Vilinska saga VII/3

I dalje gostuje Anonimni Autor (kunem se, registrovao se - valjda ce se udostojiti i da pocne da odgovara na vase komentare, ukoliko ih bude bilo) 

Posle obilnog jela društvo se počelo bolje osećati. Grupa pridošlica čak povede neusiljen razgovor. Za to vreme tri prilike u kostimima sa šarom lišća, sedele su na kolenima i nemo ih gledale. Momak u plavom plaštu izdvoji se iz gomile, priđe Kjuu i stade nešto da priča o oružju. Vilenjak mu je samo lakonski odgovarao, gledajući „kroz njega", jer je tako uspevao da pogledom obuhvati i sagovornika i društvo iza njega. Iskusno Kjuovo oko nije moglo a da ne primeti pažnju sa kojom Urlik i njegovi drugovi prate mladićev nastup. Iako mu je zbog takvog tretmana sigurno bilo nezgodno, mladi razbojnik je ipak rešio da istraje u svojoj misiji. Uskoro je vilenjakovo ćutanje protumačio kao tupu nezainteresovanost, pa se odvaži na još veću drskost. On onako ležerno upita može li pogledati vilenjački mač, pa odmah posegnu za njim. Prsti su mu već dotakli kožom prekriven metal kanije, kad se Kjuovo koleno sa treskom spusti na mač i prikova ga za zemlju. Videvši bes u vilenjakovim očima on pokuša da se osmehne i pokaže kako ne razume zašto bi se neko ljutio na njega. Kju se ne osvrnu na to loše glumatanje, nego mu pretećim glasom reče:
- Slušaj ti, Hjorte, ako sam dobro načuo kako se zoveš. Svaki smrtnik koji je video sečivo vilenjačkog mača nije poživeo ni toliko da shvati kako ono izgleda. Strašno bi me ražalostilo da doživiš sudbinu tih tvojih odvažnih saplemenika. -
Mladić se preplašeno povuče, gotovo fizički osetivši opasnost na dometu vilenjačkog mača. Bio je sasvim u pravu što je poverovao svojim instiktima, jer Kju je bio potpuno spreman da mu hladnokrvno odseče glavu, ako bi nastavio da se raspravlja ili pravda sa pogrešnog rastojanja.
Hjort se povuče do svojih gunđajući i tresući glavom, što je proizvodilo grotesno zveckanje na njegovoj sklepanoj „kacigi". Iz pravca ljudske grupe još su se neko vreme čule optužbe i primedbe na vilenjačku negostoljubivost, a onda se sve utiša. „Trgovci" polegaše, ali ih većina ostade budna. Kju je prosto osećao na sebi pogled crnobradog gorostasa oko koga su ta neprijateljska stvorenja bila okupljena. Mirno ga je podnosio, čekajući trenutak kada će se ljudi odlučiti za konačni obračun. On polako šapnu Friji na uvo.
- Šumski razbojnici. Čekaju da zaspimo kako bi nas poklali. Nameravaju li to samo da bi vas prethodno silovali, ili misle kako imamo nešto vredno, ne znam. Lošim ljudima nekada ne treba motiv da čine zlo. Ono je u njihovoj prirodi. Za sada, mislim da smo sigurni. Dok sam ja budan, oni neće napasti, zato što su kukavice. Takav soj ljudi ubija smo kad su sigurni da žrtva nema šanse. Oni se retko izlažu opasnosti otvorene borbe. -
- Konji, - tiho procedi zelenooka lepotica - Imamo plemenite konje, i oni vrede mnogo. Hoće da nas pobiju radi njih... Kakav ološ, i to posle toga što smo podelili svoju hranu sa njima. Trebalo bi da mi napadnemo prvi. -
- Možda si u pravu. Ali, po čemu bi se onda razlikovali od njih? Ovo nije obljavlen rat. Čekaćemo da povuku prvi porez. Da mi vilenjaci ubijamo sve ljude koji misle zlo, plašim se kako bi vaša populacija bila znatno umanjena - odgovori skoro nečujno vilenjak, jedva pomerajući usne.
Devojka ne odgovori. Samo se osmehnu pri pomisli, koliko će se banditi načekati, očekujući da Kju zaspe. Ona izvadi iz tobolca šest strela i zabode ih u prašinu ispred sebe, kako bi joj bile pri ruci. Onda namesti sedmu, onu crnu i lakovanu, na tetivu velikog luka pa, spustivši se na zemlju, ispruži se po vreći pored njega, licem u pravcu grupe preko puta. Malo ih je ispitivački gledala glave spuštene na perijanu vreću pa onda zatvori oći, zaspavši u trenutku.
Un leže iza nje, skinuvši vilenjački ratni nož sa opasača i sakrivajući ga u nedra. Zatim se sklupča, obuhvativši rukama kolena i takođe zaspa. Kju ostade okamenjen pored njih, sedeći na široko razmaknutim kolenima, uspravne kičme, ruku položenih na svoj strašni mač koji mu je počivao u krilu. Njegov odsutan pogled obuhvatao je odrpanu grupu na supotnoj strani kolibe. Bez napora i koncentracije registrovao je svaki njihov i najmanji pokret.
Ljudi su, vremenom, postajali sve nervozniji. Posle nekoliko sati, među razbojnicima otpoče tih razgovor:
- Ovaj prokletnik nikako ne spava. Ko zna, možda se odmarao čitav dan, dok smo mi šipčili? - jedva čujno je brundao vođa razbojnika.
- Ma, kažem ti ja, spava on, samo je uvežbao da to radi sedeći. Znam ja štosove tih svorenja iz šume. Prevarili bi vučicu da joj opljačkaju jazbinu, samo kad bi im to odgovaralo za nešto njihovo. Šteta što ih ne zanima da kradu, bili bi sjajni lopovi. Njihove interese, zaista nikad neću uspeti da razumem - Upade Hjort nestrpljivo.
- Onda i uzmimu njegov veliki mač dok tako spavajući gleda u tebe, ako imaš tri čiste, - javi se neki treći glas.
- Ja sam bar pokušao da ga prevarim, Rudgrime. Ti si se, kao i ostali, prepao od vilenjaka. - zlobno će Hjort.
- Ja se ne pravim pametan da planiram pljačkanje onih koji imaju nadljudske moći. Ko zna kakve mračne sile može prizvati na nas, - odgovori onaj treći.
- Ma, to je samo čovek sa kozijim ušima. Da ste hrabriji, mogli bi svi zajedno da navalimo na njega i časkom ga ubijemo, - i dalje se ljutio Hjort.
Tišina, - reče Urlik - ako nemate neku ideju kako da ga prikoljemo, nemojte govoriti. Ne zaboravite da čuje bolje od nas. Kako i ne bi kad ima tolike uši? Sad još samo treba da ga upozorite vašom glupom prepirkom. -
- Kažeš da ga ubijemo? Zaboravio si ženu koja je ušla noseći srnu kao da je guska. Nećeš mi reći da je ona od našeg roda? Kol ju je video kad je pošla u lov. Vratila se sa plenom za nepunih sat vremena. Životilju je ubila jednim jedinim preciznim pogotkom. Zaključak donesi sam. - reče Rudgrim zabrinuto.
- Možda je samo imala sreće u lovu? Ona nema podignutu kosu kao vilenjak. - odvrati Hjort sunljičavo.
- Njena kosa je mnogo duža nego njegova. Primetio si kako se ponosno držala kada je ušla? Nije bacila ni pogled na nas. To je sigurno vila. Vidite da je, posle tvoje svađe sa vilenjakom, spremila po jednu strelu za svakoga od nas. To znači da uopšte ne računa na mogućnost promašaja. Baš kao što kaže legenda, Vilenjak može ustreliti u oko vevericu koja beži - razvijao je Rudgrim svoju teoriju.
- Stvarno, može biti da je ona vila, - reče Urlik - to nam nikako ne odgovara. Moraćemo da je ubijemo i da zarobimo samo onu drugu koja je sigurno žena. Šteta, lepa je... -
- To, što je lepa, nije nikakav kvalitet za vilu. One su sve takve. Problem je u tome što je niko ne bi kupio. Čak ni ludi erl Hakon. Svi se plaše vilinske magije. Vredi samo da se izređamo na njoj pre nego što je zakoljemo. Još nikad nisam radio to sa vilom. Kažu da je straobalno. - dodade raspaljeni Hjort.
- Upoznao si čoveka koji je vodio ljubav sa vilom? - upita Rudgrim pun neverice.
- Da! - odgovori mladić - Ostard Belokosi, odlazi svake treće godine u daleke krajeve, duboko u zemlji Vanda, gde u vreme šumskih svečanosti možeš opštiti sa vilama. Prvi put je kao dečak bio kod rodbine u tom kraju, u malom naselju Nordijaca, koji su svojim knorovima donosili i odnosili robu za nekolicinu vrlo uglednih mesnih trgovaca. Tada ga je mladi rođak, njegov vršnjak, pozvao da gledaju tu svečanost, gde nalepše devojke iz čitavog kraja trče gole kroz šumu kako bi privukle vilenjake. Sa njima su, naravno, došle i vile, koje se nisu libile da iskoriste mlade posmatrače. Otada on, iako sretno oženjen čuvek, redovno odlazi na svečanosti da sretne vile, a što je najčudnije, često vodi sa sobom i svoju ženu. Svašta se priča o njemu, od toga da je imao jako bolesno dete, kome domaći vidari nisu davali ni dve godine života, a onda su ga vilenjaci zamađijali pa je sada jedan od najjačih i najzdravijih dečaka u mestu, do toga da ga je lično vilinkalj primio u toj dalekoj šumi i svojim novcem i mudrim savetima njegovoj porodici obezbedio blagostanje. Uglavnom, on se često hvali prijateljstvom sa vilenjacima. Može biti da sve izmišlja? Ipak, vrlo je poznat i cenjen u svom mestu, naročito kod starijih ljudi koji smatraju druženje sa vilinskim svetom veoma koriisnim. Prognani sveštenici naših starih božanstava, koji duboko u bespućima čuvaju stećke ispisane runama od nadobudnih hrišćanskih preobraćenika, kažu da su se takve stvari nekada davno praktikovale i kod nas. I da je moguće da se i danas negde tajno održavaju. Tamo, u dubokim šumama, gde vlast kralja i biskupa ne dopire. -
- Da li ti sveštenici u pustoši imalu nešto vredno sa sobom? Recimo veliko zlatno prstenje posvećeno bogovima koje je nekad stajalo po starim hramovima? To bi bio prilično lak plen. - zabrunda Rudgrim zainteresovano.
- Sumnjam - reče razočarano Hjort - Kada su spalili stare hramove Hrišćani su pokupili svo zlato i srebro iz njih i pretopili ga u svoje relikvije. Crkva je čak pretresala paganska svetilišta sa spiskovima i ako bi jedna vredna stvar zafalila, obično bi predali čitavo mesto plamenu. I ja sam sumnjao u tu priču i ubio sam nekojiko paganskih sveštenika, ali ni pod najvećim mukama nisu priznali da imaju neku vrednost. To su jadni prosijaci koji žive od milostinje onih koji u duši još nisu spoznali pravog Boga. Do đavola, o čemu ja pričam? Oni su tamo, u severnoj pustoši tundre, a ova pohotna vila je ovde pred nama. -
- A, da li si video nekoga koji je silovao vilu? Ti si se bar družio sa najopakijim ljudima našeg kraljevstva, kao što je Harald Rutavi Obraz, Hagum Decoubica, Vilfrid Đavolji Sin i slični? - ostade istrajan Rudgrim.
Hjort zaćuta.
- Ja ću ti reći - cerio se Rudgrim - To je zato što niko nije preživeo čak ni takav pokušaj. One nisu obična božja stvorenja. Iako su lepe i nežne, neverovatno su opasne. Video si kako je nosila srnu, koju bi i veoma jak čovek teško stavio na leđa bez ičije pomoći. Snažna je kao bik, a uz to sigurno ima i vilinsku magiju. -
- I bik se može zaklati. - odgovori Hjort, gotovo poslovično.
- Da! - reče Urlik - Na žalost, moraćemo je odmah ubiti. Tako je najsigurnije, ako uopšte mislimo nešto ozbiljno da radimo. Ona dva dobra konja i sami mnogo vrede. -
- U pravu si, divne životinje. Gledam ih od kako smo ušli. Onaj beli je od najbolje sorte riterskih. Dobro ćemo ga utopiti, A, onaj drugi, koji kao da ima pruge, on je... - Rudgrim stade zbunjeno.
- Vilenjački! - obrecnu se Hjort, na granici da podigne glas.
- Za vilenjačkog konja mnogi bi platili čitavo bogatstvo da ga ukrste sa svojim grlima. Oni su mnogo brži od običnih, a mogu i dosta da ponesu. Ovo je, kao što sam primetio, pastuv. Stvarno imamo sreće. - oglasi se gorostasni vođa ponovo.
- To je baš glupo - javi se odnekud četvrti glas - svi hoće da kupe vilenjačkog konja, a niko neće da kupi vilenjačku ženu...
- Ćuti ti, glupane. Ko li me nagovori da u bandu uzmem seoskog idiota, samo zato što može da ukrade jaje ispod kvočke? - vajkao se Urlik.
- Lako ćemo mi sa lepoticom i konjima. Ne treba paviti ražanj dok je zec u šumi. Prvo treba da pobijemo ovo dvoje vilenjaka. Mislim da bi sad svi mogli malo da se odmorimo. Pred zoru će se verovatno i njemu prispavati. Sigurno je da i oni spavaju. Videli ste kako je vila zaspala. - praktično predloži Rudgrim.
- Kad se krene na njih treba probuditi Kola. On je najbolji ubica među nama. Ovog puta mora sve da bude savršeno. Nikako ne sme da bude greške. To bi nas koštalo glava. - isplanira vođa akciju - Spavajte sad, meni trebaju odmorni borci. -
- Ja uzimam na sebe da pazim na vreme i vilenjaka. - reče ponosno Hjort - Ovo je, u neku ruku, moja osveta. -
Posle ovoga razbojnici se smiriše. Kjuu je bilo veoma žao što su prekinuli tajni razgovor, jer mu je to, u ovoj dugoj, kišovitoj noći bila jedina razonoda. Bilo je zaista lepo sedeti i slušati, kolike su budale tvoji protivnici, kakve sve surove planove imaju, kako malo znaju o njegovom soju, i sa koliko optimizma smišljaju način da ga ubiju. Stvarno mu ih je bilo žao. Osećao se kao krupan mačor, koji sluša zaveru miševa protiv sebe. Zaista tragikomično.
Ubrzo zatim začu se Urlikovo užasno hrkanje, a njegovi drugovi ga okrenuše na drugu stranu psujući ga i udarajući. Okrenut pobočke, on nastavi da hrče, samo mnogo tiše. Njegov glas stapao se sa zvukom još tri hrkača od kojih se jedan gotovo gušio menjajući intonacije krkljanja. Čak da je vilenjak i hteo da zadrema, pored ovoga to je bilo nemoguće.
Sazvučije spavača nije ni malo smetalo Friji i Un, koje su, iscrpljene od puta, spavale kao mrtve. Posle nekoliko sati Kjuu je stvarno dodijala razbojnička muzika, pa je jedva čekao trenutak kada će se probuditi i krenuti da ga napadnu. Da su bili u nekom drugom društvu, u ovakvoj situaciji, vilenjak bi izašao napolje da se odmori slušajući noćne zvukove šume. To bi bilo zanimljivo opuštanje, kakvom je njegov narod pribegavao kad god im je trebalo psihičko rasterećenje. Međutim, pored ove krvoločne bande, o tome nile moglo biti ni govora.
Morao je sedeti u zagušljivoj kolibi i čuvati devojke od zlih pripadnika njihovog naroda. U jednom trenutku zapitao se zašto mu je sve to bilo potrebno. Ali, čim mu je pogled pao na usnulo Frijino lice, odmah se začudio što mu je tako glupo pitanje uopšte palo na pamet. Noć je dalje prolazila. Po Hjortovom ujednačenom disanju vilenjak primeti da je i on zadremao. Sada je bio trenutak da napadne, ako je mislio da preupredi njihov napad. Uz svu njegovu borbenu prednost, to mu se činilo jako nečasnim. Ipak se na kraju odlučio, da sačeka njihov prvi potez. Još se nadao kako će, možda, odustati od svoje namere. Nije želeo da svuda za sobom ostavlja trag leševa, koji bi na kraju odveo Harolda u Šumu Trolova, što bi se sigurno završilo masakrom ljudi iz Lughajma. Ostao je da i dalje čeka.
Oko dva sata docnije, njegove osetljive uši registrovale su neko komešanje iz pravca razbojničke družine. Neko je pokušavao da u najvećoj mogućoj tišini probudi ostale. To mu baš i nije polazilo za rukom, neki su se samo okretali na stranu, a kod nekih, kao što je Urlik, drmanje jednostavno nije imalo nikakvog učinka. Našavši se u stvarno bezizlaznoj situaciji, razbojnik ga nekoliko puta udari laktom. Urlik tiho zaječa i posle malo gunđanja otvori oči:
- Ti si, Lambi. Šta je sad? - upita on tiho dok mu je polovina mozga još spavala.
- Ona stoka, Hjort, zaspao je na straži. Uskoro će prvi petlovi. Samo sam Rudgrima uspeo da probudim, a on se strašno plaši vilenjaka - raportira mu ovaj.
- Čekaj malo, - šapnu Urlik, pridižući se na laktove i tresući glavom.
- Šta kažeš, ne možeš da probudiš Hjorta? Pa sve je ovo bila njegova ideja. - oglasi se vođa i okrenu se ka mladiću koji je spavao zavijen u svoj dugi plavi plašt.
Grozan šištav zvuk probi se iz Hjortovih usta kroz prste ogromne Urlikove šake. Onda se začu novo koprcanje, pa započe dijalog:
- Ti si lud! To mi niko u životu nje uradio. -besno je siktao Hjort.
- Šta bi gospodin hteo? Da nam zbog njegove lenjosti propadne ovoliki plen? Ovo je, na kraju krajeva, tvoja osveta. Verovatno bi te pogodilo da ne učestvulaš u njoj? - odvrati mu vođa sasvim zadovoljan onim što je postigao.
- Dobro, razumem. Ali da mi zavrćeš... - pokuša da nastavi da se buni mladć.
- To sam primenio, tek kada su svi drugi načini bili iscrpljeni. Evo, pitaj Lambija, ako ne veruješ. - opravda se Urlik malo doterujući istinu.
Lambi potvrdi glavom, pa nastavi da budi ostale.
- Dosta. Ima nas sasvim dovoljno. - reče Hjort - Urlik i ti, na vilenjaka, a Rudgrim i ja na vilu. Više sveta bi samo stvorilo nepotrebnu buku. -
- Zašto ti na vilu? - pobuni se Lambi.
- Zato što hoću da srušim neke glupave Rudgrimove teorije. - reče Hjort mračno.
- Ni slučajno! - ulete Urlik - Ako hoćeš da se zabavljaš, imaš plavokosu lepoticu, koju ćemo svi, posle urađenog posla. -
- Dobro. Mogu li onda bar da držim vilu, dok je Rudgrim bude klao? - reče Hjort, računajući da će mu to biti divan uvod u zabavu sa raskošnom lepoticom Un.
Urlik klimnu glavom, smatrajući da, kao dobar vođa, ne treba da bude ni suviše strog prema isfrustriranom mladiću. Zatim, dobro pogleda prema Kjuu, i ustavši na kolena šapnu:
- Imao si pravo Hjorte. On spava u tom položaju. Hajdemo sada polako i pametno. -
- Mislim da ste nešto zaboravili, - oglasi se Kju, mirno i punim glasom - Niste probudili Kola. Baš me zanima šta će pokušati on da uradi, kad ga toliko hvalite, jer vi ste sa svim svojim lukavstvom pošli direktno u smrt. -
Ovaj staložen i hladan glas delovao je na napete razbojnike gore od svake grmljavine. Neki iz polupodignutih poza poskočiše. Rudgrina izdaše noge i on sede u prašinu, a orijaš Urlik se ukoči. Nekoliko trenutaka trajala je prava pometnja, pa onda vođa skupi hrabrost da upita:
- Ti... Ti si nas celo vreme slušao!? -
- A, čime bih prekratio vreme, dok sam pazio? Ja tako dobro čujem da mogu da razlikujem disanje svakoga od vas. Odakle li vam samo ideja, da iznenadite vilenjaka? Kojoj budali je to palo na pamet? - osmehnu se Kju.
- I šta ćeš sad? - upita vođa preneraženo, kao i svako ko je prvi put u životu video nešto natprirodno. Kju je imao sreće da su ovi razbojnici u svojim primitivnim umovima brkali pojam natprirodnog, sa natprosečnim.
- Ništa posebno. Sada ći da vas izbacim napolje na ovu kišovitu noć i da se dobro pokajem, što sam vas sinoć nahranio. - izloži Kju mirno, kao da se tu radilo o nekoj sitnoj krađi, a ne o nameri da ih pobiju na spavanju.
Ovolika sigurnost u svoju moć još više uplaši Urlika, nego što bi to učinila neka otvorena surova pretnja. Ali, to nije tako delovalo na ostale bandite pliće pameti. Hjort je to shvatao kao strah, i slabost, pa zakorači napred rekavši:
- Zar ne vidite da blefira? Da stvarno ima neku moć već bi je davno upotrebio. Dovoljno smo učinili da ga izazovemo. -
Još nije spustio stopalo u koraku, kada Frija, koja je od početka razgovora bila budna, ali nije davala nikakvog znaka od sebe, skoči u klečeći položaj istovremrno zategavši luk. Ta reakcija je bila toliko brza i iznenadna, da bi se i sam Kju mogao zakleti kako je devojka koristila subjektivno vreme, samo da je nije lično poznavao.
On ne podleže opštem iznenađenju, nego ga iskoristi rekavši:
- Rekao sam da ćete otići, smrtnici, i to ćete učiniti! -
Onda polako spusti ruku koju je munjevito stavio ispred Frije, kako bi je zaustavio. Ona ga molećivo pogleda i upita:
- Mogu li da ubijem bar jednog? -
- Nikako, - reče vilenjak - Upravo sam ih ubedio, da se nose odavde. -
- Molim te, Kju, samo onog zubatog... - nastavljala je Frija da igra svoju ulogu, poprilično ovladavši vilenjačkom veštinom plašenja ljudi.
Bez obzira na napetost situacije, vilenjak se od srca nasmeja:
- Pa to je neka obostrana simpatija. Prava ljubav na prvi pogled. I on se raspitivao za tebe dok si se odmarala. -
- Šta mogu, stičem obožavaoce gde god se pojavim. - reče Frija sarkastično.
- Negova naklonost bitno se razlikuje od Otolfove. Mislim da je ne bi preživela. - objasni on.
- Nema veze, ne bi ni on moju. - odvrati devojka zlobno.
- Dobro, dosta smo pričali! Uskoro sviće. Sad se tornjajte! - ozbiljno reče Kju.
Zategnuti luk pokazao se kao mnogo delotvorniji u raspravi od odlučnog stava i raspaljivanja sujeverne mašte. Razbojnici se brzo pokupiše i napustiše kolibu. Za pozdrav im dobaciše nekoliko kletvi, na koje se Frija i Kju veselo nasmejaše.
Nekoliko minuta kasnije, Kju se diže, opasa mač pa, sagnuvši se, kliznu napolje, u pomrčinu. Devojka je ostala da čeka sa napetim lukom u ruci. Interesantno, ali u njoj se tek tada pojavi strah. Možda zbog otsustva samouverene vilenjakove ličnosti. Međutim, ni razbojnika više nigde nije bilo. Oni su bili glavna opasnost. Ta nelogičnost, strana njenom racionalnom umu, još više je uplaši. Ona se stade tresti kao u groznici, i onako sa lukom i strelom u ruci, dopuza do usnule Un. Pribi se uz nju, u neverovatnoj potrebi, da oseti nešto živo u svojoj blizini. Miran i bezbrižan san njene drugarice poče polako da utiče i na nju, smirujući je. Frija se još čudila pojavi iznenadnog straha. Razmišljala je o njemu i nikako nije mogla da mu otkrije logičan uzrok. Krajičkom oka ona opazi jednu senku koja potpuno bešumno skliznu unutra. Reagovala je munjevito.
Bio je to Kju, koji se po navici kretao vrlo oprezno, kao da je još uvek napolju i uhodi razbojnike. Umalo ga ne ustreli. Spasla ga je jedino činjenica, da je razbojnike očekivala u grupi, a ne pojedinačno. Kada vilenjak progovori, ona baci luk i sjuri mu se u zagrljaj. Zatim poče dugo i strasno da ga ljubi. On je pokušavao da je smiri, ali ona ga je grčevito držala, tražeći da se zakune da je nikada više neće ostaviti. „Nikad više samu, u mraku!" Kju čučnu držeći je u naručiju i pusti je da se tiho izjeca na njegovim grudima.
Kada se malo umirila, objasnila mu je, šta ju je snašlo, i koliki strah je iznenada osetila. Vilenjak joj reče da je to zbog premora, koji je zadnjih dana doživela, tokom ovog groznog bekstva. Isto kao i telo, reče on, i ljudski duh se zamara, a kada se ozbiljno premori mogu nastati napadi straha, besa i izgubljenosti. Verovatno je njenoj neurotičnoj reakciji doprineo i lažan osećaj moći koji je Kju širio oko sebe kako bi obeshrabrio razbojnike. On ju je napustio naglo, ostavljajući je bez i kakve podrške, ne shvatajući njeno stanje. Devojčini živci, napeti kao strune nisu to izdržali. To je bila Kjuova greška. Vilenjak joj se izvinjavo, pravdajući se da je smatrao kako ona ima jednu od najčvršćih psiha, sa kojima se ikada sreo. Naročito posle onoga što je pokazala u Ejabergu i u Hakonovom zamku. Nikada ne bi mogao da pomisli, govorio je, da bi njoj moglo tako nešto da se dogodi. Zato i nije preduzeo nikakve mere, da je zaštiti.
Od svega toga, Frija je malo šta razumela. Shvatila je da joj se nešto pravda zato što ju je ostavio, ali sad je bio tu, i to je bilo najvažnije na svetu. Svitanje su dočekali zagrljeni, sedeći pored usnule Un i u tišini gledajući prema otvoru ulaza.
Svetlost u tim vratima polako je jačala. Sa dolaskom dana otkravi se Frijino strahom smrznuto srce. Jutro osvanu vedro i prelepo. Kju, po običaju, osmotri nebo, pa zaključi:
- Danas će biti vrlo topao dan. -
- Kako to možeš da znaš? - upita Frija koja se veoma interesovala za sve vilin umetnosti.
- Pomoću velikog iskustva nadopunjenog posmatranjima mojih predaka. U ovom našem kraju vremenske situacije ponavljaju se u određenom broju slučajeva. Naravno, dosta zavisi od doba godine. Ne mogu da budem potpuno siguran u ono što predvidim, ali, većinom pogodim. - objasni vilenjk demistifikujući tu svoju veštinu.
- Mislila sam da tu ima neka velika tajna. - veoma razočarano reče Frija- A ti, u stvari, predviđaš kao naši stari ljudi, samo tačnije. -
- I oni bi predviđali tačnije, da žive koliko mi, i da ima ko da ih poduči u toj veštini. - jednostavno zaključi Kju.
Tada se i Un probudi, pa stade da se protrže na svom improvizovanom ležaju, prosto mameći prisutne svojim zanosnim telom.
Kju skrenu pogled, pošto nije želeo da se zadržavaju u blizini razbojnika, a Frija samo proguta pljuvačku i krenu da posluži doručak.
Brzo su pojeli obilan obrok od srnećeg mesa i masnog, krckavog keks-hleba. Uhvatiše konje koje je Kju još pre svitanja, čim je utvrdio da su razbojnoci dovoljno odmakli, pustio da slobodno pasu. Natovariše ih svom svojom skromnom imovinom i uzjahaše. Ovoga puta nisu se držali staze nego su se kretali izmađu drveća, pazeći da ne zakače glavom o neku nisku granu. Posle nekoliko sati takvog, opreznog jahanja, izbiše na put, sigurni da su zaobišli vrlo moguću razbojničku zasedu.
Na širokom, zemljanom putu, koji se već prosušio pod jakim letnjim suncem, poteraše konje brže, mada još uvek ćuteći i na opezu. Vazduh je postajao sve topliji. Uskoro, Kju zbaci gornji deo svog kostima, i nastavi da jaše nag do pojasa. Frija je odmah sledila njegov primer. Nlju za mišljenje ljudi koje bi eventualno sreli, i onako nije bilo briga. Jahala je slobodno, kupajući u vazduhu svoj oznojen torzo. Jedino je Un ostala obučena, objašnjavajući da joj uopšte nije vruće, i nisu je slomile ni Frijine opomene da će od znoja usmrdeti kostim, pa će narednih dana ići gadna i smrdljiva.
Oko podne zaustavili su se pored nekakve plitke rečice, rashladili, oprali neke stvari, odmorili se u hladu. Pojeli su srnetinu, ponovo bez ikakvih dodataka, jer je Kju smatrao da ni pečeno meso ne može dugo da stoji po ovakvoj temperaturi. Ostalo im je još malo, za večeru, a za sutra će morati nekako da se snađu. To je značilo kako će opet jesti vilenjačku kašu, da im malo odmori stomake. Posle obroka, neko vreme su se ispružili u hladovini, dok se žega nije malo smirila. Un se žalila na ovo neuobičajeno toplo vreme. Kju joj reče kako su zadnjih sto godina najtopliji od kako su vilenjaci došli na ovaj svet.
- To je omogućilo vama, ljudima, da se u zadnje vreme razmilite mnogo dalje nego što su vaši preci odlazili. Čujem da je kolonizovan Grenland, a da pojedinci plove čak do velikog zapadnog kopna koga vi zovete Vinland. -
Frija ispriča kako je njen otac na Islandu upoznao neke ljude koji su sa Erikom Crvenim išli na zapad, ali da tamo nije bilo ničega što bi vredelo pljačkati.
- Kažu da nema bogatih gradova i imućnih seljaka, samo šuma i divljač, isto kao i ovde. -
Kju ovome ništa nije dodao s obzirom da je o tim mestima čuo samo od drugih, a od onoga što oči vide, do onoga što ljudi govore postoji poprilična razdaljina. Pošto su se u priči opet dotakli udaljenih oblasti, onih koje su bile toliko daleko, da je u njima sve bilo moguće, devojke okupiše Kjua da im ponovo priča o vilinskom svetu.