Heineken Jammin’ Festival

Evo tek posle mesec dana stižem da vam napričam na Hajneken džemin festivalu koji se od 3. do 6. jula održavao u Mestreu.

Na put smo krenuli kolima u petak, drugog jula nešto posle jedan popodne (oni koji su pratili blogove posvećene Wimbldonu se sećaju toga), da bismo predveče stigli u Karpinske Toplice u Hrvatskoj (za one starije - to vam je blizu Kumroveca, rodnom mestu druga Tita, za one mlađe - još je bliže Velikom Trgovišću, rodnom mestu Franje Tuđmana), gde smo prespavali u odlasku i povratku.

Sutradan ujutro smo nastavili put ka Mestreu, praktično sve vreme idući autoputem E70, prvo od Zagreba ka Ljubljani, pa ka Trstu, a od Trsta autoputem Venecija-Trst do samog Mestrea gde smo u centru imali rezervisan hotel. Iz hotela smo se, nakon gledanja prvog poluvremena Nemačka-Argentina, uputili ka glavnom trgu u Mestreu koji je u tom trenutku još uvek bio prazan (tek nakon 6 će ljudi početi da se više skupljaju). Na trgu smo i seli u jedan od kafića i popili po pivo, čija cena (0,4l) je 5 evra. Kasnije će se ispostaviti da je ista cena i na samom festivalu, tako da pretpostavljam da se radi o nekoj vrsti dogovora između Hajnekena i gradskih restorana i kafića. Sam Mestre je simpatičan gradić, u koji turisti po pravilu dolaze kako bi izbegli da plaćaju hotele u samoj Veneciji.

Ono što je nama bilo važno jeste da sam je hotel izlazio na via Forte Marghera koja vodi pravo do parka San Giuliano, gde se HJF i održava svake godine, i ka kome smo mi krenuli oko 7 uveče. To će se ipak ispostaviti kao zakasneo polazak, s obzirom da od centra do San Đulijana ima podosta, pa smo na samo odredište stigli kada su Cranberries već počeli sa svirkom. Mi smo se na početku držali malo dalje od bine, ali smo nakon završetka svirke Cranberries našli zgodno mesto bliže bini, a strateški blizu mesta gde prodaju pivo ali i wc-ova. Na tom mestu je i nastala gornja slika.

Kada već pominjem Cranberries, da kažem da su pored njih prvog dana svirali još i Stereophonics i Plan de Fuga, a zvezde večeri su bili Aerosmith koji, za razliku od nekih drugih slučajeva koji su nam poznati nisu otišli sa bine posle sat i dve sekunde svirke, već su skoro svih dva sata energičnim nastupom oduševili sve prisutne, uostalom isto kao i Cranberries.                                                                                                 

Ostala tri dana, na kojima mi nismo ostali, između ostalih su svirali i Pearl Jam, Green Day, Black Eyed Peas, Massive Attack i Skunk Anansie...Sve u sve jedan dobro organizovan i kvalitetan festival koji svakako vredi posetiti.

Sledeći dan smo iskoristili za šetnju po Veneciji. 

Cena karte za voz od Mestrea do Veneciji iznosi jedan evro, što potvrđuje napisano gore, da je mnogo bolje uzeti hotel u Mestreu i iz njega ići u obilazak Venecije. Pošto smo se isto veče vraćali u Hrvatsku, nismo imali previše vremena, ni mogućnosti da sve obiđemo, pa smo od železničke stanice u Veneciji krenuli levo sve do getoa, posle čijeg obilaska smo se vratili nazad kako bismo prešli Ponte Scalzi i nastavili šetnju po sledećem «ostrvu». U tom delu Venecije cilj nam je bila Scuola Grande di San Rocco, i sama Chiesa di San Rocco, koji su najpoznatiji po radovima Tintoreta. Ipak, meni lično se najviše dopala slika ne Tintoreta, niti Ticijana, čije radove takođe možemo videti u školi, već slika Sebastiano Ricci-ja koja s nalazi u crkvi, pod nazivom «St. Francis di Paola resuscitates a dead child», sa izvanredno vernim prikazom boje kože mrtvog deteta. Inače, pored ove crkve se nalazi i Basilica di Santa Maria Gloriosa dei Frari, ali u nju nismo mogli da uđemo jer je prvo bila služba, a posle su je zatvorili radi popodnevne dremke J. Između škole i bazilike je nekoliko prodavnica, između ostalih i jedna u kojoj prodaju odličnu granitu sa nanom.

Posle škole smo se uputili ka Ponte di Rialto, pomoću koga smo prešli na sledeći deo Venecije, onaj na kome se nalazi Piazza di San Marco, istoimena bazilika, duždova palata, te muzeji Correr i arheološki plus biblioteka. Odatle je još ostalo da pređemo preko Ponte dell'Accademia i da se prošetamo do Santa Maria della Salute, pa da se vaporettom vratimo do železničke stanice.

beleške na margini

-        prilazeći parku San Đulijano odjednom je veća grupa Italijana krenula da prelazi neku travnatu površinu od via Forte Marghera ka ulici koja je paralelna sa njom, nama nejasno iz kog razloga, s obrizom da su se kretali na suprotnu stranu od strane sa koje je dopirao zvuk svirke. Kasnije će se ispostaviti da su ljudi išli ka nadvožnjaku preko koga se prelazi put ispred samog parka, te da smo i mi trebali da se ponašamo kao Italijani i odemo za njima. Ovako smo morali da pretrčavamo...

-        za ove bus-brodiće koji služe kao gradski prevoz u Veneciji postoje karte koje se kupuju ne znam gde ili na samom brodu. Pošto stanica kod Santa Marije, gde smo mi ušli, nije imala mesto za prodaju karata, mislili smo da iste mogu da se kupe na brodu. Međutim dok smo ulazili momak koji otvara «vrata» nas je uputio da odemo što dalje kako bi bilo mesta za sve da uđu, te mi ne videsmo od koga mogu da se kupe karte. Tek posle 6 ili 7 stanica smo videli da ljudi karte kupuju baš od tog momka, ali smo tada odlučili da nastavimo da se pravimo ludi i švercujemo celu vožnju...