Bajram part 2

Sledece jutro me budi neko, ispostavice se jos jedna(!?) od sestara koja je sinoc dosla kasno, pa je nisam upoznao, trazi nesto u sobi i izvinjava se sto me probudila.

Govorim da je u redu, ionako sam ja okupirao njihov prostor. Izlazim iz sobe u nameri da dodjem do kupatila, ali treba preskociti nekih dvadesetak nogu cija tela jos spavaju. Oprezno i tiho preskakutao svaku nogu ponaosob, pozdravio domacicu stara majku u kuhinji, i otisao da se polijem, jer je i ovde sistem kupanja slican kao i kod Kineza. Onda krece spremanje svih ukucana za danasnji dan, a ja se za tren osetih kao deo Tesne koze - svi pricaju, traze neki deo garderobe, oblace se, trebaju kupatilo - i to sve u isto vreme. Srecom pa sam ja na vreme zavrsio moje jutarnje obaveze, i ostaje mi samo da navucem "Baju Melayu" na sebe i spreman sam za Bajram!

Kada su svi nasli pa potom i obukli svoje nosnje, a devojke i "tugunke" uputili smo se do groblja. Ja jesam u Sarajevu bio na muslimasnkom groblju, ali zarad nekih drugih razloga (fotografija), zato sam ovoga puta radoznalo iscekivao kakvi su to obicaji i sta se sve radi na istom. Prvo sto sam primetio je da nema nadgrobnih ploca kao na hriscanskim grobovima, ali isto tako se nadgrobni spomenici razlikuju od onih koje sam ja sretao po mirnoj nam Bosni. Neki grobovi su oplocani sitnim plocicama kao u turskim kupatilima, a neki imaju samo nad glavom i kod nogu pokojnika mali kamen i zasadjeno neko drvo, a sve okolo je zemlja. Nakon prostiranja cilima svi su seli oko groba Lilinog ujaka i u tisini izgovarali molitve, dok meni nista drugo nije preostalo nego da sve to snimim. Posle toga je svako od prisutnih (osim mene) prisao nadglavlju groba i napravio trag vodom od tog kamena do onog kod nogu pokojnika. Kazu "valja se". Zanimljivo je da, iako sam bio jedini belac na groblju, i to u nacionalnoj nosnji, niko me cudno nije gledao, kao sto sam inace navikao.

Od groblja pa do kraja dana situacije su se redjale kao na traci, uvek iste samo sa promenjenim ulogama domacina. Svugde gde smo svracali, a obisli smo bar nekih pet do sest kuca, se domacini iznenade pri prvom kontaktu. Em sam visok, em belac, em im nosim narodnu nosnju, em im pozelim praznik na njihovom jeziku - pa ko bi ostao ravnodusan? Uz neizostavan turski sed i vec opisanu hranu i pitanja vezano za mene ovoga puta se u svakoj od kuca nalazi po nekolicina male dece kojima sam od svih prisutnih ja najzanimljiviji. Jedan decak mi je posebno ostao u secanju, mozda zato sto smo tu najvise vremena proveli, a mozda samo zato jer se nije iznenadio videvsi me, nego skroz normalno pokusao da me uvuce u neke od njegovih igara, pesama ili trikova. Svako ko me malo poznaje zna da ja sa decom nisam nesto preterano fasciniran, ali je drugacija prica kada su stranci ti koji ti se motaju oko nogu, to nalazim krajnje zanimljivo. Cak sam i neke trikove koje je meni moj otac pokazivao kada sam ja bio mali njemu "prodao", u toj meri da je nakon par dana (tako mi je receno) pitao za onog velikog madjionicara kada ce da dodje opet. Jedino sto mi se od hrane bas nije dopalo su kolaci. Ja nisam ljubitelj slatkog nesto preterano, a pogotovo suvih kolaca a toga je ovde u izobilju bilo u svakoj kuci, pa sam se opet setio kako bi moj dragi tata uzivao masteci slatke brke. Nekolicina domacina je pokusala nesto sa mnom da komunicira, ali nije se bas najsrecnije zavrsilo osim uz napade smeha svih prisutnih sto zbog njihovog engleskog ali i mog malajskog. Sve u svemu, bese veselo celog dana, ma u koju kucu je moje veliko belo stopalo zakoracilo.

Moram priznati da je nosnja veoma prijatna, pogotovo donji deo, ali je u isto vreme bas vruce pod njom. Jedva sam cekao kraj dana da se preobucem u nesto pamucno. U smiraj predvecerja se sprema rostilj i pale prve prskalice i petarde oznacavujci Bajramsko veselje. Vec natovljen, ali slavama u Srbiji naucen na hranu, izgrickao sam i po koje parce piletine pre nego sto sam se zavukao u "svoju" sobu i utonuo u noc sa mislima koje se utrkuju koja ce da nadglasa koju.

Dosao je i treci dan mog boravka na selu, i dan kada se kasnije popodne vracamo u "civilizaciju". Vecina njih ostaje tu jos celu nedelju, i krivo mi je sto i ja ne mogu da uzivam jos koji dan u blagodetima mirnih predela. Pred sam rastanak saznajem da se uskoro jedna od devojaka udaje i daju mi pozivnicu naslovljenu sa "Mr. Dado" sto je jasan znak da me ocekuju da se pojavim ponovo kod njih. Prilicno iznenadjen i u isto vreme odusevljen prihvatam poziv i od tada brojim dane do moje prve muslimanske svadbe. Pre ulaska u auto usledilo je kolektivno fotografisanje sa mnom u glavnoj ulozi. Strpljivo pozirajuci dobrih pola sata dok se svi (a ima ih) izredjaju shvatam koliko sam svojom pojavom svima njima ulepsao i na neki nacin obelezio njihov praznik. Na odlasku scene kao iz filmova kada se svi ukucani okupe oko auta i masu do zalaska za krivinu. Kako su samo prijatni, skroz su mi se uvukli pod kozu.

Pre povratka u nas gradic svracamo u Alo Setar, grad na krajnjem severu zemlje da ostavimo Rafila kod rodjaka do kraja raspusta. Grad pretezno Malajski, veoma lep i cist za razliku od naseg za velikim tornjem kao turistickom atrakcijom i trajektima koji neprestano voze do jednog od najpopularnijih ostrva ovde - Langkawi. Tu se zadrzavamo isto par sati, u kuci Liline sestre ciji je muz policajac, ali i strastveni ljubitelj ptica, riba i motora. I sve je tako lepo izlozeno ispred i u samoj kuci. Dok iznad glava po raznim kavezima skakucu ptice svakakvih boja i sara a pored u akvarijumima plivaju neverovatne ribe, oko mene su delovi motora, rasklopljeni karburatori ali i sklopljene par drumskih zveri. Mrsavi Malajac bi vrlo rado pricao sa mnom ali mu engleski nije jedna od jacih strana pa se odlucuje da mi se obrati na drugi nacin - slikama.

Uzima fotoaprat i redom mi pokazuje fotografije osumnjicenih za sverc droge, uhapsenih za krivolov, kao i zaplenjene kolicine raznih supstanci za koje se po ovdasnjem zakonu dobija cak i smrtna kazna. Zna covek kako da odusevi gosta pa to ti je. Moram priznati da mi nije bas bilo najprijatnije gledati sve te mrke face, i za tren se osetih kao da citam vesti i rubriku "hronika" kod nas, ali sam se vremenom opustio sve dok nije odlucio (na insistiranje svih prisutnih) da mi i licno sve to pokaze. Naravno da me nije odveo u policijsku stanicu da me upozna sa osumnjicenima, ali je zato iz jedne kutije poceo da vadi male plasticne providne kesice, od kojih svaka sadrzi neku od droga koje sam malopre video na slikama. Ono sto je sigurno - ovu kucu i njega u zivotu necu zaboraviti! Pocinjem sa pitanjima tipa "sta je ovo, a cemu sluzi ovo" jer pola stvari u zivotu nisam video, pogotovo neke od "instrumenata" koji se koriste za neke od droga. Ali ono sto me je najvise zanimalo je otkud to kod njega u kuci, zar ne bi trebalo da bude zaplenjeno u policiji ili sudu? Kaze da policajac koji uhapsi dilera zadrzava kod sebe (moze a i ne mora) dokazni materijal do okoncanja postupka. Ali, sve mi to objasnjava na krajnje simpatican nacin i prepun duha i smejanja da ja ne shvatam da se predamnom nalazi visetrukih smrtnih kazni dodirnem li samo koju kesicu.

Od ljubaznog domacina sam na rastanku dobio kristal iz obliznje pecine, kaze da je to sreca imati, pa mi od tada stoji na stocicu pored glave, i moram priznati da mi nije lose od tada uopste. U kasno vece krecemo nazad dok mi u glavi scene prave mali sareni bioskop, a srce kuca u ritmu melodije Bajramskih pesama. Iako prilicno drugaciji praznik od naseg Bozica ipak je veoma zanimljiv i veseo, a za mene koji sam prvi put iskusio mogu da kazem da jedva cekam sledeci!

 

Dalibor Kokic

Snimci