what's the use of crying?

 s . m . i . l . e .

Uvodbezveze_:
Nisam baš neki tip za voljenje. Mislim, volim ja da me vole, al' ne volem da me mnogo ljube, grle i ostale sitne vezove. Sve kao da mi fali neki gen za ono kad pogledaš i vidiš ženu, a ona, nekako - mazna i umiljata.

Razradajošgluplja_:
Sedim na stolici i čovek me lepo gleda kao da sam malo nenormalna, al' mene boleee, plačem i tačka! On zapanjen što ja sad tu nešto izmišljam, ko da je smak sveta, nažvrlja dijagnozu i posla me kod drugog doce.
Sednem u taksi, pokušavam da ne uplašim vozača i nekako progrgoljim adresu ambulante, ali već posle dva pešačka (a u glavnoj ih ima na svaki trep-trep) nastavljam sa malopredjašnjom aktivnošću i evo, sad mi na pamet pade kako se tu ipak ne razlikujm mnogo od onih sitnih vezova iz uvoda i kako se eto, baš sve super-extra-lutely uklopilo (ukoliko nekom bude jasno ovo trabunjanje). Taksista me ovlaš okrnji pogledom kroz retrovizor. Poznaje me. Vozio me onoliko puta i stalno smo nešto brbljali (ha, opet sitan vez) i tako. Ovaj put, vidi on da nema šale. Ja gledam kroz prozor, šmrcam i stežem one papire. Kroz glavu mi promiču na slajd podešene reči doce i ne mogu da shvatim kako sve to njemu nije tragično.

j.e.r m.n.o.g.o j.e b.r.e t.r.a.g.i.čn.o.

Izlazim iz auta, plaćam i uspevam da padnem ispred ambulante. Odrljim i ruku i nogu. Dvoje me gledaju, niko ne prilazi. Samo ona, dok ustajem kaže kako je baš videla da padam.

Otresem malo prašinu i na šalteru predam knjižicu. Pitaju da l' je zakazano. E, pa nije zakazano, doktorka rekla da donesem rezultate i tu ponovo kreću podzemne vode. Plačem, ljudi me gledaju onako malo krvavu i mnogo uplakanu i kroz masu koja pomno prati šta se dešava, shvatam da me ništa ne dotiče. Znate ono kao na filmu, kada se nešto mnogo važno dogadja, pa ugase ton i malko zamute sliku.

E, baš tako.

Pitam ih je l' mogu da mi malo očiste one poderotine, jedva dolazeći do daha od jecaja i sestre se odjednom sjatiše oko mene i po prvi put toga dana osetim ljude oko sebe.

Dobijem recepte.

Ponovo taksi. Sada pravac ženski dispanzer. Konačno sam prestala da plačem, ali uspevam da mi svi papiri izlete iz ruku. Neki vertar duva i ja se rvem s njim. Papiri naravno lete na sve strane. Ljudi me naravno gledaju. Taksista je neki fini čovek, vidi da sam blago uzrujana i naravno ćuti.

Ulazim u dispanzer i pokušavam da se skoncentrišem. Poznato lice na šalteru. Pita me šta mi treba i sad ja moram da ponovim ono kako me je dr maločas ispratio, a to je da mi treba injekcija za prestanak mleka. Ona me pita koliko meseci ima beba i ja kažem. I tu, naravno ponovo počinjem da plačem, jer me je njen pogled - jesi li bre ti normalna žena - razvalio i jedva progovorim, poturajući sve one papire, da imam terapiju, bla, bla, šmrc i tu se njen pogled naglo ublaži.

Naravno, cela čekaonica je zurila u mene. Sedam, onako znojava i slinava, ruka me otkida, trenerka mi prljava. Njih šesnaesthiljada me gleda s neskrivenim interesovanjem i vidiš lepo kako je svima potrebna priča. Spas pronalazim u nekim flajerima na stolu ali i dalje ne mogu da verujem šta mi se dešava. One me i dalje posmatraju i nakon pola sata, jedna od njih mi kaže da idem da mi očiste ranu. I tu krene neka priča, a ja uspevam čak i da se nasmešim.

Dr ginekologica je rekla da bi baš bilo šteta da prekinem dojenje (svi već znate da su njene reči legle kao melem na ranu) i uvalila mi listić neke privatne laboratorije da odem i još jednom, za 2iljade i nešto dinara ponovo proverim. Kaže da može biti da je greška.

I ja odem da proverim. Za dveiljade i nešto saznam da nije greška.

Kada sam rekla zašto sam došla, ona me je pitala da li sam upoznata sa procedurom prilikom davanja tih injekcija, na šta sam ja klimnula glavom za no-no, a ona je kratko i bezlično rekla:

- Sestro, upoznajte pacijentkinju sa procedurom...
&
- Pa dobro, smirite se!
(inače, ovo je dr koja mi je tokom cele trudnoće pričala kako ću se ugojiti kao krava - i ovo nije parafraza)

na šta je ova krenula da veze.
Sine, mislila sam da ja pričam brzo, ali ona je tako informativno u minutipo smrvila celu priču, da joj je moj tupi pogled bio dovoljan. Pošto mi ništa nije bilo jasno. Ni kako da stegnem grudi pelenom, ni gde da vežem, ni kako da vežem, ni koliko jako to sve treba, bila je jako ljubazna to mi i pokazati.
Odustala sam od injekcija. Kupili smo aptamil. A mene su grudi počele da bole iako sam ih praznila.

*****
Vodimo klinju na kontrolu i njegova dr mi saopštava da nisam morala da prestanem da dojim.

I taman kad ste mislili da je svemu kraj,
ona bi još i da pita.

Idemo redom:
1. Ako se dojilja javi lekaru opšte prakse jer se ne oseća dobro - zar ne treba da bude prioritet s obzirom da doji i da pošto doji mora da ima malu bebu, a pošto ima malu bebu ne bi bilo baš pametno da dolazi u kontakt sa virusima itakoto. Ako jeste, zašto u mom slučaju to nije tako nego sam morala da molim sestre sa šaltera da me dr primi?

2. Ako rezultati pokazuju da su enzimi jetre uvećani i da to traži mali pogled na abdomen, te se ista dojilja šalje na ultrazvuk, zar je procedura da se na isti čeka i do dve nedelje? Zbog toga, dojilja rešava da plati ultrazvuk 4iljade koji je potvrdio da su svi organi u redu. Dr u neverici, pita me ponovo kakve sam simptome imala, ja ponavljam. Ona me gleda i traži da ponovim analize, naravno opet u privatnoj laboratoriji. Pošto sam malo guglala i čituckala, pitam da nije možda tiroida i ona kaže da mož da bude, a ne mora i za svaki slučaj napiše da se uradi i ft4. )do ovog trenutka, potrošila sam 7inšetoiljada)

3. Rezultati potvrdjuju da je u pitanju uvećan rad tiroide i dr me upućuje kod endokrinologa. Znači, sad opet da idem u ambulantu i da molim boga da ne naletim na neku viruščinu (to bi mi bio četvrti put u zadnjih nedelju dana da idem) ili da platim. Prostom računicom dodjem do rešenja i konačno dobijem dijagnozu + ostanem kratka za još 4iljade.

Dr endokrinolog mi saopštava da imam tu i tu bolest i prepisuje terapiju. Kažem mu da dojim, na šta mi on saopštava da moram da prestanem i tu počinje ova moja mala ispovest.

Desetak dana kasnije od dr neonatologa dobijam info da nisam morala da prestajem.
Pa, je l mogu ti dr-ovi da se dogovore!
Je l' da dojim ili ne?

Je l' na osnovu simptoma: talasi vreline, lupanje srca, malaksalost, mršavljenje itd, problem bio da se predloži provera hormona tiroide, ili sam morala još da dojim desetak dana, pa da samoinicijativno platim i uradim analize, pa da prestanem da dojim i da dobijem info od dr ginekologice da je dete moglo da postane hipertiroidno? Šesnaesti dr je rekao da se to ne bi dogodilo. Četvrti se čudio odakle mi visoke vrednosti transaminaza. Ja pitam - je l' moguće da je od tiroide. Ona me gleda. (Other common health conditions, such as diabetes, heart disease, and thyroid disease, can cause or augment liver transaminase elevations.)

4. Jedan dr kaže graves, drugi postpartum tiroiditis. Je l' nisam već napisala - dogovorite se ljudi, pa da se razilazimo!

5. Je l' sramota ako žena neće da doji? (ovo pitam zbog pogleda meni upućenog pre nego li sam rekla zašto prestajem da dojim bebu od 4m, a i zato što mislim da svako ima pravo da odluči o tome želi li da doji ili ne, kao i koliko dugo to ima nameru da čini)

6. Takodje pitam, je l' zna neko kad će te pare za dete? Da se nadam da će do polaska u školu da legnu ili da uzmem neki kredit?

I tako,
Odbanovali mi dojenje, al' neće mozak da šalje one impulse. Mislim, šalje on, al' to sad nešto sporo ide. Klinja gladan, neće da čeka. Plače, i ja mu onda donesem flašicu. I pitam, je l' može to malo drugačije ili mora ovako? Ili sam ja neki maler? Ili Djoković ne izgubi od Federera?  

i da iskoristim priliku i linkujem priču...
valjda autor nece da se ljuti.