Omnibus

Slike iz prethodne nedelje obojene su u boje belog dima suzavca i crvenog plamena baklji. Sve posle toga nije bilo dovoljno jako da te dve boje skloni iz pogleda. Više je podsećalo na mahanje vlažnom krpom po podu na koji je prosut sirup od jagoda. Tri priče koje slede se mogu tumačiti kao zamasi pomenutom krpom ili kao teme za više ili manje ozbiljno razmišljanje.

Priča prva : Tike i Treše

Kakve su veze patike i neredi u Srbiji? Pitanje je koje se ne postavlja kao neko za ozbiljnu analizu. Uglavnom se konstatuje da su nasilnici istovremeno i razbojnici koji koriste nerede za pljačkanje prodavnica sa sportskom opremom. Posle onog divljanja «jadne i bezidejne omladine» od prošle nedelje razni su pominjali izvore finansiranja organizovanih grupa.

Neka interesantna objašnjenja o putevima stigla su što iz vlasti što iz medija. Kolumnista Danasa je rekao da je Beograd rušen da bi «neko kome su ispale oči od profita» pokazao da «celu Srbiju drži u šaci». Sa druge strane državni sekretar Ministarstva pravde je povezao zaustavljanje puta u EU kao motiv nasilja i naveo da je to interesu između ostalih i monopolistima.

E, tu dolaze patike. Iako baš nisam najveštiji u objašnjavanju ekonomske logike, ipak mogu da pronađem vezu patika sa Kosovom i motkama i kamenjem. A profit je tu negde. Interesantno je da tokom nereda nije ni jedan knjižara napadnuta i opljačkana. Logika kaže da knjiga nije roba koja se lako prodaje, ali to znaju svi.

Ako je razlog za prošlonedeljnog napastvovanja Srbije potpuno ideološki i u svrhu branjenja tradicionalnih vrednosti za očekivati je da izlozi knjižara u kojima se nalaze knjige stranih autora ili onih koji su deklarisani u svojim «netradicionalnim» seksualnim opredeljenjima budu makar demolirani.

Ne, na meti su one sa sportskom opremom. Pokušaću da ponudim labavu teoriju zbog čega je to tako. Bez da bilo koga optužujem. Onako hipotetički.

Uzmimo, na primer, da se pokaže da je uvoznik i distributer patika, treški i sličnih proizvoda neki skriveni «mračni lik» iza nereda. On napravi dil sa onima koji komanduju ekipom/ekipama koje se spremaju za nerede i nasilje. Dil može biti ovakav: «Kada počne nasilje vi razbijete moje izloge i iz prodavnica iznesete sve. To prodate i podelite onima koji se biju sa policijom i razbijaju izloge. Ja posle tražim osiguranje i nisam na velikoj šteti a vi plaćeni. Možemo da se dogovorimo i da ostavim u prodavnici veću količinu starijih modela kako bi vam profit bio veći».

Posle ovakve organizacije u javnosti se danima zbijaju šale na račun ukradenih patika i na račun lopova. Solo igrači poput one dve hit devojke se čas posla razotkriju i osude dok je veliki biznis zaštićen.

Priča druga: Generalna proba

Pojedini «analitičari zaposleni na RTS» ocenili su da je prošlonedeljnonasilje u Beogradu samo generalna proba za «nešto». Možda greše, možda ne. Ideja da u ovoj zemlji postoji 6000 ljudi kojima se može komandovati i upravljati na isti način na koji su to radile vojske kroz istoriju jeste zabrinjavajuća. Ali, da li je proba to je već pitanje.

Kada se pogledaju svi izlivi nasilja u Beogradu ili nekim drugim gradovima lepo se vidi da svaki od tih nasilnih akata ima svoj cilj.

U nedelju su na ulice izašli navodni protivnici Parade ponosa i spunili svoj cilj. Poslali su poruku onima koji vode državu ili imaju ambiciju za to da se mogu okupiti i napraviti problem u svakoj situaciji. Hapšenja pojedinaca, navodnih organizatora, neće mnogo učiniti da se promeni stanje. Pitanje onih koji upadljivo nisu bili tu tog dana je ostalo. Figure visokog profila nisu bile u Beogradu, a svakako nisu ni svi bili u Đenovi. Kaže se da su 10. oktobra u Beogradu na ulicama bili samo vojnici.

Trebalo bi obratiti pažnju na brojnost, 6000 dobro sinhronizovanih vojnika nije baš naivna formacija. Ma kako nas ubeđivali da je policija sa njima izašla na kraj nema nikoga ko bi rekao da je to bilo lako. Možda bi trebalo razmisliti i o tome koliko ih nije bilo na ulici. Ili koliko bi koristilo ozbiljnije naoružanje od kamena i motke. Želeo bih da verujem da je to ideja i onih koji pričaju o «generalnoj probi».

Ta proba se inače održava svakih par meseci i da su toliko probali već bi i slet uvežbali. Izgleda da je cilj samo da se svako malo napravi neki haos koji bi šokirao i dao na ceni nasilicima.

Istina, moglo bi se pretpostaviti, u nekoj zemlji koja nema demokratski izabranu vlast, da bi pojedinci iz vladajućih struktura mogli posredno da podržavaju ovakve nasilne gluposti. Uz opravdanje da je opasnost za državu prevelika, mogli bi da donesu nova pravila i uvedu neke ne baš popularne mere. A zatim bi, u nedemokratskim zemljama, koristili ta ovlašćenja i mere protiv radnika koji se bune ili građana koji recimo nemaju grejanje. A ono što se nazva huliganima bi nastavilo da orgija.

Ali to je slučaj u zemljama bez demokratski izabrane vlasti. Kod nas je situacija malo drugačija. Neke opozicione figure (baš onako, likovi) su se javili da brane izgrednike. To bi demokratski izabranim vlastima moglo da bude upozorenje. Malo je više od 6000, onih koji će poći za njima. Na različitim nivoima akcije.

Priča treća: Lud čovek

Odnos političkih branilaca nasilnika kao i odbrana samih nasilnika deluje kao priča za malu decu. Ne znam ko može da je prihvati kao opravdanje. To podseća na jedan događaj sa Kosova (i, naravno, Metohije) iz 1998. godine.

Negde na leto (avgust beše) 1998. na granici između SRJ i Albanije razbijena je jedna naoružana grupa koja je htela iz Albanije da pređe na Kosovo. Jedan pripadnik te grupe je bio zarobljen i vojska je pokušala da bude otvorena ka medijima i da ga ispita pred novinarima, što stranim, što domaćim. Važna je napomena da slika baš i nije i obišla svet. Biće da je zbog tragova đonova od čizama na jakni zarobljenog.

Islednik je pitao zarobljenog da li je svestan činjenice da je time što je prešao granicu u uniformi i sa oružjem, a zatim pucao na vojnike «direktno napao državu». Ovaj je odgovorio da jeste. Kada su ga pitali zašto je to uradio ogovorio je : «Lud čovek».

Sada, odgovor da je neko napao policajce zbog tradicionalnih vrednosti ili da protestuje zbog Tomislava Karadžića ima istu težinu kao i «lud čovek».

Dok se opozicija bavi ludim ljudima, vlast se bavi lekcijama iz istorije. Zabrinuti za sliku, a ne ono što je iza nje, intenzivno pokušava rečima da dokaže da je «država jača od huligana». I istovremeno da promeni temu u nadi da se niko za dve nedelje neće sećati ni Beograda ni Đenove. Oni bi to uradili još pre godinu dana, ali se nasilnici ponovo pojavljuju. Lep i čist odjek istorijske anegdote (sa Turčinom) se čuje «pustio bih ja njega, ali neće on mene» .

I onda se poziva društvo da se angažuje. Kao da to isto društvo nije zaposlilo političare da reše problem. I iznedrilo onih 6000 iz Beograda 10.10.10.