"Misao*...i... Reč koju hoću da kažem...

...ljubavi u čast..."

...Dođi, da zajedno molimo nas dvoje:
Ja ću sve da ljubim, oči, usne tvoje,
A ti strepi, dršći i sa mnom izgori...

...Šantić

"...jer lijepo je pripadati mislima toga pjesnika koje nam svijetle porukom - čovjeku koji pripada narodnosti srca domovina je ona zemlja nježnosti koju kartografija ne poznaje i koju je moguće naći jedino tamo gdje nas ljubav zatekne...".
(Enes ...

...
...*Tama je nastala i strepnja
i sva su sunca zašla
kad je Bog, ko blagu munju, poslao
utjehu koja dolazi od misli.

Utjeha koja dolazi od misli
najviše je od svih darova
nebeskih krajeva koje ne poznajemo,
a ni senka joj nije
najveća zemaljska sreća.

Gle, siromašak,
oličenje svake zemaljske patnje:
nepravdi, stradanja, bola,
putuje, sjajan, na oblacima,
caruje nad svim harmonijama,
nošen

utjehom koja dolazi od misli.

Andrić*

...

"...Dan je kao sunčan.
Ti si kao veseo.
Prolaziš, kao ne vide te.

Svima je kao lijepo.
Svima je kao dobro.
Svima je kao ludo.

I ti si kao sretan.

Živi se kao u miru.
Ptice su kao slobodne.
Budućnost kao na dlanu.

Savjest je kao čista.
I suncu je kao jasno.
O, srce, kao pjevaj.

Svi kao brinu o svima.
Svako je prijatelj kao.
Svima je kao stalo do tebe
i do svijeta.

I dan kao ode.
I ti se kao smiješiš!
I ništa te kao ne boli

...Kišević ...)

...
"Znao bih što treba učiniti
kad bih te volio i učinio bih to
dok nestaješ zajedno sa mnom
na nekoj razglednici bačenoj
tko zna gdje i upućenoj tko zna kome,
djetetu, oblaku, nikome ili jeseni
i pisao bih ti stihove
neke druge pjesme,
lutajući po tvojoj koži,
tražeći ključ da me otvoriš.

Lišće pada.

Znao bih što treba učiniti
kada pada lišće i učinio bih to
kada bismo se voljeli i ponavljao bih
sve dok na praznoj krošnji ne ostanu
mrlje poljubaca,
sve dok me posljednjom granom ne udari u mokro lice,
rekao bih, govorio, šutio i ponavljao
da te volim, kao da sam ja
ta kiša koja pada,
inje koje se hvata
za svako tvoje stablo,
živa ograda koja ne dopušta
rumenilu da te napustii silazi poput zastora
da ti sakrije njedra,
ta nevolja koju ti dajem
i koja kao brod pristaje uz tvoje bokove,
taj pas koji skuplja stado
uznemirenih oblaka,
tjerajući ih da nastane ostatke plavetnila
i laje i glodje i grize vlastito meso.

Ponavljat ću da te volim i kad me ne budeš čula,
sve dok ne
otpadnu listovi sa starih kalendara.
Po meni, dok ležim,
prolazi tvoja vojska i pjeva prije nego će pononovo pasti.
Tvoj sam koliko živ čovjek može biti,
zrno zemlje koje si pokrila stopalom
dok zastaješ neodlučna,
otkidajući srcem
latice jezerske ruže.

Zvonimir Golob......
...

...

Neko drugi na mom mjestu
dobio bi svoj dio sreće
kraj neke druge na tvom mjestu,
tek govoreć' joj ove pjesme
što za te sam ih ispjevao.
Ali meni one ne koriste
da dobijem što postić' želim.

Poezija nek ostane pothvat jalov i nemoćan
kad nestanem s ovog svijeta,
kad vi također nestanete.
Stih neka onda poslije mene
premine svojom lijepom smrću,
isto k'o onaj što ga spjeva,

Ljubavi u čast. "

Kuthaijir

....
Priđi, družice života moga, priđi mi i ne daj da nam tela razdvoji dah snegova. Sedi uz mene ispred ove peći, jer vatra je prijatni dar zime. Pričaj mi o delima starih pokolenja, jer sam već umoran slušajući uzdahe vetrova i ridanje prirodnih elemenata. Zatvori vrata i prozore, jer mi dušu rastužuje da gledam gnevno lice vremena, i srce mi ranjava pogled na grad što pod snegom sedi kao žena koja dete izgubi... Sipaj ulja u svetiljku, družice života moga, jer hoće da se ugasi, i stavi je pored sebe ne bih li razaznao što ti noći na licu beže... Dođi s krčagom vina da pijemo i da uspomene budimo.

Priđi, priđi mi, miljenice duše moje, jer vatra je zgasla i skoro da je pepeo prekriva... Prigrli me - svetiljka se ugasila i tama ju je savladala... Evo nam opojno vino vremena oči sklapa... Pogledaj me okom koje san ukrašava... Zagrli me pre nego što me san prigrli. Poljubi me, jer sneg je jači od svega osim od tvoga poljupca.

جبران خليل جبران (Halil Džubran)

...

*...mogao bih ,noćas, pokloniti život,
jednoj običnoj tački
koju gledam na zidu
,u svojim pesmama i
voleti je
bez imalo smisla,
mogao bih trčati bez cilja
samo da vidim gde ću stići
koliko ću puteva proći i da li ću ikoga na svom putu sresti

mogao bih se vratiti tamo
gde sam bio
i ponovo plakati s tobom i žaliti za izgubljenim
za onim što se više ne može vratiti
i proklinjati sećanja koja nismo mogli spaliti

mogao bih pružiti ruke
prema mesecu i dodirnuti ga
osetiti dodir hladan a nežan kao nekad nečiji

mogao bih te pustiti da prevlačiš kaktus po mojim ranama
dok ja mirno gledam u san i čekam da nestanem s jutrom

mogao bih zamisliti
da ti si samo moja mašta
i strpljivo čekati da odeš
nadajući se da ću te možda nekad sresti
tamo gde me zatrebaš

mogao bih svu svoju ljubav
zatvoriti u drvenu škrinju
zakopati duboko pod zemlju i čuvati je kao najveće blago
možda nekad dati je najnežnijem strancu kojem zatreba

mogao bih čekati dugo pa čak i zauvek
da osetim
da volim
da živim
da pripadam...
da osećam nečiji život
u svom životu...
da s nekim trčim poljima sretne ljubavi...t*

....
"Je li normalno postati tako vlažan? Baby, strah me...
Prekrio sam njene usne svojima
Ležala je u mojim rukama dok se olujni prozor nije rasvijetlio
I stajao nad našim glavama kao kamen
Nakon mjeseci brbljanja, odlučni da nijedno ne
Pobijedi, ili osnaži se

Predali smo se, jedno drugome
Kao što se zatvorenici predaju preko mosta
I nijedna razmjena nikada nije bila tako poštena ili nježna
Gdje je bila rupa u planu
Mi smo u noći legli na zastavu predavanja
I probudili se na zastavi Japana

Don Paterson
...

Žao mi je vas, o jadne zvijezde,
Koje divno tako jasno sjate,
Nevoljenome svijetleći brodaru,
Bez nagrade od boga i ljudi,
Jer ne znate jadne, što je ljubav,
Niti ste za ljubav ikad znale!
Bez prekida vode vječni sati
Nebesima povorke vam sjajne.
Kakve li ste prevalile pute,
Dok ja bijah u naručju drage,
Ne misleći na vas ni na ponoć!

Gete
.....

...
Što sam? Tko sam? Ja sam samo sanjar,
čiji pogled gasne u magli i memli,
živio sam usput, ko da sanjam,
kao mnogi drugi ljudi na toj zemlji.

I tebe sad ljubim po navici, dijete,
zato što sam mnoge ljubio, bolećiv,
zato usput, ko što palim cigarete,
govorim i šapćem zaljubljene riječi.

"Uvijek" i "ljubljena" i "upamtit ću",
a u duši vazda ista pustoš zrači;
ako dirneš strast u čovjekovu biću,
istine, bez sumnje, nikad nećeš naći.

Zato moja duša ne zna što je jeza
odbijenih želja, neshvaćene tuge.
Ti si, moja gipka, lakonoga brezo,
stvorena i za me i za mnoge druge.

Ali, ako tražeć neku srodnu dušu.
vezan protiv želje, utonem u sjeti,
nikad neću da te ljubomorom gušim,
nikad neću tebe grditi ni kleti.

Što sam? Tko sam? Ja sam samo sanjar,
čiji pogled gasne u magli i memli,
i volim te usput, ko da sanjam,
kao mnoge druge na toj zemlji.

Jesenjin

...
Svet je pokisao
Zvezde sjajem plaše ljude

Skupio sam kišobran
Skupio sam oblak kišnih kapi
Vreme se okrenulo do ponoći
Podupire pete boga

Još te nema
Još te čekam ... ...

                                                                                         Gu Cheng

...

1.Lekcija

How do you do? O, gde ste tako dugo!
How are you? Izvolite sake.
What are you doing? Pevam, a šta bih drugo?
What did you do today? Probao trake.
See you again, makar na tren!

2.Lekcija

Come again soon: Kako da ne!
Say Hello to mum: Sit sam svega!
Oh what`s the matter? Zar se to sme?
What`s the problem? Vidi ti njega!
I am sorry. Ponekad i gori!

3.Lekcija

Have a nice day. I ja tebi.
What time baby? 9 o`clock.
What do you think about? Na tebe, bebi.
Gonna have a good time, uz rok.
I am happy. Što mi se prepi, moj lepi?

4.Lekcija

Puis-je fummer? Samo izvolite.
Bonjour, madame. Odnekud ko da vas znam?
C`est très beau, taj vaš dekolte.
Zbogom, gospodine.A bientôt madame.
C`est combien, s`il vous plait? Plaćeno je već sve.

Vrlo dobro vrlo dobro

Chica Sato

....
"Najčešće
Kada uhvatim sebe
Da razmišljam o tebi
Kako to
Obično
Biva
Ko da bi hteo
Nekako
Da se otarasim toga
Prosto
Naprosto
Na neki način

Pa tako pređem pogledom
Po stvarima koje si dodirivala
A razume se
Valjda tu
I ja
Spadam

Ovako
Ili onako
Blizak sam
Rekao bih
Svemu i svačemu
Što si ikada dodirnula
Pretpostavljam
Naravno
Da tako osećaš i ti
Za ovog
Ili onog
Ovde -onde

I eto nekako izlazi na to
Da su svi pomalo bliski
Svemu i svačem
Što je iko ikada dodirnuo
I načinio
Ili izgradio
Za šta se borio ili umro
Da bi živeo
I to sačuvao

I eto tako
Pesme se većinom
Završe pre nego što se
Nadaš

Ali sa pesmama

Najveća nevolja vam je u tome

Što ostaje premnogo praznog prostora

Na svakoj strani...

"Reč koju hoću da kažem lako je reći, pa ipak je to najteža reč koju sam ikad pokušao da izgovorim.

Ona nastoji da razjasni sva moja osećanja, ali koju bih to onda jednu reč morao reći da bi sve iskazao njome?

Obično pokušam da je kažem, ali je nikad odista ne izreknem, a kad se pomučim da je pripremim, uvek mi izneveri nade i klizne mi sa vrha jezika.
Trudim se da budem pevač što peva bez rečnika, i pesnik nesputan policama knjiga.

Moja polica za knjige je ionako povisoka, na njoj su mnoge druge reči iz drugih usta, ,spremne da se sa njima poigram ili zgrlim, ali ja nastojim da izbegnem sve te knjige koliko mogu i da svoje reči uobličim sopstvenim, slobodnijim rukama.
Reč koju hoću da kažem već je ovde, i to blizu, slobodna je i laka na mojoj usni i jeziku, ali se retko izrekne.

Ona je kao i ribica u mutljagu koja iskače iz mojih mreža pre no što stignem da ih pritegnem.
Ja znam šta znači ta moja reč.

I znam šta kaže.

Znam joj težinu i razmere, znam joj ime, oznaku, zaštitni znak.

Znam joj oblik i oset, znam joj kuću i dom, znam joj ukus u miris, dodir njega tela.. Znam joj nerečenu reč bolje nego što moja nerečena reč zna mene. Kao što znam i vas poznajem bolje nego što ćete me vi ikada poznavati.

Ta jedinstvena reč koju hoću da kažem razjasnila bi sve između moje žene i mene, ili bi me bar učinila jasnim koliko je i ona jasna. Ona je inače uvek jasnija nego ja.

Ja sam večito mutan i smeten, ona me uvek nadmisli i nadgovori. Kad bih joj samo mogao reći tu nerečenu reč, sve bi između nas bilo kao gipki, neodigrani ples, kao što bi i trebalo da bude. Naš dom je kljast i pozleđen upravo zato što tu jednu jedinu reč nisam u stanju da kažem.

Ta jedna jedina reč bi učinila da shvatim svoju decu i da me moja deca shvate.

Kada bih mogao reći tu jednu jedinu reč, i deca moje dece znala bi da smo slični, i da tu nema razlike dovoljno velike da nas razdvoji i otrgne jedne od drugih.

Svi bismo mi u mislima , čini mi se , mogli obići čitav svet i svakoga na svetu, kad bismo samo našli i izgovorili tu jednu te istu reč.

A ta reč nije ni tajna, ni vradžbina.

 Nijedna reč nije tajna.

Nijedna nije magična.

Išao sam tragom te reči godinama, i u samoj kući još od kada sam ovde rođen.

Puštao sam je da me dohvati za ruku i izvede tamo gde rastresiti sneg zavejava korov i žbunje.

Pentrao sam se za njom uz kočije, bokove brodova, kamione, kapije, požarne stube, vagone i ambare.

Govorio sam je policajcima, stražarima, čuvarima,vojnicima i mornarima, ratarkama i starim mladim, domaćicama, i starim i mladim, hotelskim sobaricama starim i mladim,uličarkama starim i mladim,muškarcima i dečacima što su negde na Jugu šindrom pokrivali kućerke ,ukivali klinove u brdima negde na Zapadu, kopali mulj na Istoku, krečili i zavarivali u bilo kom kraju Zemlje.

 Govorio sam tu reč na svakom jeziku, i svakoj boji lica, usanan, ušiju, ili kose. Mrkima, crvenima, žutima, tamnoputima i crnoputima.

Prepoznali biste tu reč kada biste je čuli izgovorenu, otpevanu, mahnutu , naznačenu ili odigranu.
A najčudnija je ta reč zato što i nije neka određena reč, ali dobro pristaje prstenu i sazvučju svake reči.

Ta je reč u svim drugim našim rečima, to je reč koja svim drugim našim rečima daje oblik i lik, i bistriji smisao.
To je slobodna reč, koju nikakav zatvor, ne može da zadrži, nikakava ćelija da utamniči, nikakav lanac da sputa, nikakav konopac da pridavi, nikakvo oružje da rani ili zaustavi.

Kažem vam, to je ta reč što čini čitavu demokratiju jasnom i jednostavnom, što demokratiju održava u životu, kao što i demokratija održava u životu mene samog, kao što i ja održavam u životu tu reč.

Umreću lako i zadovoljno samo ako uspem da tu reč održim u životu, jer ona pomaže čitavom mome rodu da živi, radi, voli i raste da bi više saznao i više osećao.

To je ta reč koju hoću da kažem.

Woody Guthrie

(*Dragoslav Andrić*)