Kojekude Milošu, Činiš 'voliko Crni Đorđe (II)

Kao što rekoh , odavno me muče dva pitanja:

Da li se istorija ponavlja i

da li ličnosti stvaraju slavnu  istoriju ili određeno vreme pravi velike istorijske ličnosti? 

         Miloš Obrenović je rođen 1780.godine u selu Dobrnji u užičkoj nahiji , u seljačkoj porodici.

Posle očeve smrti dosta je teško živeo.Kao vrlo siromašan bio je prinuđen da stupi u službu kod imućnijih seljaka kao čobanin.Kada je kasnije njegov brat po majci Milan ( čije je prezime kasnije uzeo Miloš ), baveći se se trgovinom svinjama poboljšao svoj položaj, Miloš je stupio u službu kod njega u selu Brusnica i tu zajedno sa njim dočekao početak ustanka 1804.godine.Milan je ubrzo postao vojvoda , a Miloša jedan od istaknutih ratnika.Prilikom napada na Užice 1807. i  Miloš je postao vojvoda.’’Karađorđe , lično, mu je uručio vojvodsku diplomu’’.

         U borbama na Zasavici , a kasnije na Ravnju 1813. Miloš se junački borio pod komandom kneza Sime Markovića. Prilikom sloma ostao je u zemlji što mu je još više podiglo ugled pa je izabran za vođu Drugog srpskog ustanka.

Vuk Karadžić je bio poznat kao veliki pristalica Miloša u dinastičkim borbama.Miloš mu je dao i godišnju penziju, pa ipak ga je Vuk u jednom svom spisu koji je otvoren tek 1900. god, ovako karakteriše: ’’Kad sam opisivao slavna dela Miloša Obrenovića, potomstvo ima tražiti od mene opisanija i njegova moralna karaktera i rđava dela.Stanje moga zdravlja ne dopušta mi da za sad o tome napišem...Meni se čini da će se najlakše predstaviti porttret Miloševog života u vlasti i gospodstvu kada mu se opiše ovi’ pet glavnih svojstava njegovi’ : I sprdnja, II samoljublje i prezrenje sviju drugi’ ljudi, III samovoljno vladanje i upravljanje zemljom, IV nepostojanstvo i laž, V domaći život’’.

U amanet je ostavljeno da ta građa nikad ne bude izdavana jer sadrži obilje pornografskih izraza i opisa šala u jednoj sredini u kojoj je vrhunac duhovitosti bio Milošev buljubaša poznat kao Amidža.

         Uzdižići se od seoskog čobančeta do vojvode , pa onda i do vrhovnog kneza Srbije, Miloša je, zbog vlasti, sve više hvatala vrtoglavica, te se ponašao pašinski i živeo razmetljivo.Po nošnji i po načinu života , po svojim manirima i postupcima on je odavao sliku turskog paše.On je od paša , begova i aga učio o politici , pa nije čudno što mu je njihovo društvao imponovalo.Dvojici svojih sinova dao je naziv’’beg’’( beg Milan i beg Mihailo ).U svom pismu Milošu iz 1832, iz Zemuna, Vuk piše kritički o njegovom načinu upravljanja i života.Nabrajajući slučajeve tiranije, bezobzirne trgovine i globljenje naroda, Vuk završava pismo:’’S vladanjem vaše svetosti niko nije zadovoljan, ama baš niko osim vaša dva sina , a i oni da su veći može biti da bi bili nezadovoljni kao makar ko drugi’’.

         Miloš je bio veliki sladostrasnik i raspusnik.Osim žene Ljubice imao je mnogo ’’milosnica’’.Jednu od njih, neku Petriju Sarajevku, Ljubica je lično ubila pištoljem.Pored zakonite žene uzeo je i jednu pokrštenu Turkinju sa kojom je imao i sina Gavrila koji je malo poživeo.Narod ju je zvao ’’Jelenka , mala gospođa’’, za razliku od Ljubice koja je bila ’’velika gospođa’’.Lukav i prepreden, Miloš je bio majstor za ophođenje sa Turcima.Niko nije znao kao on da se s njima laže i slaže, kako mu kad treba.Kao veliki trgovac znao je da iskoristi tursku blagonaklonost i za svoje lično bogaćenje i da korumpira Turke.Od običnog siromaška kakav je bio , postao je jedan od najbogatijih ljudi na Balkanu.

         Kao vrhovni starešina Miloš se ponašao kao despot i tiranin.Ne samo da je omalovažavao već je i kinjio i ponižavao ljude.Smakao je mnogo starešina i viđenih ljudi iz ustanka.Batinao bi ponekad i pojedince iz svoje najbliže okoline.Radio je sve na svoju ruku, ali u dosluhu sa Marašli Ali pašom ( Marašlijom ) i drugim vezirima.Sazivao je i narodne skupštine ali su one više služile ( od 1815 – 1830 ) kao dogovor Miloša sa starešinama za učvršćenje tursko-srpske uprave , za razrezavanje poreza i učvršćivanje njegovog položaja.

         Karakteristična je bila jedna skupština koju je Miloš sazvao u Kragujevcu ( u koji je već 1818. bila premeštena prestonica ) 14. maja 1828. godine  , povodom rusko-turskog rata.Miloš je otvorio skupštinu svojim govorom kojim savetuje skupštinare da upotrebe sve sile kako bi se u  Srbiji sačuvao ’’mir i tišina’’.Govor je završio rečima :’’ Nama nije za tim stalo što se carevi među sobom komešaju.Carstva se i pobiju i pomire , teško slabijemu koji koji se u boj njin meša pa posle ili od jedne ili od druge strane bude ostavljen.Našoj zemlji je mir nužan i mi se samo mirom u celosti održati možemo’’.

Rat između Rusije i Turske se završio bez učešća Srbije , ali ne i Srba.U redovima ruske vojske stupila je tokom rata masa srpskih dobrovoljaca – bivših emigranata i potajno pobeglih lica iz Srbije.Srpski dobrovoljci u ruskoj vojsci su se borili sa neobičnom hrabrošću, što su ruski oficiri javno isticali.Miloš je vrlo rđavo gledao na njih jer su oni širili o njemu najgore glasove kao o turskom panduru , a uz to su ugrožavali mir u Srbiji.početkom 1829.god, Miloš zatraži od ruskih generala ’’da se Miljko Petrović ( brat Hajduk-Veljka ) i drugi Srbi skitnice i ugursuzi udalje u Rusiju’’.Međutim,  oni su ostali u ruskoj vojsci i u jednom napadu na Selistriju Miljko je , kao nekad njegov brat na Negotinu, našao junačku smrt.

         Da ne bi u ovako kritičnom vremenu oslabio svoj položaj kod Turaka i njihovo poverenje, Miloš je prihvatio zahtev Porte da vrši nabavku hrane za tursku vojsku..Imao je puno smisla za trgovinu.Rat je izazvao veliku nestašicu soli u Bugarskoj , Srbiji i Bosni , pa je ovu ’’sonu krizu’’ iskoristio da uveća svoje bogatstvo.Miloševe lađe su nosile hranu turskoj vojsci u Vidin, a u povratku su nosile so koju je zakupio od barona Mejtana.Ali, on je u ovom ratu znao da očuva i rusku zaštitu i prijateljstvo , čineći i Rusima usluge.Obaveštavao je u u toku rata rusku glavnu komandu o kretanju turske vojske i uticao na skadarskog vezira Mustaf-pašu da ovaj pod izgovorom sporog okupljanja svoje vojske ne napadne Ruse pod komandom generala Dibićad ok su prelazili Balkan i konačno primorala Portu na potpisivanje Jedrenskog mira.Dibiću je Miloš poslao u Jedrene i jednu skupocenu sablju kao svoj poklon.

         Zbog ovakvog Miloševog držanja prema Rusima i Rusiji u toku rata , ruski car je odbacio sve optužbe koje su sumnjičile Miloša kao turskog čoveka :’’Neka je Miloš i Turčin i tiranin,...ja sam sa njim zadovoljan, nek on samo sluša moje naredbe, ja drugoga kneza ne priznajem niti ću priznati’’.

         Tako je Miloš znao da u ovom ratu sačuva prijateljske odnose i sa sultanom i sa ruskim carem.Takav je bio Miloš kao političar. ( šta iz ovoga može da nauči naša današnja diplomatija?, prim.omega )

         Da bi stekao i sačuvao dostojanstvo naslednog kneza Srbije i da bi učvrstio svoj položaj Miloš se služio svim sredstvima.Obračunao se krvavo sa svima koji su pokušali da mu ugroze taj položaj i poremete mir u Srbiji.Od svih zločina , najteži je svakako bio smaknuće Karađorđa.Kako je bolno odjeknula Karađorđeva smrt i kakvu je senku bacila na Miloša svedoči i pismo starog crnogorskog vladike Petra I od januara 1818. u kome vladika otvoreno optužuje Miloša kao ubicu nazivajući ga ’’stari Vukašin’’.Vjerujte mi, piše dalje vladika, što ja ovo sa slezami pišem...booržavajući kakav stid i poruganije pada na cijelu našu naciju, a suviše gnjev božji koji se izliva za takovo strašno zlodjelstvo i krvoprolitije’’.

         Ali uprkos svih optužbi i glasova koji su kružili o njemu i njegovim rđavim djelima, kao i njegovoj dvoličnosti i prepredenosti Miloš je ipak znao da sebi i svojoj politici pribavi značaj i priznanje naklonošću ruskog cara , a specijalno prijateljstvom i naklonošću sultana koji je i dalje ostao nominalni vladar autonomne Srbije.

Posle razgraničenja Srbije miloš je 1835.god. otišao u Carigrad na podvorje sultanu.Na put je poveo pratnju od 60 ( šezdeset ) ljudi. Kada je 29. avgusta bio primljen u audijenciju sultan ga je dočekao rečima:’’ Beg- Miloš dobro došao’’.Miloš onda na srpskom jeziku izgovori svoju poniznu besedu koju su sultanu prevodili.Sultan je naredio da mu se dodeli orden u brilijantima i sablju iskićenu dragim kamenjem i pripašu Milošu kao sultanov dar.Miloš pade na kolena pred sultana i celiva mu noge po običaju.Miloš je sultanu takođe doneo bogate darove tako da ih je sultan pohvalio rečima:’’ kako što je knez snažan, tako su mu i darovi snažni’’.

( Miloš je objašnjavao da je mnogo bliže utrobi neprijateljevoj , kao najslabijoj tački, ako je pred njim na kolenima- prim.omega).

         U Carigradu je Miloš ostao dva meseca i za to vreme posetio sve paše i vezire kao i strane predstavnike.Svuda je bio bogato počašćen i laskavo primljen.Pored darova za njega i kneginju Ljubicu sultan mu je poklonio i 6 topova.Miloševa oproštajna beseda:

’’Ponizni rob , oblagodejstvovani carskom rukom tvojom ukrašenom milostima svagda, a naipače sada više mog sostojanija polučio sam blagovolenija carska, i dokle živ budem s poniznim narodom mojim blagodaran i nepokolebim , na sredotočiju podanstva i vernosti  neću učiniti oskudenija k dužnim molitvama za carsko tvoje blagopolučije i postojanije tvoga carstva . I vsevišnji Bog da podari , poleznom, svetom tvojem licu bezkonačni život , blagopolučnjejši , derznjejši , velikomožnjejši  i samoproizvoljni blagodjetelju moj, caru i gospodaru moj’’.

         Posle tog puta u Carigrad došao je u sukob sa vladikom Radom ( Njegošem ) Naime, Miloš je poslao pismo u kome kaže da ga je sultan ovlastio da u njegovo ime stavi pod tursku vlast Hercegovinu, Albaniju i Crnu Goru.Za to mu je sultan obećao vojsku, oružje i novac.Vladika je bio nervozan i poručio je Milošu da će se Crnogorci braniti do poslednjeg.Miloševa namera se nikad nije ostvarila jer je u srpskom senatu bilo bilo mnogo ljudi koji su štitili Crnu Goru

         Miloš Obrenović je ostao u uspomenama ljudi najviše kao ’’vešt političar’’.One zaista i bio političar naročitog kova, čovek bez skrupula( kako političar MORA da bude – prim omega ) koji se znao prilagoditi svakoj situaciji i poslužiti svim sredstvima.Miloševu ’’sporazumašku’’ politiku snažno je 1816.god. podržavala Rusija jer je ta politika odgovarala njenom planu za rešenje srpskog pitanja.Rusija je sve do 1833. vodila glavnu reč u tim pregovorima koji su doveli do hatišerifa i berata.

(E sad, Svetozar Marković je u svom delu ’’Srbija na istoku’’ optuživao Miloša da je hatišerifom on zadao samrtni udarac  za srpsku revoluciju.Borba za oslobođenje i i jedinstvo srpskog naroda , što je i socijalista Sv.Marković zastupao, pa i sam pomisao o tom bila je sasvim ostavljena.Socijalistima i komunistima su uvek najjeftinije bile srpske glave – prim.omega ).

Još malo o Milošu:

         Miloš Obrenović je još za vreme I srpskog ustanka pokušao da pruži pomoć Milenku Stojkoviću i Petru Dobrnjcu koji su planirali da , uz pomoć Rusa, preuzmu vlast od Karađorđa.Pismo u kome se pomoć nudi padne u ruke Đorđu koji ga preda sovjetu.Mladen Milovanović je želeo da se strogo obračuna sa Milošem , ali je vožd stao na stranu svog kuma ( Karađorđe je venčao Miloša i Ljubicu ).Miloš se obavezao na poslušnost i vernost, pa je kasnije još dobio i čin vojvode.

Mladen Milovanović je kasnije glavom platio  taj svoj pokušaj  revnosti u svojstvu  popečitelja unutrašnjih dela u sprečavanju zavere .

Miloš je naredio njegovu smrt  mnogo docnije , tek 1822. kada se Mladen Milovanović vratio u Srbiju posle sloma ustanka u Vlaškoj.Iako ga je Miloš ubeđivao u svoje dobre namere, Mladen je shvatao šta znači ponižavanje Miloševih ljudi koja su bila nesnosna.Na kraju mu se Mladen obrati rečima:’’Šta si naumio , čini ovde da ti Bogom prosto, barem da mi se grob zna’’.Miloš se zaklinjao da da ne misli ništa rđavo i predložio je da izabere mesto gde će  da ide iz Srbije, kad je već naumio.Mladen se opredelio za Crnu Goru jer  je poreklem bio iz Drobnjaka.Miloš se saglasi i naredi Jovanu Mićiću iz užičkog  kraja da ga ’’otprati’’.Negde na Zlatiboru Mićićevi ljudi ubiju Mladena i tu ga zakopaju i na taj način izvrše osvetu koju je Miloš spremio Mladenu dvanaest godina pre.

         Miloš je naredio i ubistvo svog kuma i zaštitnika Đorđa Petrovića – Karađorđa.Kada je Karađorđe prihvatio poziv grčkog tajnog revolucionarnog društva ’’Heterija’’ da ponovo protrese Balkan i da u savezu sa Grcima pokrene širu revoluciju kojom bi se oslobodili balkanski narodi turskog ropstva, Miloš Obrenović je shvatio da takav razvoj situacije ne odgovara ni Rusiji. Karađorđe se prerušen u bolesnika koga vode na lečenje u Mehadiju, volujskim kolima prebaci u Srbiju 12. jula. 1817.godine.Ruske vlasti su krenule u poteru , a čak su i preko mitropolita Leontija obavestili Miloša i naredili mu da ga uhvati.Miloš je sa Karađorđem svršio i pre nego što su vesti iz Rusije došle do njega. Kasnije mu je sve to poslužilo kao pokriće, ali je prava istina da se on uplašio voždovog besa i sudbine koja je Miloša trebala da snađe.Karađorđe se javio sa svojim pisarom Naumom svom kumu Vujici Vulićeviću , knezu smederevske nahije.Preko Vujice je pozvao Miloša da ovaj dođe na razgovor sa njim da zajedno podignu ustanak.Miloš se prenerazi od straha i odmah obavesti beogradskog vezira  Marašliju i posle dogovora sa njim 20.jula pošalje Vujici Tomu Vučića Perišića sa ovakvim nalogom:

’’Ako se glava Karađorđeva sada u Beograd ne donese ... to neka znate da će i moja i vaša izgubljena biti i celog naroda propast iz toga sledovati’’.

U blizini Radovanjskog luga je bio odred njegovih pouzdanih ljudi koji bi reagovali ako Vujica ne izvrši naredbu.Karađorđe je ubijen na spavanju , pred zoru 27. jula , a sa njim i Naum.Obe glave su odrali i napunili pamukom.Telo su sahranili seljaci na mestu pogibijeKasnije je ono preneto i sahranjeno u Topoli.Odrane i ispunjene glave je Miloš poslao Marašliji koji je preko nekog tatarina prosledio u Carigrad.Odmah je Miloš preko svojih deputata u Carigradu zatražio ustupke za sebe i za državu .

         Tako je pala glava Vrhovnog vožda srpskog naroda, kao žrtva koliko Miloševih sebičnih i prljavih računa, toliko i ruske zvanične politike koja nije trpela ovog velikog revolucionara iako je on čitavog svog života ostao veran Rusiji polažući stalno  nade u nju.

         Tragična smrt Karađorđa bolno je odjeknula ne samo u Srbiji već i izvan njenih granica.Dok su Srbi izvan tadašnje Srbije živo komentarisalic taj događaj koji je izazvao opšte zgražavanje, u Srbiji niko nije smeo da zucne jer je režim Miloš – Marašlija bio blago rečeno – diktatorski. Najmanja sumnja ili šapat su bili dovoljni da se  izgubi glava.

Ni Vuk , koji je dobijao od Miloša novčanu pomoć, nije se usudio da brani Gospodara već je samo konstatovao:’’da po vremenu i po opstojateljstvima drugojače nije biti moglo’’.

Anegdote:

         Jednom je selo Lužnice naprasno ostalo bez popa koji je umro i seljaci zatraže od Miloša da im nađe novog.On izabere jedno momče koje je tek počelo da uči za popa, naredi njegovim učiteljima da malo požure sa obukom, a kad je bio spreman odvede ga kod vladike i naredi mu da ga rukopoloži.Budućem svešteniku očita ’’ vakelu’’ kako treba da bude dobar pastir koji svoje stado treba da uči dobroti i poštenju ( verovatno je tu ubacio i priču o pokornosti prema Gospodaru – prim. omega ), a onda je deku koji se tresao od treme poručio još i ovo:

’’A ako ne radiš kako sam ti naredio i kako valja da se radi, obesiću te na ovu krivu krušku koju vidiš kroz pendžer''!

Ispred Miloševog konaka, koji je srušen, proticala je Lepenica koja je bila plovna i imala je puno virova. Miloš jednom sa doksata primeti da se neko šeta obalom i sprema se da skoči u vir i izvrši samoubistvo. Miloš odmah naredi slugama da idu i zadrže čoveka dok on ne stigne. Kad je Miloš stigao, svi su očekivali da očinski posavetuje nesrećnika da to ne čini, ali on naredi da ga puste da skoči. Kaže, svakakve smrti je video u svom veku, samo nije video davljenje!

Drugi put u viru se našao Milošev baštovan koji je popio špiritus i pošto mu je sve gorelo u utrobi, vapio je za vodom. Miloš naredi da ga bace u Lepenicu jer tamo ima vode koliko mu želja.
 
To je sve bio Miloš Obrenović , knez srpski.
Ovdašnji