Već duže vreme u sebi ne mogu da nađem onu radost koja se zove "od srca" pa da kažem kako mi je "srce puno". Ono što bi ga moglo napuniti nikada nije bilo veliko i nedostižno, punila sam ga malim stvarima koje mi znače. Svaki put kada mi je teško mogla sam da posegnem tamo negde gde mi je "duša" pa da zahvatim malo snage da guram dalje. Ne mogu da se setim od kada je to mesto presušilo, presahlo?
Znam da sam donekle i sama kriva. Svaki put kada vidim ili čujem nešto što mi je nepodnošljivo teško prebacivala sam se na "nečujno" i "nevidljivo", bez moje volje, toliko često i toliko dugo da mi je to stanje postalo hronično.
Zapitam se šta će samnom biti za neki niz godina, da li ću ostariti u one bezdušne starce i starice koje sam nekada znala...ili ću nekako naći pogubljene komadiće te duše, od koje se posle svake strašne slike ili priče otkidalo po zrnce ili parče.. jer ako je ne nađem, ne pokupim, ne otkupim, čime ću onda voleti i moju decu?
Pakujem se da putujem i tražim onu radost u sebi, ono puno srce, ali nalazim samo pokidane komadiće raznih slika i priča, stvarnost od koje je teško pobeći.
Priča prva:
Pred svako putovanje odem da kažem zbogom mom Čoveku, tamo gde mu je večna kuća, da smo dobro i da ne brine za nas. Ponesem cveće i sveću kao što je red, posedim malo da se ispričamo pa lakšeg srca putujem.
Poslednji put baš na ovu zimu, ledeni vetar šiba i nosi uvelo cveće. Na groblju nema skoro nikoga, samo jedan čovek dva reda ispred mene...i jedno dete u prljavoroze jakni okraćalih rukava. Promiče mala udaljena figura, redom sve grobove pregleda i eto, već je do mene stigla.
Pita me da li sam donela nešto za jelo?
U pomodrelim rukama drži dve uvele jabuke.
Kažem da nemam ništa - dok se na brzinu preslišavam da nisam, ovako posvađana sa crkvenim kalendarom, zaboravila neke zadušnice? Nisam? Gledam u njene ruke a ona već okreće oči ka onom čoveku...i tek tada me udara saznanje da je ona - gladna. Ona ne prosi. Setim se da ako nemam hranu imam novčanik kod sebe i nešto para što mi je ostalo kada sam kupile cveće i sveće..vadim i dajem joj neveliku novčanicu. Zahvaljuje i kreće prema onom čoveku, on ne čeka da ona nešto kaže već vadi iz novčanika i on. Gledam kako odlazi, smrznuta mala devojčica...i mislim kako sam prošla pored tri pekare kada sam dolazila. Iz njihovih raskošnih izloga, kao uvreda za gladne oči ovog deteta presipa se izobilje, mirisi od kojih bi se čovek lako onesvestio - a meni se stomak skupio u ništa.
Priča druga:
Sinoć kasno zove me poznanica iz nekadašnje firme, viđala sam je sporadično sa razmakom od nekoliko godina a ove jeseni je učestala sa pozivima, nekako ubeđena da mogu da joj pomognem, da joj tamo negde van nađem bilo kakav posao, da čuva decu, da sprema ili tako nešto za bilo koju platu, radila bi bilo šta. Kaže "zemlju bi grizla koliko joj treba"
Tu se prebacim na "nečujno i nevidljivo" , ne mogu da slušam.
Kažem da ne mogu da joj pomognem, niti tamo nekoga poznajem ko bi mogao. Zaista ne mogu.
Jesenas je sama našla posao u Švajcarskoj, preko neke žene, da čuva dvoje dece, ali se nekako desilo da stigne i baka, besplatan bebi servis pa je ona ostala bez posla. Ponudili su joj da pazi jednog nepokretnog starca, plata je malo manja.......ma hoće, kako neće. Svesna da će danju i noću biti zatvorena u 4 zida, ali šta je to ako uspe da zaradi dovoljno da poplaća dugove i nagomilane račune, da popuni minus na računu, da joj uključe struju i telefon a možda i da preživi do sledećih tri meseca belog šengena? Pa opet da dođe? Ostvarenje njenih snova bilo je na dohvat ruke.
Posle nekoliko dana rada, taman kada je naučila da ga presvlači, zapira, kupa, menja pelene, hrani i dežura na svaki njegov poziv.....dok ga je prala i brisala, spremala pelenu, on je zgrabio njenu ruku i zadržao je sebi među nogama, čvrsto je stežući dok se ona otimala dahtao je da "bednice iz Srbije, koje su previše digle nos, moraju raditi šta se od njih traži ili će pocrkati a tako im i treba" ...ona se nekako otela, i dok je trčala niz stepenice čula je kako se vrata stana sa treskom zatvaraju.
Ona je sasvim zaboravila da nema ključ, nije ga ponela i sada ne može da se vrati a niko ne može da joj ta vrata otvori, da bar uzme svoje stvari, pasoš...našla se na ulici nepoznatog grada, u kome nikog osim te žene ne poznaje, bez pasoša, novca, u papučama i raščupana..u džepu je napipala mobilni sa našim brojem. Krenula je da zove tu ženu ali joj se ta nije javljala na poziv. Očajna, našla je u mobilnom broj druge žene, srećom ona je te brojeve skupljala stalno verujući da će joj jednom neko od njih pomoći. Ta žena se javila. Primila je na dan dva pa su od nje zvali onu prvu. Ona je imala ključ. Uzela je svoje stvari, Ništa joj nije platio. Kartu za nazad kupila joj je ona nepoznata žena kod koje se sklonila sa ulice.
Jesenas sam od nje slušala tu očajničku odiseju i svako malo se prebacivala na "nečujno i nevidjivo", kao i sinoć.
Još samo deca mogu da me spasu.. Mala deca, ona nevina i radosna što ne znaju nijednu strašnu priču. Samo sa njima ću da se družim.
Dolazi vreme praznika, poklona i radosti. Obradovaću neku decu sitnim poklonima. Obradovaću i sebe tako, možda se jedno zrnce mojih uspavanih osećanja probudi?
Pokušaću da prevarim sudbinu i da otkupim komadic moje duše, jedno zrnce, ako mogu? Može se to.
Ima jedna devojčica sa zvezdanim očima koja se već dugo ne smeje. Njoj samo jedan poklon treba i ako ga ne dobije svi drugi pokloni joj neće trebati. To je poklon mrvice zdravlja. To je poklon mrvice života.
I može da se kupi, makar ta mrvica, ne mogu to roditelji sami jer mnogo košta, ali mrvica po mrvica.... Pisao je Mungos The Zabrinuti o njoj , maloj Zvezdani, bolesnoj od Batenove bolesti. Ne mogu da pomognem svim ljudima, svoj deci, ali bar jednom mogu, da se više ne prebacujem na "nečujno i nevidljivo" jer to nije dobro, kojom dušom ću posle da volim moju decu ako je sasvim izgubim?
Idu praznici.
Sve najbolje Vam želim.
Ovde možete da vidite Zvezdanu:
www.zvezdana.rs
www.zvezdana.net
Blogovi autora
- Najlepše drvo na svetu (28)
- Baka (41)
- Zemaljski dani teku (238)
- Zločin se, ipak, ne isplati (36)
- Žurka za dve dobre mačke (68)
- Klopka (130)
- Otmica (47)
- Čovek koji nestaje (40)
- Prsten gospođe Sofije (62)
- Veliki Džo (25)
- Priča iz života (27)
- Priča za ledene dane (53)
- Proboj solunskog fronta (47)
- Birajte reči (797)
- Корбач у руке или...? (70)
- Пиџама парти (93)
- Čija je odgovornost za pretučenog petogodišnjeg dečaka? (80)
- Odričem se Krkobabića (81)
- Hladan jezik na francuski nacin (58)
- Uhapsen Anonimus Srbije (59)
Najnovije VIP blogeri
- Fragmenti stvarnosti u opštem prividu
Hansel - Horizontala, koja ne da vertikali da se vidi
angie01 - СРБИЈА ‒ ЗАЈЕДНИЧКА ДОБРОБИТ И КАЗНА
Predrag Brajovic - Lični izbori
njanja_de.manccini - Džez kao religija
Ivan Blagojevic - Diznijev svet
jinks - ovde je nigde dobro mesto ...
Đorđe Bobić - вабомамом спојке сунчане
Черевићан - Jolene
njanja_de.manccini - Dok su rakete krstarile nad Beogradom, tražeći svoje ciljeve
Vojislav Stojković
Najnovije blogeri
- DUB PUB: A Bright New Day Is Coming
docsumann - Srbija u EU i NATO do 2030...
Filip Mladenović - DUB PUB: Woman, Hey
docsumann - DUB PUB: No Love, No Home
docsumann - ŽUTA OSA (7/24)
horheakimov - Hronologija antipatriotizma...
Filip Mladenović - Bebče siroče o tranzicionoj pravdi
Nebojša Milikić - DUB PUB:Dub From The 7th Sea
docsumann - DUB PUB: Bloody Red Blood
docsumann - DUB PUB: Ne želim da čekam voz koji neće doć'
docsumann
Arhiva
Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana
- Zabava (2)
- Muzika (2)
- Hobi (2)
- Eksperimenti u blogovanju (2)
- Nostalgija (1)
- Društvo (1)
- Moj grad (1)
- Gradjanske inicijative (1)
- Gost autor (1)
- Filozofija (1)
Najaktivniji autori u poslednjih 15 dana
SRPSKI / ENGLISH
INFO TV RADIO VIDEO B92.FM SPORT PUTOVANJA BIZ POSLOVI MAPE ŽIVOT KULTURA BLOG FORUM TEHNOPOLIS AUTOMOBILI SHOP MUSIC vrh strane© 1995 - 2009, B92 | Kontakt | O nama | Impresum | B92 lica | Pravila korišćenja
B92 je organizacija koja brine o zaštiti životne sredine.
Mi ublažavamo štetu nastalu zagađenjem u avio-saobraćaju i ulažemo napore da se smanji emisija izduvnih gasova.
climatecare.org