Cekajuci Dadoa

Dok brckam noge u bazenu i upijam sunce koje ovde niko ne zeli razmisljam sta sve moze covek da uradi dok ceka na nesto. Sta sve nekome prodje kroz glavu za nesto manje od godinu dana? Taj vremenski period se cini kao dovoljan za svako bitno pitanje u bilo cijem zivotu. Dvoje ljudi koji su se upoznali pre dvesta dana ce savrseno znati da li su jedno za drugo ili je to samo prolazna veza. Za sedam meseci voznje ce osoba znati da li je za volan ili ipak za javni prevoz. Za sve u zivotu ima odredjen period koji treba da prodje da bi se nesto znalo da li je to to ili ne. Koliko vremena je onda potrebno da se shvati da li su neki koraci iz proslosti dobri ili losi, tj. koliko vremena treba da prodje da se kaze "uspeo sam sa planom"? Ma koji to plan bio, od zavrsetka studija, preko kupovine davno zacrtanog automobila pa sve do zaokruzivanja sopstvenog zivota tako da si skroz srecan kao osoba?

Ja sam u prethodnih dvesta dana spoznao razne stvari. U prethodnim obracanjima sam o svemu tome pisao, nesto i izostavio a jos vise zbunio i sebe i druge. Neki ljudi koji mi nisu bili bliski postadose najblizi, a meni bliski do momenta odlaska se skroz izgubise. Da li ljudska samoca ima rok trajanja? Da li ima neki znak koji priroda daje da to jasno stavi do znanja? Da li su to mozda ucestali snovi poznanika i bliskih ljudi ili samo nostalgicna secanja? Da li su to pesme sa radia u kojima se prepoznajem, ili se svako u svakoj pesmi prepozna ako se potrudi? Palma ili breza? Desno ili levo? Sunce ili sneg? Tamno ili svetlo? Borba ili odustajanje? Posto sam jos uvek ovde ocigledno je da je borba ta koja je pobedila odustajanje, ali kod svih drugih pitanja se i dalje dvoumim. Da li je u stvari potrebno da se odlucujem? Mozda je najbolje da zivim dupli zivot, jedan u snovima i srcem a drugi na javi i glavom.

Ono sto mi remeti te odgovore je cekanje, tj. iscekivanje. Ta prokleto dosadna papirologija mi ne dozvoljava da se sada odlucim nego mi prolongira svaki odgovor ma koliko se ja trudio da ga odgovorim u istom momentu kada mi se pitanje pojavi preda mnom. Osmi mesec prolazi od kako sam zamenio strane sveta, i ne ide na bolje. Ni na gore. Stoji. A to je najgore. Ni napred ni nazad. Ako potrcim napred sapletu me papiri, a ako se okrenem nazad zaslepi me sunce. Postoji mnogo malih razloga zasto se krupne stvari desavaju u nasim zivotima. Pa mozda i ta sitna slova na papiru kada se spoje daju neku veliku sliku. Pa onda kada se te slike spoje obrazuju jos jednu, vecu celinu koja vise nije mutna nego se jasno naziru i palma i breza jedna pored druge. Ali, cekanje ubija...

Ja u stvari ne cekam papire da budu gotovi. Ja cekam na sebe, cekam da nastavim ili zapocnem svoj zivot konacno, jer je predugo vrteti se u krug pod vrelim suncem dalekog Orjenta skoro godinu dana. Sta sve moze za godinu dana da se desi? Mogu do sutra da nabrajam i siguran sam da bi se naslo jos toliko da se doda. Ono sto ne moze da se desi je - da se vrati to vreme. Onda je logican potez da dok cekam na samog sebe pocnem da se bavim drugima i okolinom jer sebe kada stanem ispred ogledala ne vidim. Kada bih se pojavio na Balu vampira ja bih bio onaj nevidljivi u ogledalu. Svi me vide osim mene. Mozda bi bilo bolje da njih pitam kako se osecam i kuda idem, jer ja to sada ne znam i ne vidim kada ce do toga doci.

Pomalo izgubljen, definitivno usamljen i najmanje svestan svega oko sebe. Noci bez jutra i zora bez sunca. Lice bez osmeha i sirom zatvorene oci. Nije ni cudo sto se ne vidim u ogledalu. Pa ni sa one druge strane...

Dalibor Kokic

Snimci