Dragi moj Petroviću, čemu?

Evo nekih citata iz Danojlićeve knjige “Dragi moj Petroviću”:

- Srbi, i inače, nisu veliki pismopisci. Javljaju se nerado, a odgovaraju kad se nema kud. Pisma radije upućuju po znancima i prijateljima nego poštom.

- Prepisku vode oni koji su otvoreni prema svetu, koji se spremno odazivaju na svaki njegov poziv. Ne uzvratiti na reč rečju, to mi je, dugo, ličilo na besmislenu grubost. Ako ti neko piše, to je znak da te hoće; a ako si ti potreban njemu, mora da je i on potreban tebi. Prepiska podiže cenu ljudskom vremenu, ona oplemenjuje i osmišljava nevažnosti. Pisma nas počastvuju. Uzvraćajući na dobru reč jednako dobrom ili još boljom, samom životu ukazujemo plemenitu pažnju. Opštenje pisanim putem nas, uz to, poštedjuje onoga što je u ljudskim odnosima odveć spontano i neposredno; veza preko pisama po pravilu je uljudjena, strože kontrolisana nego direktan odnos. U prepisci se daješ onakav kakav želiš da budeš, a ne kakav trenutno moraš biti.

- Naš je čovek mek kao pamuk ako umeš s njim, a pogan kao košava ako ne umeš. Plati pa nosi, to ovde ne važi. Uz imuće traži se i umeće. Ako ti s njim lepo, podeliće poslednji zalogaj hleba, a ako kelnera gledaš kao kelnera, i on će tebe gledati kao - kelnera!

- Kad bih u Americi rekao da sam from Serbia, oni bi Serbia jedamput čuli kao Siberia, drugi put kao Syria, a jedan trgovac iz Kolambasa razumeo je da sam from suburbia. Taj se, valjda, ponajviše približio istini: da, mi smo predgradje Evroazije, sokak na razmedji svetova koji se ne poznaju i ne vole. Odrekli smo se sebe zarad ideala u koji nismo dovoljno verovali, a takva se ludost skupo plaća.

- Mladi, koji poslednjih godina odlaze u Nemačku, Švedsku i Francusku, ni od sveta više ne očekuju mnogo. Ima ih koji jednom godišnje beže i jednom godišnje se vraćaju, i pri tom nikakve zakletve, ni tamo ni ovde, ne daju. Beži kad mu dozlogrdi, vraćaju se kad mu onama dojadi; tamo mu fali ono čega ovde i previše ima, ovde mu nedostaje ono što je tamo obično. Kad jednom počneš bežati, više ti nema zaustavljanja. Da sam mladji, veruj, opet bi se pakovao! Svuda si u kavezu, a ono što bi hteo, nikad se ne da ostvariti u jednom času i na istom mestu.

- Duša je takva, brzo se zasiti onoga što najviše želi, i onda se razlenji; telo je, ponovo, nosi onamo gde se zdravije diše. A život je sad tamo, sad ovamo, nikad na mestu gde trenutno stojiš.

- Uz to, počeli smo slutiti smrt; ona, pored metafizičkih, postavlja i neka praktična pitanja. Kako se najlakše rastati sa dušom? Umiranje se najprirodnije obavlja onamo gde smo došli na svet. Čini nam se da ćemo se, na mestu gde smo svojim padom razbili zemni mir, najlakši vratiti tišini koju smo rodjenjem narušili.

- Smrt je verovatno već počela. Osećam je u nogama, u crevima, u kostima. Otkako sam prešao sedamdesetu, sasvim se u meni nastanila. Zasad ništa ne preduzima. Upoznaje se s pojedinim delovima tela, i telo se navikava na nju.

- Smrt je, u tudjini, apstraktna, a to znači: zla. Ovde ti prilazi neosetno i grli te blago, razumljiva je i puna razumevanja. Gde god te obori, biće ti dobro i meko. U tudjini, najmanja bolest ti predočava kraj, od nazeba te hvata panika. Kad si na svome, stvari te podupiru, podržavaju ti hod, i spremne su da ti pomognu u času rastajanja od sveta.

- A pravog života, za mene i za tebe, nema nigde. Teško je tamo, teško ovde, najteže sa samim sobom. Sva je mudrost – izabrati tegobu koja ti, trenutno, odgovara. Što se mene tiče, najbolje bi bilo kad bih mogao, istovremeno, stajati na mnogim mestima, biti ovde i tamo, na rodnom tlu i u tudjini, u obilju i siromaštvu, slobodi i stezi, kroz sve to, u istom času, prolaziti, i iskušavajući jedno procenjivati ono što mu je suprotno; biti u svom narodu (jer ga voliš), služiti i biti služen, imati i nemati, nikad samo na jednom mestu, s jednim, konačnim izborom.

- Nije, dakle, dovoljno odrešiti kesu i izbrojati dvadeset ili trideset hiljada dolara. Kad stupiš u pregovore, naići ćeš na mnoge živopisne komplikacije, koje je teško predvideti. Ovde nema; ti meni kuću, ja tebi pare. U pogodbi se, redovno, upliće duša, a naše duše su zamršene, uživaju u besmislenim teškoćama, pa i kad su blagorodne, s njima je teško izića na kraj…. Kuća na prodaju ima koliko hoćeš, ali ako ti se žuri, ako si nestrpljiv, ispašće da ih nema. Oni koji ih prodaju ne vole da sve teče po tvojoj volji, pa će ti praviti smetnje makar i sebi udili.

- Kako hoćeš. Ako ti je navrlo, ne gubi vreme: nije sve crno kako se meni ponekad čini. Ako odustaneš od nauma, nećeš mnogo pogrešiti. Kajaćeš se ako dodješ, zalićeš ako ne dodješ. Ako moraš, dolazi odmah! Ako ne moraš, nipošto se ne vraćaj! Nikad i nipošto se ne vraćaj, brate moj!

- Vreme je novac, vele Amerikanci, ali oni tako govore i zbog toga što im je dolar jak. Ovde su i vreme i novac bezvredni.

- Srbija je mala zemlja, a mala zemlja je kao dvorište seljačke kuće; svemu se zna mesto, i po mrklom mraku umeš da nadješ gde si šta ostavio.

- Poslednjih godina se u ovom kraju razvija turizam. Kad sirotinja ne zna šta bi sa sobom, seti se prirodnih lepota, pa ono što joj je Bog poklonio pokušava da razmeni za vrednosti koje su drugi, drugde, trudom i radom osvojili.

- Nije trebalo bežati, a kad smo pobegli, nije se trebalo vraćati. Ko pokuša i jedno i drugo i oba puta se nadje u pogrešci, ostaje mu jedino da ćuti.

- Govorimo uglavnom o politici, to je polje na kojem se ljudi najlakše susreću i najbrže razilaze. Ona je uzrok svemu, ona nam je i za starost kriva!

- Čovek je divlja zver koja se otima od čopora, a u samoći ne može da izdrži, pa juri sad na jednu, sad na drugu stranu, i čini mu se da je uvek bolje onamo gde trenutno nije.

- Sedimo u potpalublju te ogromne ladje koju na Zapadu zovu Život, a na Istoku Ništa, napolju je nevreme, začepili smo uši, sklopili oči, toplo nam je, odvno se ne pitamo kuda plovimo.

- Možeš biti pametan samo onoliko koliko je tvojoj okolini potrebno, preko te crte si smešan ili lud. Suvišna pamet ti se zagadi, počne prelaziti u jalovu podrugljivost.

- Neki Srbi sete se srpstva kad slave krsnu slavu, neki kad ih drugi na to nateraju, većina se sa činjenicom susretne tek pri popisu stanovništva.

- Muka je pripadati malom narodu, a ne umeti svoju malenkost nositi kako dolikuje.

- Ne bez osnova, verujemo da smo tolerantan narod, a o drugima vrlo malo znamo i odbijamo da naučimo ono što ne znamo. Dalje, mi smo hrabar i slobodoljubiv narod, kome se dogodilo da vekove proboravi u ropstvu; miroljubivo pleme, u sporu ili zavadi sa mnogim susedima; pametni, a nijednog velikana svetu ne dadosmo.

- Englezi, Nemci, Holandezi, Irci, Švedjani, Italijani i Jevreji izgradiše Ameriku, a naša sirotinja na pročeljima kuća u Ohaju i Ilinoju, ispisuje Niko nema što Srbin imade! Po samozaljubljenosti nas prevazilaze jedino Jevreji, ali oni bar imaju čime da se pohvale; svetska kultura se bez njihovog doprinsa ne može zamisliti, a bez našeg može…. Čudio sam se kako se domaćin, koji je na svojoj kući napisao da ima što niko nema, ne libi kad gas used upita šta mu znači to što je urezao u malteru. National pride, kažu Amerikanci, i odmahuju rukom. Ja bih dodao; tuga i očajanje onih koji su izgubili tlo pod nogama, pa podsećaju sebe da su, nekad i negde, postojali, nešto značili. Donekle ti dodje da se smeješ, odnekle da plačeš.

- Najlepši, najhrabriji, najdovitljiviji. Da se zapitaš: otkud nam ovolika umišljenost? Možda smo doista bili stvoreni za nešto bolje i više, pa nam se ovo što smo i gde smo dogodilo slučajno; ne želimo da prihvatimo to što nas je zadesilo. Morali bismo jasno sagledati svoj položaj, a jasnoću nikako ne volimo, osećamo je kao neprijateljsku silu. Kad govorimo o mučnim stvarima, mi ih ne raščišćavamo, nego umnožavamo dvosmislenosti, u nadi da ćemo teškoći zamesti trag. Suočavanje s punom istinom razorilo bi i ono malo unutrašnje sigurnosti koju smo, po cenu samozavaravanja, osvojili. Sluteći nepovoljnu presudu, izgradili smo mrežu obmana i samoobmana; neprijatne činjenice držimo na mestima gde će nam najmanje škoditi. Propali plemići. Da gospodarimo, nemamo čimi ni kime, da slušamo, nećemo nikog.

- Dobar je i nesrećan naš svet, dobar zato što je nesrećan, a s takvom se dobrotom u moderno doba ništa ne postiže. Lak na suzi i brz na obećanju, govori više nego što je kadar da izvrši, obećava da bi ti ugodio, a posle kako bude, dogadjaji ionako ne zavise od njega. Duša mu je probušena vreća, prosipa se po putu, svašta iz nje ispada, od jednog ti dodje milo, od drugog te hvata muka.

- Postoji jedna mržnja koju čovek samo u rodnom kraju može osetiti. Kao što mirise, ukuse, boje, muziku govora i tok godišnjih doba najjače primamo onamo gde smo se rodili, tako nam se i mržnja u rodnom kraju pokazuje žešća nego u tudjini... Što je neki kraj izgledom privlačniji, kao da je i mržnja u njemu jača, oštrija. U ravnicama i malim varošima mrze se sa sitom lenjošću, dok je po planinskim vrletima zloba žustrija. Kroz čist vazduh mržnja oštrije struji, svetluca iz jutarnje rose, drhti kao ljuti blesak u bespuću... Ljudi se ovde mrze iz ljubavi: ne mogu jedni bez drugih, odveć su medjuupućeni, pa već zbog toga jedan drugom zlo misle. Podlost im je zamršena, okolišna i izdaje se za srdačnost, a prostodušnost im je tupa i veoma liči na glupost. Isteruju ko zna kakve stare, neraščišćene račune, zajednica s pojedincem, pojedinac sa zajednicom, komšija s komšijom, slabiji sa jačim, jači sa slabijim, a svi zajedno sa sudbinom koja ih je gurnula u ovaj kotao.

- Nacionalna uskogrudost mu je, veli, tudja, on poštuje svaki narod, pa smatra da i svom može pokloniti nešto sinovske ljubavi i pažnje. On nije kriv što neki narodi smisao svog postojanja nalaze u razvijanju mržnje prema Srbima, svojim najbližim susedima! Mi ne znamo gde živimo, oko nas su zveri, svako gleda kako da nas ugrize i okrnji, kolevka nam se rasrbljuje, gubimo središta nekadašnje države, čitave pokrajine na zapadu se prazne, sever se otcepljuje, jug otudjue, opada natalitet, najbolji radnici nam unapredjuju privredu Nemačke i Švedske, a mi, šta radimo, zanosimo se svetskom revolucijom (tu prezrive pogleda Lukića) ili se divimo trulom liberalizmu (prekor upućen meni).... Odnosi medju etničkim grupama se kvare. Njego zaključak: valja učvršćivati bratstvo i jedinstvo! Naša je dužnost da volimo Hrvate bez obzira na njihovu mržnju; moramo im uzvraćati ljubavlju čak i kad i mi njih mrzimo! Tako nekako izgleda Lukićev paradoks obavezne napredne ljubavi.

- Kad se sretnu mrzeći Srbin i mrzeći Hrvat, gotovo se razvesele: kretnje im preterane, reči preglasne; toliko je u njima napetosti, nepoverenja, straha i sumnjičavosti da više ne umeju ni da se pozdrave kako treba, nego zlobu i nelagodnost savladjuju besmislenom živošću. Njihov je odnos tako napet da će retko jedan drugom, oči u oči, reći štogod neprijatno ili grubo: toliko se mrze da su postali krotki i ljubazni!

- Lep dan beše, dragi moj Petroviću. Lep i neverovatan. Hoćeš li, ikad, pročitati ovo pismo? Ima trenutaka kad mi se učini da ti i ne postojiš, da sam te izmislio kako bih imao pred kim voditi monologe...