Njegova dobra u zaborav bacismo

     Sedam godina kasnije kneginja Milica je na presto, sada već vazalne Srbije, dovela svog sina Stefana Lazarevića. Odrastao na pričama o Aleksandru Velikom, mladom knezu se, stupajući na presto, javila želja da u svemu nadmaši svoga oca, baš kao i njegov junak iz detinjstva. Tako je i bilo.

     Kao hladan i odmeren političar potiskivao je svoja osećanja i držao se viteških principa, brzo se snalazio u svakoj situaciji, a njegova sposobnost da od neprijatelja stvara saveznika nasleđena je od Nemanjića. Da bi održao samostalnost Srbije koju je razarala nesloga vlastele i neprekidni turski napadi, Stefan se odlučio na politiku mira sa Bajazitom i njegovim naslednikom, svestan snage njihove vojske. Boreći se kao vazalni knez na strani Turaka nikada nije izgubio bitku pa čak ni onu u kojoj se sukobio sa čuvenim tatarskim osvajačem Tamerlanom, koji se divio Stefanovoj hrabrosti na bojnom polju.

     Posle ove bitke, jedne od najvećih u istoriji srednjeg veka, odlikovan je titulom despota od strane vizantijskog namesnika Jovana VII. Cela Evropa se divila snazi srpskog viteza, ozbiljnog i hrabrog ratnika koji je stajao kao štit između hrišćanskih zemalja i moćnog Osmanlijskog carstva. Stefan se isticao svojom pojavom ne samo zbog visokog rasta i lepote već i zbog svojih umnih govora. Naročito su mu se divili evropski kraljevi koji su u to vreme bili nepismeni. Oni su želeli da budu Stefanovi prijatelji i cenili su savete koje im je davao. Od ugarskog kralja Žigmunda, čiju je zemlju oslobodio od Husita, Stefan dobija grad Beograd i titulu viteza Zmajevog reda. Stephanus despot bio je u prvom stepenu ovog reda sa još 23 ritera.

     U Srbiji tog vremena, iz srednjevekovne zaostalosti, pojavljuju se nagoveštaji prvih znaka humanizma. Despot je počeo reforme sa stalnom vojskom i jedinstvenom trgovinom, otvorio prve škole pri manastirima, biblioteke, bolnice, rudnike, zabranio trgovinu belim robljem, doneo mnoge zakone kako bi poboljšao položaj Srba, pomagao crkve i proširio granice Srbije. Uprkos dvostrukom vazalnom položaju, prema Turcima i prema Ugarima, zemlju je uzdigao materijalno i duhovno, po uzoru na Vizantiju. Beograd je načinio prestonicom Srbije, želeći da od njega stvori novi Carigrad. Oživeo je grad tako što je u njega preselio Srbe i razvio trgovinu, izgradio mnoge crkve i svoj dvor, kome su se divili velikani koji su bili Stefanovi gosti. Grad je zaštitio dvostrukim zidinama, znajući da politika mira kod Turaka ne traje dugo. Beograd nikada više u svojoj istoriji neće doživeti takav preporod.

     Titula despota često je, danas, pogrešno shvaćena. Pod pojmom despota podrazumeva se tiranin, surov i nepravedan vladar, a to nije osnovno značenje. Ova titula u narodu je stoga unižena, kao i značaj Stefana Lazarevića u srpskoj istoriji. Mnoge njegove osobine dodeljene su drugim vladarima i ratnicima. To nije jedini primer da se naš narod identifikuje sa nejakima a velike i značajne vladare zaboravlja i njihov značaj umanjuje. Verovatno se iz istog razloga zaboravlja i to da Srbija posle Kosovskog boja nije nestala, već je trajala punih 70 godina – zahvaljujuću ovom despotu.

     On je imao potpunu svest o konačnoj propasti države, i učinio je sve da odloži dan kada će Srbija preći pod apsolutnu vlast Turaka. Imao je takođe svest i o tome da će velike sile uvek vršiti pritisak na njegov narod i da će Srbija zauvek ostati vazalna država. Zbog toga je postavio jake duhovne, verske, obrazovne i kulturne temelje zahvaljujući kojima se Srbija oslobodila od Turaka, zahvaljujući kojima je obnovila državu i zahvaljujući kojima danas postoji.