Izdržala je do rođendana

A ми без мог Лазе, па ја не живим, ја животарим и постала сам с опроштењем права плачипичка, на жалост. Деца су добро и добра су, а ја прежалит не могу, да ми је да га вратим како знам и умем, ћао друже, поздрав. 19.новембар 2010.

 Ljiljo moja, samo srcem mogu da pokušam da razumem kako ti je. 19.novembar 2010.

Немој ни да покушаваш, али ја се не дам, ја се борим и стално се зезам по систему, мени нема смрти без шјекире, шта да радим, боли јако, јако! 20.новембар 2010.

Kada sam primio ova njena pisma već sam bio u Bodrumu. Ni početkom godine kad je Laza umro nisam bio u Beogradu. Juče mi zvoni mobilni, oko podne. Nina: Čula sam da si se vratio…imam jednu tužnu vest...umrla je Ljilja...baš na Lazin rođendan! Juče, 23. decembra!

Jebote! Ej bre, pisali smo jedno drugom do pre neki dan, molio sam je da bude jaka zbog Tijane i Rastka…poserem se u život!

Kasnije, posle podne u Kolarcu, Nina, Zdenko i ja. I šta…kako? Ne znam…Ranko mi je rekao da je pre podne razgovarao s njom i sve mu je izgledalo OK. Znaš da je ona uvek bila bolešljiva…kaže Zdenko. Prepuklo joj srce, nije mogla više, mislim na glas. Šta će i kako će sad ono dvoje sirotana, sami na svetu…

Sećam se kad se vratila posle operacije očiju, bili smo u Poganovskom Manastiru, zatrčala se i poljubila me: Dragi Mikele, najzad mogu da vidim kako zapravo izgledaš, baš si mi lep. Izljubio sam je radostan što je operacija uspela. Njih dvoje su bili mala čvrsto zatvorena zajednica, sa Tijanom i Rastkom, to je bila nepristupačna tvrđava, bili su sami sebi dovoljni, voleli su se beskrajno. Umeli su, znali i hteli da se druže ali u svoj svet nisu primali nikog. Ne znam zašto i kako ali mene, Ninu i Zdenka su prihvatili, prigrlili a meni dozvolili da ponekad, posebno Ljilja, uđem u njihove najintimnije delove života. Vremenom se među nama stvorilo najljudskije i najprisnije poverenje. Dok sam ja slikao ili pecao, kuća, bašta im je izlazila na Mrtvu Tisu, Ljilja bi znala da sedne pored mene i započne razgovor. Pričali smo o pročitanim knjigama, preporučivali jedno drugom svoje omiljene, razgovarali o svemu i svačemu bez napora, o porodici, mukama koje nas prate, u to vreme su negovali Lazinog tatu koji je nepokretan ležao posle šloga. Ni u jednom trenutku od nje nisam čuo ili primetio da se žali, da joj je teško. Iako prema drugima introvertna, sa mnom je bila otvorena, prosto sam osećao njenu potrebu da mi kaže ovo ili ono, da mi se poveri, ako treba i izjada a to zaista bilo vrlo retko. Nismo se viđali često, jednom, dva puta godišnje ali je uvek izgledalo kao da se nismo ni rastajali.

Laza, Lazar je umro je od srčanog udara visoko na skelama sa kojih je oslikavao jednu crkvu, a bio je Majstor! Pored virtuoznosti u slikanju na svežem malteru, u prste je znao pravoslavni kanon, da ste ga probudili u pola noći, izređao bi vam ne samo mesto na kojem mora da se nalazi Hrist u zavisnosti od crkvene građevine, Devica Marija, Sveti Jovan Krstitelj, raspored svetaca...Ušavši u neoslikanu ili novu crkvu, pogledom bi snimio kompletan prostor od poda do kubeta, apsidu, zidove, stubove i trenutno u glavi koncipirao kako će crkva izgledati kada budu oslikane freske. Više je bio van kuće nego u njoj ali je bio divan i odgovoran otac i muž. Ljilja ga je, kad bi bila na raspustu, pratila i odsedala u manastirskim konacima širom Srbije, Makedonije, Bugarske…Kao glavni Majstor imao je, stvorio je i ekipu dobrih slikara, pomoćnika. Dobro je zarađivao ali je naporno i krvnički radio ne gledajući na sat, sve dok crkva ne bi bila zografisana onako kako je, uz poštovanje osnovnog kanona, on zamislio.

Diplomirao je slikarstvo na Akademiji u Novom Sadu a Poslediplomske studije na Beogradskoj likovnoj Akademiji. Znajući ga još od njegovih studentskih dana a bio je mangupče, đavolan, sve je voleo i hteo da proba, bio sam iznenađen kada sam saznao da se privoleo Crkvi! Pametan i uman kakav je bio, shvatio je duboko u sebi da mora da se izvuče iz pakla u koji je bio počeo da klizi. Svako se bori na svoj način a Laza je izabrao Crkvu. I uspeo je! Nije bio fanatik, nikome nije nametao svoje stavove, nije voleo ni da razgovara o tome, samo bi se osmehnuo i odmahnuo rukom. I bio je u pravu, to je bio njegov lični odnos prema veri, njegova unutarnja odluka koja se pokazala ispravnom. Odisao je smirenošću, tolerancijom, razumevanjem.

Umrli su Laza a sad i Ljilja, moji dragi prijatelji, u meni ostaje ogromna praznina, rupetina koju ni sećanja na naše susrete i razgovore, uzajamna osećanja, ne mogu popuniti.

Ovaj tekst nastao u dahu i potresenosti, posvećujem Tijani i Rastku.