Korak po korak...

Da mogu da prenesem sva secanja koja mi znace ovde - bio bi raj. Prolazim ulicama koje nekim klincima zivot znace, ovde oni odrastaju. Ja sam odrastao na drugoj strani planete, nista me ovde ne vezuje ni za jedno jedino secanje koje je mladje od sest meseci. Ne srecem lica koja su mi se u magli proslosti izbrisala iz glave. Nema poznatog zvuka vetra koji probija krosnje drveca koja ovde ne postoje. Da sve iz proslosti prebacim u sadasnjost da li bi to bilo to? Da li bih se osecao manje usamljenim? Da li bi mi kora breze izgledala blize nego ova, palmina kora? Cak i da se sve i svi prebace ovde da li to bio dom? Ne verujem.

Ljudska noga je krocila svugde. Moja nije bas svugde, ali jeste na dosta mesta. Koracala ulicama kisnog Beograda, vrelog Splita, kamenite Solte, savrsenog Berlina, hladnog Ciriha, romanticnog Pariza, carobnog Praga, vlazne Venecije, tmurne Budimpeste... Sada konacno i po verlom istoku. Pocevsi od Kuala Lumpura, preko Penanga pa sve do Singapura. Da li ima razlike u koracima? Ima. Najsporiji su u Beogradu. Najdrazi koraci mog zivota su napravljeni tamo daleko. Daleko iz ove perspektive. Ono sto mi je nekada bilo blizu i svakodnevnica postala je zelja. Da li mi ljudi zavide? Da li zele da hodaju u mojim mokasinama? Verujem da zele, ali sa istom onom zeljom koju svako nosi u dusi - vratiti se kuci, i spavati na svom jastuku, u svom krevetu medju zidovima svoje sobe u svom stanu u ulici gde sam odrastao. U naselju gde mi je celo detnijstvo ostalo. U gradu koji dise mojim jezikom i poznatom melodijom dve najlepse reke na svetu. Koraci ovde napravljeni su hladni ma koliko toplo bilo. Koraci ovde napravljeni su tromi ma koliko ja zurio. Moj hod odise rutinom umesto zivotom. Dzabe i palme oko mene, i sve divne plaze kada nemam jos jedan par mokasina da koracaju sa mnom. Jedan par ne bi bio dovoljan, trebalo bi ceo kofer da istresem na peskovitu plazu. Da li bi tada bio srecniji? Ne verujem.

Daleko od svega sto mi znaci, cega se secam i za cime uzdisem. Ovde, u raju na zemlji. Kako li bi tek bilo da sam negde gde nije tako lepo? Gde mi palme ne pozele dobro jutro svaki put kada otvorim oci. Mozda bi mi tada bilo lakse jer se ne bih dvoumio da ostanem ili da se vratim u topli zagrljaj Beloga Grada. Proklete palme i plaze. Zasto mi tako udovoljavaju, kao da zele da zaista premestim ceo svoj zivot ovde? Da li je to izvodljivo? Da li se moze poceti sve novo ili nastaviti staro? Verujem da je sve u mojim rukama. Sve je u glavi. Da li imam vremena da napisem novi pismeni ako mi se prva napisana strana ne dopada? Da li cu uspeti da zavrsim novi pre zvona? To nikad nisam znao, ali sam uvek pokusavao. Zvono je to koje odredjuje da li je nesto izvodljivo ili ne. Sta je ovde zvono? Mozda strpljenje, a mozda samo moja zelja i vera u bolje sutra. Za koga? Za sve.

Usamljen covek ima samo jednu zelju. Ali ja nisam sam. Imam ljude oko sebe. Imam svakakve dogadjaje koji mi ne daju da razmisljam o Belome Gradu. Svaka palma se trudi da zameni siluetu breze ispred moje zgrade u Filmskom Gradu. Svaki sum talasa po peskovitoj plazi se utrkuje sa bledim talasima na Adi. Svaki strani osmeh me odvlaci dublje u ovaj svet. Stranci mi postaju dragi, nepoznati osmesi mi znace kao zednome kap vode. Ali ipak to nije to. Ni hiljadu ovdasnjih osmeha ne mogu da zamene jedan pogled ljudi koje poznajem. Sve je ponekad toliko konfuzno da ne znam sta zelim, sta sanjam a sta zivim.

Moze li neko da odluci umesto mene? Kao kad sam bio dete. Tada je sve bilo mnogo jednostavnije. Bezbrizan zivot bez odgovornosti i posledica. Sada sam porastao. Da li previse brzo? Mozda je to u pitanju. Ljudi koji se naprasno nadju sami ubrazno odrastu. Kazu cak i preko noci. A da li nam se to dopada ili ne, tu vec nemam izbora. Tako je kako je, za sada.

Moja noga ce sledece nedelje opet koracati Singapurom, a znam da srce kuca samo da oseti ritam kisnog Beograda. Makar i na sat vremena.

Dalibor Kokic

Snimci