma i leksika, koje su udruženo ispratile jedan ritual, ostaju na nivou besmislice, dnevne kvote medijskih gluposti, ali njihov uticaj nije zanemarljiv. Uvek se vraćamo na reči. Reči su sve. Dosledno i bez predaha, zavođenje mladih i grejanje starih srca se nastavlja, diljem Srbije se i dalje bori i brani, a dirnuti u značenje časti, koja se kroz ovaj estradno/paganski hiperkič provlači kao dominantan motiv, značilo bi dirnuti u svetinju. Uprkos tome meni ostaje nejasno. Šta je u svemu ovome časno? Rezime Glasa javnosti (očekivano, zar ne?) nije mi u pomogao u potrazi sa smislom.

SAVREMENICI O ISTOM/EDIT: "Kada veroučitelj kaže učeniku da dobri ljudi idu u raj, onda on upali tv i kroz reality programe gleda - raj", Borka Pavićević odgovara na pitanje  novinara o istraživanju Novosti o tome koliko vremena Srbi provode gledajući sapunice i reality programe. Na uplašenost Novosti za duhovnost naroda, koji najviše u regionu "konzumira televiziju", Borka duhovito primećuje - "Dobro je da su Novosti to istražile, one inače pucaju od duhovnosti". Bilo je tu reči i o "edukovanim veroučiteljima". Dovoljno za lep početak dana, hvala B.P.