Deset NAJBOLJIH romana na svetu, čemu?

S tim u vezi, moram ispričati da sam pre nekoliko dana, navratio u jednu veliku antikvarnicu knjiga, što mi uvek pričinjava zadovoljstvo. Skoro do perverznosti.

I tako, preturajući stara izdanja, udišući miris požutele hartije i već izlapelog lepila, kao i miris crvotočnih drvenih polica i prašine sa potamnelih tapeta, naletim na jednu knjigu na engleskom jeziku, koja me odmah zaintrigira. Nosi eksplicitan naslov, kakav samo Amerikanci mogu dati: „W. SOMERSET MAUGHAM SELECTS THE WORLD'S TEN GREATEST NOVELS".  Pogledam malo bolje i vidim da se radi o jednom starom njujorškom izdanju, iz daleke 1958. godine.

Gde me nadje?

Nije da ja baš volim da čitam sve tzv. naj-liste. Ali me svako rangiranje knjiga interesuje. Znam ja da je nezahvalno govoriti o najboljim knjigama, možda je čak i besmisleno, jer takve liste mogu zbuniti čoveka, a i napraviti da se nekako oseti budalom. Šta ako on voli nešto sasvim drugo, nešto što nije ni nalik onome što figurira na naj-listama?  

S druge strane, znatiželjnici sa nekoliko klikova na Netu mogu naći svakojake liste - od deset, dvadeset, pedeset i sto najboljih knjiga, pa čak i više od jedne hiljade! Lepo sam naišao na listu sa prilično provokativnim naslovom: „1001 KNJIGA KOJE TREBA PROČITATI ZA ŽIVOTA" (1001 Books You Must Read Before You Die).  Vidi se da je uloženo truda u sačinjavanju te liste u kojoj ima od svega po malo; u tom mnoštvu 13 knjiga je iz perioda pre XVIII veka, 46 iz XVIII veka, 157 iz XIX veka, 716 iz XX veka i 69 iz ovog, XXI veka. Pa ko voli, neka izvoli.

Da se vratim na knjigu koju sam našao. Lista Samerseta Moma (W. Somerset Maugham, 1874-1965) izgleda ovako:

1. Rat i mir, od Lava Tolstoja (Лeв Никола́евич Толсто́й: Война и мир)

2. Čiča Gorio, od O. de Balzaka (Honoré de Balzac: Le Père Goriot)

3. Tom Džons, od T. Fildinga (Henry Fielding: Tom Jones)

4. Ponos i predrasude, od Džejn Ostin (Jane Austen: Pride and Prejudice)

5. Crveno i crno, od Stendala (Stendhal: Le Rouge et le Noir)

6. Orkanski visovi, od Emili Bronte (Emily Brontë: Wuthering Heights)

7. Gospodja Bovari, od G.  Flobera (Gustave Flaubert: Madame Bovary)

8. Dejvid Koperfild, od Č. Dikensa (Charles Dickens: David Copperfield)

9. Braća Karamazovi, od F. M. Dostojevskog (Фёдор Миха́йлович Достое́вский: Братья Карамазовы)

10. Mobi Dik, od H. Melvila (Herman Melville: Moby Dick)

Pada u oči, naravno, da su u pitanju - klasici.  Dobre knjige iz starih, dobrih vremena.

Mom je napisao duži predgovor, kao i tekst o svakom pomenutom piscu, odnosno romanu. Dakle, deset romana - deset kraćih eseja o značajkama dela i pisca. U pitanju je pristup pisca - drugim piscima (kažu da pesnik piše pesme prvenstveno za druge pesnike, he, he, he), što mi je nekako milije nego kada književne naj-liste prave kritičari.

U predgovoru, Mom trezveno naglašava: "Nema savršenog romana. Od deset koje sam ja odabrao nema ama baš nijednog za koji se ne može reći da mu ništa ne fali... Medvedja usluga se čini čitaocu kada se nekontrolisano pohvali neki od romana koji se smatraju klasičnim.... Jedan roman treba čitati sa uživanjem. Ako vam njegovo čitanje ne pruža uživanje, nemojte ga čitati. Prema tome, svaki čitalac  je svoj najbolji kritičar, jer on zna šta mu donosi uživanje a šta ne. Uostalom, nije obavezno čitati romane... " .  Nije, kažem i ja sebi u bradu, ja koji čitam i čitam.  

Dalje, Mom u predgovoru ukazuje da neki romani, ma koliko dobri, umeju biti djavolski dugački. Duži čak i od "Rata i mira"! Pritom, ima u vidu Prustovu "Potragu za izgubljenim vremenom" ((Marcel Proust: À la recherche du temps perdu).  Napominje da on lično smatra Prusta "najvećim piscem XX veka", ali njegovo znamenito delo nije uneo u spisak najboljih knjiga samo zato što je -  predugačko.

A onda Mom kaže nešto što će možda iznenaditi neke čitaoce ovog bloga: "Mudar čitalac osetiće najveće uživanje čitajući ove obimne knjige ako prethodno nauči korisnu veštinu - preskakanja" (The wise reader will get the greatest enjoyment out of reading these books if he learns the useful art of skipping). Naime, mudri Mom ukazuje da čak i u izvanredno dobro pisanim romanima ima delova, ponekad čitave stranice, koje možemo mirne duše preskočiti, a da pritom ništa ne izgubimo. Naime, neki delovi su baš toliko obični i beznačajni da ništa ne doprinose sveukupnoj vrednosti knjige, kao da stoje tamo zato što je autor hteo da knjiga bude deblja (neki autori zaziru od tankih knjiga, he, he, he). Daje i objašnjenje, koje je mnogima poznato - da su klasične knjige pisane pod uticajem psihološke/filozofske misli davnih vremena u kome su stvarane, što danas može izgledati prevazidjeno, pa i pogrešno, te da stranice na kojima se one nalaze možemo mirno preskočiti. U svakoj knjizi ima, izgleda, manje ili više suvišnih delova!

Naravno,  kunst je znati - šta da preskočimo. To nije lako odrediti. Pada mi na pamet da sam negde ranije pomenuo kako sam bio čitao u jednom članku o Borhesu (Borges) o toj potrebi preskakanja. Tada to nisam baš najbolje shvatao. Kao što je poznato, oči Borhesove nisu valjale, pa je rano izgubio vid, a mnogo je voleo knjige (uostalom, dugo, dugo je bio upravnik biblioteke!). Elem, neki njegov dobronamerni prijatelj savetovao mu je da nadje nekog mladića koji će mu - čitati knjige. Da on, Borhes, sedne zavaljan u fotelji i sluša, a da dečko, za malo para, čita naglas knjigu koja Borhesa interesuje. A na to Borhes setno odgovara: "Eh, stvar nije tako jednostavna. Ako bih angažovao nekog dečka da mi čita, on bi čitao redom. Meni to ne odgovara". Dakle, Borhes je poznavao "the art of skipping"?

Ima onih koji kažu (to sam naknadno čuo) da preskakanje u čitanju nije ništa novo. Da svi preskaču, neko manje neko više, Medjutim, onaj koji preskače treba da vodi računa da ne napravi sebi veću štetu nego vajdu.  Jer, odrediti šta je to što treba preskočiti u jednoj debeloj knjizi - nije lako. Neko je prirodno darovit za to, a neko nije, premda kažu da se to može naučiti. A neko nikad ne nauči. Bilo kako bilo, izgleda da se ne isplati insistirati na čitanju neke debele knjige od početka do kraja, he, he, he... Opet, s druge strane, mrmlja moje drugo Ja, kome je naporno da čita knjige, neka ih ne čita.  

Da li ja preskačem kada čitam? Hm. Teško mi je da direktno odgovorim, ali mislim da ne preskačem. Uglavnom je to zato što još nisam dobro savladao veštinu preskakanja, a da to bude korisno. Stoga, kad čitam ja čitam od korice do korice. I loše pasaže, polazeći od toga da je normalno da jedan dobar pisac ima i  takve delove, ne može sve biti genijalno. A onda, ponovo se vraćam, ako stignem, na delove koji su mi se svideli, ali ne i na delove koji mi se nisu svideli.

Medjutim, dogadjalo mi se ono što se verovatno dogadja još mnogima, da u nekoj knjizi naidjem na više uzastopno loših delova, pa me to smori i ja ostavim knjigu "za kasnije", a onda je naprosto zaboravim i nikada ne pročitam do kraja. O da, ima dosta knjiga koje nisam uspevao da pročitam do kraja.

Ovo kažem s ponosom  i sa setom, jer sam ja, u duši, veliki bibliofil. Skoro kao Umberto Eko!  (Jedna od stvari koje me čine da budem veliki poštovalac Umberta Eka, pored njegove visoke učenosti, jesto njegovo bibliofilstvo; evidentno je da on srcem i dušom oseća knjigu, biblioteku, antikvarnicu! Ipak, moram priznati da postoji jedna mala razlika: Eko voli i strip, dok je kod mene odnos prema stripu prilično nerazvijen. Moja Monika, koja ponekad olako ima objašnjenja za moje slabosti i poroke, kaže da sam ravnodušan prema stripu - zato što me je Bog obdario tankim smislom za humor!).

Ali ja radim na tome da pronadjem načine kako da brže čitam; o tome sam već govorio na nekom od svojih prethodnih blogova (U Americi je bilo nekakvih priručnika u stilu "Čitati brzo i pamtiti", u kojima se pominje, izmedju ostalog i "unakrsno čitanje"), ali nisam baš sa njima zadovoljan, pa tražim i dalje. A u medjuvremenu će mi se verovatno, sama od sebe, usavršiti veština preskakanja o kojoj govori Mom.

Da se opet vratim na Momovu listu najboljih knjiga. Ta lista nesumnjivo sadrži izvanredne knjige, mada nije sve u njima overeno pečatom genijalnosti. Ipak, ti romani se s pravom  i danas smatraju istinski velikim, iako se poneki čitalac ovog bloga možda neće s tim složiti. Naravno, ovde ne mislim na one čitaoce koji po naravi - nisu skloni divljenju. Pa ne uživaju u čitanju dobrih knjiga.

Da li se ja slažem sa Momovom listom? Da i ne.

Naime, ja uglavnom poznajem sve navedene romane, ali ako bi trebalo da ja, u svojstvu dobrog čitaoca, napravim svoju listu deset najboljim romana, ja bih donekle postupio drukčije.

Na primer, ja koji veoma cenim Balzaka, ne smatram da je u mnoštvu njegovih knjiga  baš "Čiča Gorio" najbolji. Meni se, recimo, više svidja "Rodjaka Beta" (La Cousine Bette). (Svaki put kada pomenem "Rodjaku Betu" setim se, kao i mnogi poklonici Balzaka, onog dela, pri kraju knjige: "Stari baron Ilo je pobegao od žene i živi u nekom ćumezu sa jednom prostitutkom. Adelina, njegova supruga, najzad ga pronalazi u toj rupi i pokušava da ga vrati kući, medju svet. Kaže mu: ‘Hajde, naša sreća će biti potpuna. Evo, ima gotovo tri godine kako te tražim, i bila sam  uverena da ću te naći, pa je tvoja soba potpuno spremna za tvoj povratak. Oh, izidji odavde, izidji iz te strašne sredine u kojoj si sada'. ‘Hoću', odgovara baron otupelo, ‘ali mogu li povesti i malu?'").  Zatim, ja volim Stendala, ali umesto njegovog "Crvenog i crnog" radije bih se odlučio za njegov "Parmski kartuzijanski manastir" (La Chartreuse de Parme). Umesto "Ponosa i predrasuda" radije bih u prvih deset najboljih knjiga (obavezno) stavio Prustovu "Potragu za izgubljenim vremenom", bez obzira na njenu obimnost; ja volim i Manconijeve "Verenike" (Alessandro Manzoni: I promessi sposi).  A nekako bih voleo da se u prvih deset  svakako nadje i "Don Kihot" (El ingenioso hidalgo don Quijote de la Mancha), i pored toga što je i to dugačka knjiga i ima mnogo umetaka koji nemaju veze sa Don Kihotom, kao i delova koji su skoro apsurdni i teško čitljivi; ipak, to je remek-delo.  

Naravno, ne smatram da bi moja lista bila dobra za druge, kao što ni Mom nije ubedjen da se njegova lista svakome svidja. (On lično, pri kraju predgovora, iznosi da ima i rezervnu listu deset najboljih romana, medju kojima nema nijednog iz one prve liste. Medju tim rezervnim najboljim knjigama on pominje "Anu Karenjinu", "Zločin i kaznu", "Vašar taštine", Sternovog "Tristama Šendija", Džejmsove "Ambasadore", Lesažovog "Žila Blasa" i još neke. Medjutim, ostao je pri onoj prvoj listi, jer je ona odgovarala i izdavaču knjige.

Na kraju, da ponovim ono što je bilo i osnovno merilo kod Moma: treba voleti samo one knjige čije čitanje predstavlja uživanje. Drugim rečima, ne čitajte knjige koje vam se ne svidjaju, čak i ako su one na kojekakvim listama naj-knjiga.

Kupujte knjige na Sajmu knjiga! Makar ih i ne čitali. Važno je posedovati ih, a uvek će se naći neko, kad-tad, ko će ih čitati. A i vi ćete, valjda, kasnije imati više vremena za čitanje, ako ga sada nemate.