Mr. Lim

Umoran, i prilicno usamljen od cestih bezuspesnih pokusaja da pogledom ulovim bar neku poznatu facu u moru slicnih a toliko drugacijih lica, priblizavao sam se velikom platnu na kojem su trcali preplaceni sportisiti raznih zemalja sveta. Mislim da je u pitanju bila utakmica Engleska - Slovenija, jer je kafic bio pun, a mesta za sedenje nigde (zbog Engleske, razume se). Skeniram sve stolove i ljude koji sede za istim ne bih li opet mozda nasao neku poznatu facu, iako znam da je to nemoguce. Naravno da primecujem da me svi posmatraju, ali sam vremenom uspeo na to da oguglam, ali jedno lice odskace od mase. Nasmejan, miran, mio i srdacan pogled ne skida se sa mene u isto vreme pricajuci sa prijateljem pored nesto o meni. Okrecuci se oko sebe da vidim da li bas mene gleda shvatim da mi masu sa tog stola da im se pridruzim. Opet gledam oko sebe da li se mozda drugom nekom obracaju, jer ipak mene ovde niko ne zna, i mozda ja to zelim da vidim - kako mi se neko smeje i poziva za stol kao da se znamo godinama. Povucen usamljenoscu i zeljom da se zaista meni obracaju krecem ka njima, a njihova ozarena lica blistaju od srece. "Da li je ova stolica slobodna?" upitam, na sta mi covek u svojim kasnim pedesetim godinama odgovara "Ne vise, sada je vasa".

Zahvaljujem na stolici dok me gospodin pita sta cu da pijem. Dok sam se premisljao on mi naruci pivo insistirajuci da on plati objasnjavajuci da je u kineskoj kulturi red da stariji plati, tako da je moj predlog da cu sledeci put ja da castim ostao prazno slovo na papiru. "Lim, drago mi je, a vi ste?" upita me, prekidajuci mi razmisljanja kako da zapocnem razgovor sa njim. "Dado" odgovoram, ne zeleci da kazem pravo ime jer sam svestan da ce mu se jezik zapetljati pri pokusaju da ga izgovori. Razgovor nastavljamo standardnim pitanjima svih mojih sagovornika: "Odakle ste, a gde je to, da li je to bivsa SSSR, i da li su svi toliko visoki u mojoj zemlji". Vec kao na traci recitujem odgovore: "Srbija, ne ne, bivsa Jugoslavija, i ne - nisam preterano visok tamo odakle sam". To sam nabiflao napamet jer mi se bar jednom dnevno desi da nekome to moram da govorim, i to bas tim redom, kao da se svi dogovarali da mi postavljaju bas ta cetiri pitanja. Doduse, ima i nekih dodatnih poput "da li je i dalje tamo rat, da li ste vi muslimani, i sta vam dodje Tito".

"Mislio sam da ste iz Velike Britanije, jer ste dosli bas na ovu utakmicu" nastavlja Lim. Sa osmehom odgovaram da sam mnogo blizi Sloveniji nego severnom delu Evrope. Kroz dalju pricu saznaje da je i Slovenija bila u Jugoslaviji pa prihvata zasto navijam za njih. Mislim se u sebi - Slovenija ili Engleska, podjednako su mi daleke obe nacije, ali ne mora on bas sve da zna. Njegov prijatelj, malo mladji od njega se samo smeska po cemu zakljucujem da ne zna puno engleski, tek ponekad ubaci "yes, yes" i to je sve od njega. Kladio se na Englesku pa nastavlja da gleda utakmicu dok se Lim i ja upustamo u pricu. Ima 55 godina, suprugu i sina. Ali neka tuga mu se vidi pod kapcima, ne u zenicama nego oko njih. Posle nekog vremena mi kaze da bi mu sin bio mojih godina da nije bilo nesrece. Bojazljivo pitam o cemu se radi a on mi govori kako su mu i sin i supruga poginuli u saobracajnoj nesreci pre sest godina. Uh, sav sam se najezio, dakle to je ta tuga koju sam odmah primetio koju on vesto kamuflira osmehom i neznim pogledom, ali neke stvari srce odaje bez znanja naseg tela. Ma koliko se smejao, ako je srce tuzno - ne vredi, videce se. I obrnuto.

Insistira da me casti i vecerom ali to odbijam jer ne jedem kasno, i objasnjavam mu da ni za njega to nije zdravo. Ipak, glad je jaca od razuma i narucuje za sebe raznjice od piletine sa kikiriki umakom, krastavicma i crnim lukom. Dok on uziva u hrani a prijatelj u utakmici, ja uzivam u gutljajima hladnog piva u vreloj veceri pod vedrim nebom. Na poluvremenu otvara novcanik i pokazuje mi sliku sina. Melez, jer mu je supruga bila iz Indije. Tuzan pogled ispod njegovih naocara ka novcaniku i pokret prstiju preko slike njegovog sina dovoljno govori da mu je i dalje tesko pri pomenu na njega. Onda mi objasnjava da to ne valja, drzati sliku pokojnika u novcaniku, jer time ne damo duhu da mirno ode sa ovog sveta. Ali kaze da on jednostavno ne moze jos da "pusti" sina da ode od njega, i da zna da je to sebicno od njega i da nije po kineskim obicajima. Govori da su ga njegovi roditelji zamolili na samrti da ne cuva njihove slike jer bi zeleli da se odmore, i kroz smeh dodaje "sada se odmaraju". Simpatican cika mislim se u sebi, pun kontradikcije u vezi kineskih obicaja.

Blizi se kraj utakmice i razmenjujemo brojeve telefona da se dogovorimo da ostatak prvenstva odgledamo zajedno na istom mestu. Na rastanku se ljubazno nasmeje, zahvali na drustvu i kaze da mogu slobodno da ga oslovljavam sa "Uncle Lim". Krecem ka kuci srecan sto znam jos nekoga pored ljudi sa posla i iz prodavnica.

Sutradan uvece sam poranio da zauzmem mesta za svu trojicu, i taman pred pocetak utakmice eto njih, nasmejani se pozdravljaju sa mnom i sedaju za stol. Lim mi govori kako je zamalo zakasnio jer se vraca sa skupa izvidjaca koji se odrzava na ostrvu Penang, svojevrsni Jamboree jugoistocne Azije. Cudne li koincidencije, kazem mu da sam i ja bio na izvidjacima u Srbiji pa smo i oko toga razmenili par zanimljivih prica. Kako vreme odmice meni je sve prijatnije u drustvu mojih novih prijatelja. Pitam ih na poluvremenu zasto su me pozvali juce za stol sa njima? Kazu da su takvi ovde svi prema strancima, i da nisu oni to ucinili da bi me neko drugi pozvao. Vole da budu ljubazni i nasmejani prema strancima, i kaze da nekog "domaceg" ne bi pozvali da im se pridruzi. Osetim se vaznim u tom trenutku. Kao seoska mlada oko koje se bore sve mladozenje!

Nastavljamo pricu, i nekako se dotaknemo plesa, a kada je cuo da sam se i time bavio kaze da na ostrvu krajem godine ima amatersko takmicenje u latino plesovima i da je puno turista i da je dosta posecen dogadjaj, i da bi obavezno trebalo da se prijavim. Hm, zamisljam se ovde sa nekom kineskinjom koja mi je do struka dok plesemo - neka hvala, izgubio bih je u pola pesme! Ali, svakako cu ici da vidim kakvo je to takmicenje, ko zna - mozda se i prijavim.

Nase druzenje se nastavilo kad god je bilo vecernjih utkamica, i svaki put sam saznao neke nove i uzbudljive price od njega. Od toga kako su Malajci povlasceni u svemu ovde, da imaju 5% popusta pri kupovini automobila, kuce ili otvaranje firme, preko takmicenja za miss gde smeju samo "obojene" koze devojke da ucestvuju, do toga da on ne zna da cita kineski, nego samo da prica. Sve mi to prija, ali od pocetka mi je neki nemir u grudima. Nisam navikao da su ljudi tek tako dobri prema meni, i toliko iskreni. Imam neki strah, mozda je to zato sto sam u stranoj zemlji, ili sto mi je sve to novo, ali taj strah mi ne da mira. Prijatno mi je, i uvek me casti pivom, i smejemo se, i poceo sam da ga zovem Uncle Lim, i ponudio se da mi pokaze ostrvo kada god pozelim, ali meni nekako nije sve u redu, ne znam. Strah od nepoznatog valjda. Onda mi bude glupo da ga pogledam u oci, pune iskrenosti i radosti jer primecujem da me u nekim stvarima poistovecuje sa svojim sinom, a ja sumnjam u njegovu dobrotu. Valjda sam se ja pojavio za njega u nekom pravom trenutku, a mozda samo slucajno, nisam siguran. Ono sto znam je da je veoma dobar covek koji je mnogo propatio u zivotu, koji mi sve objasnjava sta god ga pitao o Maleziji i obicajima ovde. Prvenstvo je zavrseno, vise ne gledamo utakmice zajedno, i redje se cujemo, i shvatam da mi nedostaje, i sada mi je krivo sto sam sumnjao da njemu isto koliko i meni, treba prijatelj. Neko nov i drugaciji, da skrene misli sa starog i obicnog.

 

Dalibor Kokic

Snimci