Stvari koje možete raditi u Mariboru ako niste Nikola Tesla

Nikola Tesla je u Mariboru izdržao oko 6 meseci pre nego što je doživeo nervni slom i zauvek ga napustio. Izgleda da ima nešto u gradićima austrougarske što može izazvati beznađe ukoliko ste genije (ili administrativni službenik, kao što je uočio Kafka).

Koliko se za ovih 130 godina od kako se Tesli smučilo da večeri provodi u kafani „Srečni kmet" igrajući šah i karte Maribor promenio?

Koliko i čitav svet, možda malo manje. Bilo bi preterano reći da gradom (još uvek) vlada učmala atmosfera, ako ni zbog čega a ono jer ovaj termin mora ostati rezervisan za banatske varošice. Ne bi se sa druge strane moglo reći ni da je u pitanju ljudski mravinjak, iako ljudi ovde rade vredno kao da jeste. Stoga je grad preko dana pust. Vikendom svi nekuda odlaze, još nisam saznao gde. Stoga je grad preko dana pust. Uveče se roletne spuštaju oko deset. Koliko sam se samo radovao da vidim barem jedno svetlo u zgradi prekoputa koje se retko gasilo, sve dok nisam saznao da je reč o psihotiku koji se plaši mraka. Jednom mesečno, studentski par sa drugog sprata priređuje žurke, kojima se radujem kao da sam pozvan, sve do pola dvanaest.

Maribor je taman toliko velik da se ne poznaju svi iz iste generacije, ali ipak premali ako hoćete da prošetate negde a da se ne sazna s kim ste šetali. Oduvek sam se, gledajući francuske filmove o ljubavnicima u provincijskom gradiću, pitao kako ih ne provale. Boravak u Mariboru mi nije u tom pogledu otvorio oči. To jedna od onih životnih misterija za čiji je odgovor potrebno da si pripadnik unutrašnjeg kruga. Osim ove, grad nema previše tajni. Ne računajući naravno glavnu: vreme je ovde stalo 1990. Uključite bilo koju lokalnu radio stanicu i moći ćete da poslušate Tanitu Tikaram. Ili Tears for Fears, Fleetwood Mac i Rick Astley-a . U vedrom popodnevu prosto možete da osetite onaj spokoj koji je donosila politika jedna marka jednako sedam dinara. Uključim Dnevnik i gotovo da očekujem da vidim Antu Markovića. Koga drugog, kad sam kući stigao vozeći preko Titovog mosta, ulicom Proleterskih Brigada, pa levo u Kardeljevu, i slušajući „West End Girls" na radiju. (Ponekad me sa tamne strane devedesete zaista zaskoči Kučan).

Sliku upotpunjuje činjenica da kafića nema previše, mereno standardima srpske prestonice. U poslastičarnicama je uvek veća gužva. No ako i postoji određen deficit kafića, kafana ne manjka ni u ovom delu sveta. One su nostalgične poput filmova Akija Kaurismakija, sa furniranim enterijerom održavanim od poslednje adaptacije krajem sedamdesetih, i obaveznim stalnim gostima. Još pamtim članak pokojnog Bogdana Tirnanića koji sam pročitao u NIN-u kada sam bio klinac, početkom osamdesetih. Ustvari samo jednu rečenicu iz tog članka: Zagreb je rupa, a Ljubljana je još veća rupa. Tirke je to umeo lepo da kaže. Au, pomislio sam, dobro je: ja sam mislio da je samo Beograd rupa. Danas ćete teško da dobijete priznanje od nekog ljubljančanina da živi u rupi (mada bi za Tirketa dijagnoza i dalje bila jasna), ali će zato većina mladih mariborčana (i svako iz Ljubljane) spremno prihvatiti ovakvu ocenu kada je u pitanju Maribor. Sa svoje strane priznajem da bih na odlazak u Maribor u slučaju da imam dvadeset godina gledao kao na odsluženje vojnog roka. No sa četrdeset se vizura menja. Rečima agenta Kupera: ne podcenjujte privilegiju života u malom mestu.

Maribor nije najživahnije mesto na svetu, ali nije ni najdosadnije. Bejahu u pravu, nisam genije - daleko sam od toga da u njemu doživim nervni slom. Ne-genije može da radi mnogo toga ukoliko ga okolnosti dovedu u Maribor. Može da ostane na pivu posle fudbala, kuva ručak, da se skija kad ima snega, ode na koncert, igra se sa decom, šeta psa, izgubi partiju tenisa, ukratko radi ono što bi radio i u bilo kom drugom gradu. Pre svega, može konačno da posluša savet lekara i živi bez stresa. Naravno, šah i partija tablića su uvek pri ruci, pa makar „Srečni kmet" i nije što je nekad bio.

Još i ovo. U dve letnje nedelje svake godine ulica najzad otvara prozore - traje festival, i to je dobro doba godine za posetu Mariboru. Onaj ko je zamislio ovaj festival imao je ambiciju malog deteta, hteo je sve. Tako istovremeno možete gledati aero miting, koncert Mat Bjankija, koncert Ibrice Jusića, koncert Električnog Orgazma, monokomediju Zijaha Sokolovića i polufinale Svetskog prvenstva u fudbalu, i to bez vremeplova! Gde god se okreneš neko ti spiči bengalsku vatru u dupe u vidu preformansa. U koncertnoj dvorani se besomučno i precizno izvode dela Hajdna, Šumana i Musogorskog. O turnirima uličnog basketa i in-line hokeja i da ne govorim. Vatromet se podrazumeva. Onda, poput vašara u Topoli, sve to prođe, i Maribor utone u letargiju koju donosi sredina leta i u mnogo većim gradovima (meni najdraže doba godine), oličavajući ponašanje mnogih svojih stanovnika subotom uveče: da se izjurimo i naveselimo, bogami i napijemo, prebrinimo i to, pa da se vratimo onome šta nam više leži, mirnom, radnom, i pomalo dosadnom životu. A bogami i meni, ne računajući ovaj radni deo. Nisam Tesla.

_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

Dodatak: istorija Maribora od kraja I Svetskog rata u veoma kratkim crtama

Umesto Austrijanaca, glavnu reč su počeli da vode Slovenci. Oni nisu, isključujući vikende, odustali od pedantosti i trezvenosti kojoj je put utabala Carevina. Jedna od najsrećnijih stvari koju su uradili bila je da promene ime gradu: Maribor se više nije zvao Marburg (Marka + burg), nego su pobednici izmenili burg u bor, da bi zvučalo slovenski. Priča o uspešnom prisjedinjavanju Maribora Sloveniji, koja je nakon Prvog svetskog rata činila zajedno sa Hrvatskom i Srbijom Kraljevinu SHS, potom Jugoslaviju, se često pominje kao primer solidarnosti slovenačkog i srpskog naroda.* Kad smo kod istorije, da skinem sa dnevnog reda i Hitlera. Pre završetka Prvog svetskog rata, u Mariboru su Nemci i Austrijanaci činili ubedljivu (80%) većinu. Posle Drugog svetskog rata ih više gotovo nije bilo, ali su između dva rata i dalje činili znatan procenat stanovništva. Na paradi je, kako bi drugačije, austrijsko stanovništvo Maribora dočekalo nemačke trupe kao oslobodioce, sve sa svojim sunarodnikom na čelu, a zahvaljujući filmu „Underground" u ovaj prizor je uvid imao i širi jugoslovenski auditorijum. Bez znanja o prethodno rečenom, stekao se utisak da su Slovenci dočekali Hitlera buketima cveća. Slovenci su se (pak) povukli u domove, strahujući sa pravom za svoju sudbinu: uskoro će Rajh početi da ih proteruje, što u radne logore po Nemačkoj, što u Srbiju (kad je već toliko vole, rečima samog Hitlera)**. Ovaj primer solidarnosti srpskog i slovenačkog naroda je mnogo poznatiji, slovenački prognanici su u Srbiji dočekani kao bratski narod - i to potomci prognanih ne zaboravljaju ni danas. U Mariboru živi jedan broj Srba koji su isterani iz Hrvatske devedesetih. Moj utisak stečen družeći se sa njima je da su prihvaćeni i sasvim integrisani u društvo.
Sedamdesetih godina prošlog veka grad je gotovo prestao da raste. Štaviše, po statističkim podacima, Maribor je jedini grad u EU koji se smanjuje. Kao da nema gde, uklješten primatom Ljubljane na jugu i Graca na severu. Šteta, jer Maribor je jedno od onih mesta koja su gradjena kao grad od svog nastanka. Uspon iz vremena kada je predstavljao važnu stanicu u drvnoj industriji se vidi na zgradama i građevinama iz tog vremena. Nakon ove ere, u Jugoslaviji, Maribor je postao ozbiljan industrijski centar. Istovremeno se, poput svih gradova koji nisu glavni grad, upinjao da postane nešto više od grada sa fabrikama. Od neželjene pomoći je u tom pogledu bila propast industrije motornih vozila (TAM)*** koja je prepolovila broj aktivnih fabričkih dimnjaka u gradu. Maribor je platio visoku cenu osamostaljivanju slovenačke države, ostavši bez tržišta za svoje proizvode i sa (što se nije promenilo do danas) najvećom stopom nezaposlenosti u Sloveniji. Ipak, iako će mnogi mariborčanin sa nostalgijom govoriti o „Jugi" (ovaj izraz za bivšu zemlju je neverovatno popularan svuda sem, boguhvala, u Beogradu), malo koji bi zaista želeo da se ona ponovo formira onakva kakva je bila. Sve je to lepo, al' džaba ga bilo, rekli bi Slovenci kada bi imali izraz „džaba" u svom rečniku.

________________________________________________________________________________

*Na ovaj istorijski događaj pada senka kontroverze: slovenačka država teško dolazi do trenutka kad kao pozitivni deo svoje istorije prepoznaje stvaranje SHS, te je i presudna uloga generala Maistera u osvajanju Maribora za tu državu, a uz određenu pomoć srpskih vojnika, bila zaključavana u ostavu poput nepristojnog deteta (koje je naravno tu pa je tu). Samim tim, malo je u Sloveniji bilo reči (a kamoli spomen ploča) o ulozi Srba u ovom poduhvatu. Više o ovome možete pročitati na odličnom blogu Jelice Greganović „Vuk koji je voleo Srbe".

**Postoji zapisnik Hitlerovih uputstava o tome na koji način voditi okupacionu politiku u Jugoslaviji, izdiktiran neposredno pred 6. april 1941, u kome se Srbi i Slovenci apostrofiraju kao neprijatelji nemačkog naroda, a Hrvati i Muslimani kao prijateljski orijentisani.

***TAM je nastao kada je, u sklopu premeštanja dela jugoslovenske industrije iz Srbije u zapadne delove zemlje, fabrika kamiona iz Rakovice premeštena u Maribor (po jednima jer se Tito plašio okupacije SSSR-a i podele zemlje, po drugima jer je radio na devalvaciji ekonomske snage Srbije).