Mihail Bulgakov i Ana Ahmatova u Subotici

Stefan Malarme

 U Theresiapolis  pristigli su vozom. Noću. Oko 3.30. Na stanici bili smo samo ja i par klošara. Ona je bila u nekakvoj crnoj pelerini opšivenoj krznom, na glavi je imala elegantan šešir s velikim obodom ispod kog su tek malkice virili pramenovi sede kose skupljene u punđu. Na rukama nosila je bele rukavice na kojim su tamnocrvenim koncem bili izvezeni nekakvi cvetni motivi (tek kasnije shvatio sam da su bili identični ornamentima koji se nalaze iznad južnog ulaza u Veliku većnicu Gradske kuće). Uprkos odmaklim godinama zračila je sasvim nesvakidašnjom lepotom kakvu, priznajem, nikada nakon ovog susreta nisam uspeo da pronađem ili uočim kod žena koje sam poznavao ili slučajno sretao na ulicama raznih gradova.

 On je bio u izlizanom, prljavozelenom vojničkom šinjelu, punom fleka od hrane i pića, ispod kog je virila bela košulja s elegantnom leptir-mašnom. Na glavi nosio je karakterističnu rusku šubaru koju je samo koji sekund nakon našeg pozdravljanja skinuo i bacio jednom od klošara čijoj zbunjenosti i sreći u tom času nije bilo kraja. Raščupane kose, sasvim odlučno, nastavio je dalje u desnoj ruci noseći ogromnu kožnu torbu. Na levu nogu vidno je hramao, očigledno jedva izlazeći na kraj s misterioznim tovarom ove pozamašne torbekanje – jednako mi ne dopuštajući da mu u njenom nošenju pomognem. Ispijenog lica, upalih obraza, u uglu leve usne držao je zapaljenu cigaretu. Uprkos opisanim okolnostima, na prilično mističan, neobjašnjiv način, oboje su ipak delovali veoma gospodstveno.

Rukovali smo se ćutke, kao da se poznajemo oduvek:

─ Mihail Afanasijevič.

Izgovorio je sasvim obično, gotovo uzgred, ipak u njegovom glasu postojalo je nešto što mu je osiguravalo nadmoć u odnosu na sagovornika. Gledajući me kroz monokl spušten skoro na pola nosa, očekivao je da mu uzvratim imenom pa da, nakon što obavimo i tu formalnost, pređemo na posao zbog kog smo tu. Zagledan, gotovo zureći u njega, u tom ćutanju koje je stajalo između nas i već gotovo fizički moglo da se opipa pronašao sam neočekivanu podršku za nešto što sam odavno želeo da učinim. To konvencionalno i svakako očekivano: "Slavko Matković", jednostavno nisam mogao da izgovorim. Tražeći način da pobegnem od svog imena zalutao sam u prostore vlastitih unutrašnjih tišina ― onih tišina koje su se u meni taložile godinama, ali u koje radije nisam zalazio i ko zna koliko bi sve trajalo da odnekud nisam začuo:

─ Ana Andrejevna, ukoliko je to uopšte bitno…

Prekinuvši već malo neprijatno ćutanje, pridodala je vlastito ime. Za razliku od njega, način na koji je izgovorila ove dve u suštini nebitne, beznačajne reči, a posebno opaska koja im je usledila, bili su puni razumevanja i neke sestrinske blagosti. Nasmešila se, očito me bodreći u tome da da i sam prekoračim čudnovati prag vlastitog imena čijeg teškog tereta dotada kao da nisam bio svestan. Prag posle kog ljudi koje srećemo počinju da bivaju malo više od pukih prolaznika ― likova koje ponekad svakodnevno srećemo ali o kojima, baš zbog činjenice da nismo u stanju da ih pravilno etiketiramo, najčešće ne možemo da kažemo ništa suvislo.

─ Ford. Alan Ford…

Promucah neuverljivo, i sam iznenađen ishodom ovog iznenadnog uranjanja u vlastitog sebe. Ne, nisam se stideo svoga imena. Naprotiv, njime sam bio više nego zadovoljan: dopadala mi se njegova akustika, pevljivost, sviđao mi se taj baršunasto-nežan mecosopranski prelaz iz S u L ― baš kao što je i baritonski prizvuk prezimena Matković, zajedno s njegovom traumatičnom ali ponosnom pred-istorijom, svemu davao tako poželjnu stabilnost i balans.

Kad malo razmislite lako ćete primetiti kako u Istočnoj Evropi, svojom dužinom i vokalnim disonancama, imena ljudi sobom obično odražavaju svu težinu, kompleksnost i traumatičnost istorija kroz koje su prolazile njihove zemlje. Reč je o imenima koja tim specifičnim teretom učitane istorije tako pritiskaju ljude koji ih nose. Koliko li je samo pritajene melanholije u imenu: Vladimir Vladimirovič Majakovski. Kakav strašan, skoro monstruozan porodični balast sadrži ime: Josif Visarionovič Džugašvilij. A opet, sa druge strane, koliko je neobaveznosti, ležernosti, nonšalancije i šarma u imenima ljudi sa Zapada. Recimo: Men Rej ili Džon Kejdž… Proučavajući etimološke i antropološke korene njihovih imena, toliko puta mislio sam kako bi neki ljudi svakako bili drugačiji i bolji samo da im je data šansa da ponesu drugačije ime. S godinama, u čestim susretima s ljudima koji nisu imali sreću da dobiju imena odgovarajuća njihovim naravima i karakterima ― svoje doživljavao sam kao retku privilegiju koje sam bio apsolutno svestan. Ovaj put, međutim, stvari su postajale drugačije. Zaglibljen u taj iznenadno-teški talog vlastitoga imena osećao sam kako me sa svih strana pritiskaju slutnje koje nisam umeo pravilno da imenujem, ali od kojih sam u tom času svakako želeo da pobegnem. Radost tog bekstva pronašao sam u samoidentifikaciji s imenom i likom mog omiljenog strip junaka…

Dakle, kako su i tražili sačekao sam ih s konjima i kočijom koji su za tu priliku u Suboticu stigli iz obližnjeg Palića. Još od trenutka pristajanja voza, njihov dolazak ispunio me čudnovatom uznemirenošću i siguran sam da su oboje vrlo brzo shvatili koliko sam zbog svega nervozan i(li) uplašen, ne znam ni sam. Kao da su već navikli na slične situacije, ni jedno od njih ničim nije pokušavalo da me u toj usplahirenosti smiri. Dok smo se peli u kočiju oko njihovih glava primetio sam čudnovato svetlucanje. Nekakve iskrice kakve nikad ranije nisam video ─ slične onim elektricitetskim varnicama koje se pojavljuju kada u mraku, pred spavanje, skidate džemper od vune koji ste prethodno celog dana nosili.

Kočijašu smo rekli da nas vozi pravo pred Gradsku kuću. Vozili smo se u polumraku, uz svetlost male štrokavo-čkiljave lampe na gas. Sledeća slika koju pamtim jeste ta da je Bulgakov u rukama držao tri knjige. Najdeblju je nasumice otvorio i nešto kao počeo da čita, uz smešak pružajući i nama dvoma po jednu. U nastavku vožnje svo troje smo u rukama držali po knjigu ─ jednako simulirajući kako nešto važno čitamo.

Tek ovlaš preletevši pogledom preko pustog trga, doveo nas je do Istočnog ulaza Gradske kuće pred kojim je očekivano zastao. Odloživši monokl u platnenu vrećicu koja je zatim nestala u tami šinjela, uz neočekivani tresak torbekanju je ispustio na mermerni pločnik kojim su opšiveni obodi građevine. Zatim je klekao na desnu, zdravu nogu i nakon kraćeg traženja iz nje izvukao ogroman ključ koji je već par sekundi kasnije, uvežbanim pokretom završio u bravi teške kapije od kovanog gvožđa koja se, inače, iz meni dotad nepoznatih razloga, ranije nikad nije otvarala. Nakon kraćeg grgoljanja i škrgutanja ključa u unutrašnjosti brave začulo se pobedonosno pucketanje i krunjenje višedecenijskih naslaga rđe. Uhvatio se za kvaku i uz stravično cviljenje i škripu nepodmazanih šarki, otvorio je kapiju pokretom ruke pozvavši nas da krenemo za njim. Za svo to vreme ona je poluglasno, više sebi u bradu, smireno i pomalo odsutno pevušila nekakvu rusku romansu čije reči nikako nisam uspevao da razaznam... Ni sam više ne mogu pouzdano da rekonstruišem, tek sledeće što pamtim je da smo se svo troje obreli u Svečanoj većnici ― najprostranijoj i najlepšoj dvorani Gradske kuće. Povremeno se zakašljavši, verovatno zbog jeftinog duvana, nakon dužeg zagledanja, oćito prisećajući se nečeg samo njemu znanog, negde na polovini sale iznenada se sagao zamolivši me za pomoć. Zajedno, podigli smo težak crveni, ceremonijalni tepih ― pokazavši mi ćutke, desnom rukom, na spoj između dve betonske kocke od kojih je sačinjen pod, iz torbe je izvadio čekić i ogromno šilo kojim je počeo da razbija spojeve betona između kocki. Kad ju je konačno razdvojio, tešku betonsku kocku uspeli smo da podignemo tek uz njenu asistenciju. Ispod nje, kao u romanima fantastične literature, ukazao se jedan od onih tajnih laguma o kojima su se u mom detinjstvu po Subotici ispredale svakojake legende. Pričalo se, naime, kako se u prostoru ispod Gradske kuće nalazi ulaz u čitav jedan podzemni grad koji je mrežom tunela nekada bio spojen sa samom prestonicom Velikoga carstva. Još  u totalnom šoku, gledao sam u tu zjapeću crnu rupu koja je, bez imalo sumnje, bila nešto najtamnije i najmračnije što sam ikada u životu video.

 ─ Znate, vi ovde niste slučajno. Mi sada moramo da idemo, ali, verujte, još ćemo se sresti ─pruživši mi ruku u znak pozdrava progovorio je prekinuvši ćutanje puno slutnji i moju zabezeknutost koja je, činilo mi se, trajala čitavu malu večnost.

─ Odmah sam to videla, vi ste vrlo pametan i nesvakidašnje dobar čovek ─ prišla  je i bez ikakve najave tako me strasno poljubila da mi se u trenutku digao. Kako erekciju nisam mogao da sakrijem, u trenutku sam sav bio obliven vrelim znojem, obrazi su mi od stida bili toliko crveni da sam se plašio da ću se onesvestiti od vrućine. Osetivši koliko mi je neprijatno zbog situacije u kojoj smo se našli ― namignuvši mi, ona se tek ovlaš nasmešila a zatim, blago, levom rukom, tek vršcima prstiju pomilovala moj ukrućeni ud. Zatim me poljubila još jednom. Ovaj put u obraz...

─ Ako ikom budete pričali o ovome, znate, proglasiće vas ludim ― njene reči pri odlasku poslednji su detalji ovog mističnog susreta kojih danas uspevam da se setim...

Iz rukopisa romana

Nešto što strašno podseća na život (Kratka istorija letenja u Subotici)

Prethodni nastavci:

Kako sam obuzet ništavilom... ili priča o Ničem... 

Jedna subotička lepotica