Plačimo... Sa Coletom je umrla naša savest

Redak je slučaj da umre Čovek

Jer, najteže je  naći Čoveka.

Mnogo je ljudi, danas,  našlo lepih  reči za Branislava Coleta Kovačevića, Čoveka, borca za mir, političara koji nije bio politikant, neshvaćenog junaka  koji se nije plašio da nam prvi kaže neke bolne stvari koje smo želeli da sakrijemo.

Svi su oni  Coleta znali  više - manje,  virtuelno. Ali čak i tako mogli su da shvate kako je taj  dobri čovek promišljao, koliko je topline unosio i kad je kritikovao, koliko je želeo da nam SVIMA  bude bolje...

Coleta sam upoznao '92. godine tokom studentskog protesta koji se u Kragujevcu odvijao na Mašinskom fakultetu. Već tada sam znao da je politički bio  blizak Ivanu Đuriću i da je organizovao antiratni koncert u Šumaraicama na kome je sviralo Atomsko Sklonište. Dao nam je ozvučenje i posmatrao sa strane ko smo, kako radimo i šta hoćemo.

Da, to je bio taj protest koji su neki iskoristili da sada drmaju državom i Beogradom. Cole nije. On je ostao dosledan u pokušaju da menja a ne da iskoristi.

Ne mogu reći da smo se posle toga družili. Bili smo često, politički, na suprotnim stranama ali uvek je bio korektan pregovarač. Sećam se da je podneo ostavku na mesto urednika  lokalne Televiizije jer nije hteo da  trpi  da mu se mešaju. A mešali su mu se oni koji su tada njegove ideje o autonomiji Šumadije ismevali, zabranjivali mu da se pojavi u javnosti, oni kojima je pre toga pomagao, promovisao...koji nisu više hteli da mu jave na ulici.

Ti isti danas, bez stida i srama baštine  iste te ideje i bore se za ujedinjene regione. Ne, Branislav Kovačević nije bio populista koji priča nešto samo onda kada to ima prođu.

On je bio Don Kihot u politici.

On je bio SAVEST.

Ponovo smo sarađivali 2000. godine kada je DOS držao tenziju svakodnevnim okupljanjima u centru grada. Dolazo je kod nas i mi smo išli kod njega.Upoznao sam tamo mnogo divnih ljudi koje je okupljala ista ideja - da promenimo ovu Srbiju.  Okupljo ih je Cole.

Postao je poslanik. E to je posebna priča. Znao sam nekoliko poslanika iz tog vremena i niko nije bio jedan od nas kao što je to bio Cole. I kad se nisam slagao sa njim , to sam morao da priznam. Tu je , takođe, bio preteča današnjih dešavanja jer , za razliku od svih, nije hteo da bude član bilo kog Upravnog odbora. Bio je član nekog tela za promenu Ustava, Miloševićevog.

Nisu dali.

Stalno je nešto tražio, pokretao inicijative, onako kako  obični ljudi zamišljaju politiku  i kako misle da pomoću nje mogu da promene Svet. Na bolje.

Nisu ga hteli na listi oni koji se deklarativno pozivaju  na Zorana, jer je Cole više ličio na Zorana. On bi pitao, pravio bi im probleme. Cole bi se suprotstavio.

Nije koristio da se obogati. Na taj način nije mogao da parira na izborima za Gradonačelnika. Opet su ga pobedili demagogijom, jeftinim asfaltom i nedoličnim igrama.

Nisu ga hteli ni sugrađani jer nije bio prototip današnjeg političara ''koji prvo mora da stekne za sebe da bi nama nešto dao''. 

Poslednji put sam ga video, skoro,  kada su nam došli gosti iz Beograda, a on je došao da pozdravi starog drugara Branislava Lečića. Delovao je ogorčenije i umornije nego ikad. Ponovo  je pričao o tome kako  jedini nije glasao da Koštunica bude kandidat DOS-a i kako je, nedavno, na kongresu LSV dobio veći aplauz od Tadića. Sedeo je pored njega i rekao mu da greši u mnogim stvarima.

Uprkos svemu, bio je pun priča

Zaplakao se kada se setio   Ivana Đurića.

Bilo nam je malo neprijatno.

Kako li će  tek biti sada, kada nam je sa Coletom umrla i Savest.