Sinajski san

Na skoro pustoj peščanoj plaži, dok se sunce spremalo da snažnim ritualnim zamahom svojim crvenim plaštom obznani smiraj još jednog letnjeg dana, dvoje ljudi završavahu svoje delo. Činili su to s toliko pažnje i ljubavi da na trenutak pomislih kako će svoj zamak premazati nekom meni nepoznatom tečnošću i poneti ga sa sobom, kao božanski dar tog neponovljivog predvečerja.

Ali, zašto ga onda grade baš tu, na mestu koje svakog predvečerja postaje morsko dno? Za koji minut ili sat, njihovo delo satkano od mašte, ljubavi i soli ovoga sveta, ležaće na tom dnu, sjedinjeno s milionima peščanih zrnaca. Voda će, bez sumnje, zatrti svaki trag njegovog postojanja.

- Zatrti? - okrenuo se čovek, kao da mi čita misli. - Ne, prijatelju... Dogodiće se upravo suprotno. Plima će obznaniti naše delo. Možda ne ljudima, ali svetu će svakako reći i podeliće ga s njim. Ima li sreće veće od te? Vidite, zrna peska sjedinjena u naše delo više nisu deo pustinje. Ona ih jeste stvorila, ali ih sada prepušta našoj volji. Gledajte!

Nagnut nad njihovu građevinu videh teške drvene kapije, visoke stražarske kule od peska, stepeništa, balkone, zidine okružene jerezom... Sve je bilo tako stvarno i tako suludo. Građeno na mestu koje će svakog trenutka postati pustoš.

Jedan veliki morski talas valjao se prema obali. Za nekoliko trenutaka morska voda je prekrila naša stopala, a zatim preplavila jezero oko zamka. Srušila je kapiju, ulazila iz odaje u odaju, natapala zidove i razdvajala ih. Oni su nakratko plutali, a zatim se svaki komad rastrošio na mnoštvo peščanih zrnaca. More ih je halapljivo uvlačilo u svoje talase i raznosilo po plavom prostranstvu.

- Jeste li videli? - reče čovek zadovoljno, dok su odlazili, zagrljeni. - Sada je sve na svome mestu. Upravo onako kako smo želeli. Podarili smo svetu svoje delo i on ga je prihvatio. Može li biti veće sreće? Sada ga natapa novim spoznajama i siguran sam da će nam ga jednom vratiti. Nenadano, onda kada oseti da nam je potrebno, tako promenjeno. Lako ćemo ga prepoznati, jer će biti razdragano i bezvremeno živo, kao i naš dar. Delo vetra i zemlje.

Sinaj, septembar 2010.