Neće mene...

Da li vam se ikad desilo, verovatno jeste bar jednom u ivotu, da se naizgled neresiva situacija ocas slozi, upazluje, razresi a vi u tim trenucima, uz razumljivu radost, pocnete da osecate ocaj, tugu I beznadje?! Taj konglomerat osecanja I osecaja u trenu probudi u vama nervozu, napetost, radja osecaj bespomocnosti, odjednom ni prstom ne mozete da maknete. Svud oko vas je visok, cini vam se neprelazan zid, iza njega naslucujete mogucnosti koje su postale realne ali ih ima bezbroj, izmesane su, isprevrtane, jedna sustize drugu I vi postajete svesni da cak I kad zid nestane, kad se ubrzo srusi u "prah I pepeo", necete znati odakle pre da krenete, sta prvo...pa drugo...da uradite, ucinite.
Razresenje problema, situacije, donosi sobom sasvim nove I neocekivane zaplete I zavrzlame, probleme, koji to ne bi smeli ni trebali da budu! To vam je kao kad kisa danima pada a vi ceznete za suncem, nebom bez oblacka, da odveslate I usticujete se tik do drezge, zabacite stapove, zavalite se I celim svojim bicem uzivate u drhtavoj livadi lokvanja, labudovima koji vas porodicno obilaze, sivim capljama koje kriveci vratove merkaju ribice...Kad sine sunce, nebo se zaplavi do bola u ocima, vi ste odjednom neodlucni, I biste I ne biste, lomite se, nikako da se odlucite da se otisnete!
Kada ste u egzistencijalnim problemima (a ko nije?) do guse, cini vam se da bi poveca suma novca mogla da vas ih otarasi. Greska, zabluda. Samo se neki problem daju resiti novcem. Novac sam po sebi donosi nove probleme, muci vas, razjeda. Zivot je sacinjen od neresivih I resivih problema uz minoran dodatak iscupaka srece. Zapalite cigaretu, gucnete srk kafe I trezveno, himalajskonepalski postignutom koncentracijom pokusate da probleme poredjate po vaznosti I prioritetu resavanja. Ubrzo shvatate da je svrsishodnije zapoceti zidanje Skadra na Bojani I poci u potragu za mladjahnom snajom koju biste ugradili u pomenuti grad. Dojke napolje, kako valja, pa ljudi smo.
Kad iznenada! Prodate sve slike sa izlozbe, strefi vas grandiozan Loto dobitak, Bogu zapadnete za oko pa vam pare padnu s neba! Jebi ga! A sta sad? Sve ja ovo vrloveoma hipoteticki, nece mene to ali zamislite da mi se desi. Upao bih u problem ne do guse nego bi mi govna buckala I talasala se oko ustiju. Odakle da krenem? ‘Ajd platicu sve racune (I od prosle godine) , pokricu minuse na karticama, nulirati kredite, vratiti dugove...Neizostavno moramo kupiti auto, kola, automobil...jure za mnom zena I sin. Odmah mi pada na pamet Ostap Bender koji Suri Balaganovu i Panikovskom uz prisutnog Kozljevica, kaze: Auto vise nije luksuz nego potreba svakog svesnog sovjetskog radnog coveka.
Dijafragma mi je pod grkljanom, disem kao riba trideset kilometara udaljena od najblize vode. Cekaj, stani, ej bre...kakav auto, prvo moramo ovo, pa ono, pa da pregradimo...zastaklimo, promenimo plocice u kupatilu...a roletne...Pare su jos devicanski netaknute a ja vec vidim kako se tope, nepovratno odlaze a nisam, nismo, ni delic, ni mrvicu problema resili! Ideje o kupovini se radjaju svake sekunde, nemamo vise na cemu da sedimo, treba nam nekakva ugaona garnitura, ja bih novi krevet videla sam u jednom filmu, ravna povrsina...a ovde bih napravila klizeca vrata ti ces mi napraviti unutra police necu vise nista da drzim napolje ili po kesama, jesi li odabrao patike I farmerke...a mobilni? Izlazim iz kuce, u postanskom sanducetu nalazim racun za stanarinu, 100 eurosa! Uskoro ce da stigne struja, telefon, ADSL, rata kredita za pokrivanje racuna, rata kredita za sinovljev lap top! Odlazim u kafic Ramazzotti, porucujem produzeni s mlekom, kao a sad cemo polako I smireno, nasamo, trezveno I po redu. Qurac! U glavi mi I dalje bururet, srce mi se skupilo k'o kliker, ne znam sta pijem. Komsija, jel' vama dobro, pita me devojcica koja posluzuje? Hvala na pitanju I brizi ali ne znam! Istovremeno sam radostan I dodje mi da se ubijem! Dete me gleda razrogacenim ocima. Jel' vam pri ruci nitroglicerin? Hvala ti lepa moja, dobro sam, ne brini. Odlazi vrteci glavom I osvrcuci se. Pocinjem da se smejem, pala mi je na pamet prica o Ciganima danas zvanim Romima, koji osim neba nad sobom nemaju nista a mastaju da prave pitu, cak najmladje cigance dobije cusku jer je pozelelo da uzme najvece parce!
I sta je onda bolje? Imati pare ili ih nemati? Ako nemas para, grcis se svakodnevno, svakominutno, svakosekundno...a ako ih imas, mislim pare, onda ti nisu dovoljne, tope se kao cvarci u tiganju, nestaju kao dim u nebeskom plavetnilu... kao da ih nikad nije ni bilo. Ne mastam ja o milijardama dolara, ne, mastam o parama koje bi mi omogucile dostojanstven zivot koji podrazumeva da se ne strecam na svaki racun koji mi uvale u postansko sanduce, da mi ne stizu opomene za plenidbu (a sta bi mogli da mi plene to je posebna prica), da mogu sa zenom bar jednom nedeljno da rucam u nekom restoranu, da imam auto (nikakav dzip), da mozemo da idemo na letovanje...I tako to, neke stvari koje se u normalnom svetu podrazumevaju. Ali nece mene to!