Kineski basket!

Covek sam od sporta, od malih nogu. Imam tu nesrecu sto sam jos od manjih nogu zatocenik jedne veoma dosadne i uporne bolesti pod imenom astma, koja se svojski trudila celog mog zivota da me smiri kad radosno skakucem, odvoji od terena kada pocnem da trckaram za loptom ili jedonstavno zakuca za krevet kad joj je dosadno! Boreci se sa njom od kad znam za sebe stekao sam neku odlucnost i pozitivnu tvrdoglavost u toj bitci. U pocetku sam bio prepusten na milost i nemilost opake bolesti koja mi je unistila detinjstvo, strogo me odvajajuci od prijatelja i spajala sa sestrama po bolnicama sirom SFRJ, a najcesce u Beogradu. Sto sam vise rastao to mi je vise smetala, ali ne fizicki nego psihicki, jer mi je onemogucavala normalne decacke aktivnosti poput jurenja devojcica po skolskim hodnicima do bezanja od vozaca autobusa kada mu pogodim vozilo grudvom! Dobro, i ostale sportske aktivnosti su ispastale poput basketa, fudbala i one smesne igre kada se juris sa drustvom i svi beze od jednog koji je valjda sugav ili tako nesto, ne znam ime igre!

Redom su mi svi lekari savetovali da se ne zamaram puno i da ne vodim normalan decacki zivot sto me je ubijalo u pojam! Naravno da nisam zeleo da poslusam i od neke svoje dvanaeste godine sam poceo da treniram skokove u vodu, ples i krenuo na izvidjace a sve to zacinjeno uspesno istrcanom trkom zadovoljstva na pet km na Beogradskom maratonu. Pohvalicu se jos da sam od tog perioda pa do pre neku godinu uspesno istrcao jos tri takve trke i jos tri polumaratona. Od tada pa do sada sam se bavio vaterpolom, basketom, fudbalom i trcanjem uz redovne odlaske u teretanu. Dakle, nisam se povinovao mojoj bolesti, sve uspesnije joj se suprostavljajuci do te mere da je ona pre neku godinu skoro potpuno izasla iz mog sistema. Javi se doduse sa vremena na vreme, svake godine jednom da me podseti na nase radosno detinjstvo. Samo je grubo oteram tamo gde se ne tera i nastavim da zivim!

Kad god odem iz Beograda negde, bilo to u Berlin kod sestre ili u Split kod rodbine ja trazim neku fizicku aktivnost. U pocetku je to bilo jurenje devojaka po skrapama Dalmacije, ali sam shvatio da je ipak bezbolnije da plivam i ronim, a u Berlinu sam imao tu cast da posecujem redovno jedan od najsavremenijih fitnes kompleksa. Sva ostala putovanja nisu trajala duze od desetak dana i nisam imao taj osecaj nedostatka fizicke aktivnosti. Do sada.

Od kako sam sleteo ovde razmisljao sam da krenem sa trcanjem, jer je to nesto sto mi se uvuklo u noge, i ne mogu da zamislim svoju godinu bez redovnih sest meseci dzogiranja. Odmah sam shvatio da od toga ovde nema nista jer bih se srusio nakon pretrcanih sto metara od vrucine i vlage u vazduhu. Onda sam krenuo da se raspitujem za teretanu u kraju, ali ni tu nisam naisao na neki konkretan odgovor jer se ovde mnogo vise praktikuje joga kao osnovna fizicka aktivnost. Nemam ja nista pritv pomenute vezbe, ali ja sam ipak navikao da skakucem i trckaram. Videvsi da je vrag odneo salu odlucim se da prosetam po kraju ne bih li negde naisao na nesto sto mogu da iskoristim za neke prinunde vezbe poput zgibova i propadanja, da ne propadnem skroz! Na svakih stotinjak metara se nalazi neko decije igraliste sa toboganima, ljuljaskama, klackalicama i onim nekim kockama od resetki koje sam odmah primetio kao porucene za propadanja! A ima i onaj kao most ili luk sa poprecnim sipkama na koje smo se svi kao deca vesali izigravajuci majmune (bar ja jesam) - to je dusu dalo za zgibove! Savrseno, pomislih u sebi - nasao sam mesto za vezbanje! Jeste da me ljudi a pogotovo deca cudno gledaju sto se svaki dan besim kao majmun po tim sipkama, ali u formi se ostati mora!

Ali, primetio sam takodje da ovde pored svakog tog decijeg igralista postoji i kosarkasko igraliste! Jao, kako mi je nedostajalo. U nekom periodu zivota, neposredno pred kraj srednje skole pa naredne tri godine, skoro svaki dan bez kise i snega sam visio kod mene u kraju na kosu, vezbao, igrao, sutirao, vrteo loptu na prstu, naposletku i uspesno zakucavao! Basket mi je od svih sportova najdrazi i bas volim da ga igram. Nazalost, zbog mojih problematicnih zglobova koji ispadaju iz lezista toliko cesto da sam prestao da brojim, nisam bio u stanju da "pikam" basket toliko cesto posle toga. Imao sam par neuspelih povrataka na teren ali su se svi zavrsavali sa naduvenim kolenom ili skocnim zglobom, da sam na moje totalno razocarenje odustao od sporta skoro totalno, osim trcanja i plesa, i to ne takmicarskog kao ranije. Ali, ugledavsi ovdasnje terene kako zjape prazni, i cuvsi u glavi zov iz proslosti odlucim da nagovorim Konana da kupimo loptu za basket i ponekad idemo da sutnemo po koju. I bi tako!

Basket sa Konanom je kao da Divac igra sa Kostunicom - visok, pokretan, inteligentan (za igru) i spretan protiv sporog, tromog, niskog i neobavesetnog o pravilima igre u kojoj ucestvuje. Ne tvrdim ja da sam inteligentniji (za basket)od Konana, ali sam se tako osecao. Igrati protiv nekoga iz Malezije basket je kao da u Srbiji dodje Koperfild a ti ne znas kako on sve to izvodi, ali znas da sve to izgleda tako jednostavno iako nista ne razumes! Ipak, pravila shvataju, ali im basket jednostavno nije u krvi. Stoga uzitak igranja jedan na jedan sa njim i nije bio neki, pa sam ga pitao da li mozda ima jos negde neki teren gde ga ljudi zaista koriste u svrhe za koje je napravljen? Rece da njegovi drugovi igraju svaki ponedeljak nedaleko odavde, ali da su skoro profi jer igraju poslednjih desetak godina svaki ponedeljak redovno, i da je njemu glupo da igra sa njima. Nasmeja mi se brk pri pomisli da ima neko sa kim cu moci da igram konacno! Nagovorim ga jedva da odemo jedan ponedeljak da probamo da se uklopimo u "profesionalce". Pristaje uz napomenu da tamo ima jedan koji je skoro moje visine. Hm, mislim se u sebi moze, taman da zaista imam sa kim da igram.

Dok smo se priblizavali terenu primetim tri momka kako se zagrevaju i sutiraju na kos. Ne deluju nisko, niti da ne znaju da pikaju basket. Odlicno! Upoznamo se, podelimo i krecemo sa igrom! Taj jedan koji je skoro moje visine je meni do brade, toliko o tome! Ima i jedan koji se zove Jao, ali ne preziva Ming! Inace, ja kad igram basket vise volim lepu asistenciju iza ledja ili kroz noge nego ‘leba da jedem, tako sam krenuo i ovde vodeci se Konanovim recima da su ovo momci koji godinama igraju basket. Posle par pocetnih akcija shvatim da je to sto se ovde zove "profi basketas" kod nas u rangu klinaca iz petog razreda koji ubace svaku prestupnu loptu kroz obruc. Moj prvi napad i dvokorak je izgledao ovako: krenem na ulaz sa promenom noge i loptom kroz noge - njih dvojica se sudare! Nastavljam u slicnom sitlu i sledeci napad - a moj cuvar nogama u jednu a telom u drugu stranu i zapetljan padne na pod! Smorih se tu, i pokusavam da razigram saigrace, ali pri svakom mom dodavanju oni se ne snadju, izgube loptu ili ostanu zatecenim mojim dugackim rukama! Cak mi je jedan od nijih rekao : "Ljubomoran sam na tvoju duzinu"! Dok sam ja pokusavao da shvatim sta tacno misli bojeci se zakljucka, on je objasnio da sa ovako dugackim rukama i nogama mogu sve sto zamislim pod kosem. Ok, vec sam se zabrinuo da me je malo vise zgotivio! Da skacem pod kosem ili sutiram nisam ni pomisljao jer nema drazi; ja se namestim na sut a ispred mene u visini ociju mi mase neka rucica dignuta visoko iznad njegove glave! Na kraju se sve tako zavrsilo da sam ja samo trckarao po liniji od tri poena, dodavajuci skolski lopte saigracima i kao WOW - to je basket! Bar za njih.

Smesno je na kraju delovalo kako su iznenadjeni kako ja "super" igram i kontrolisem loptu, a mislim se u sebi "ja danas nisam ni igrao", a oni se jadnici polomise oko mene. Mislim da vec sa nestrpljenjem razradjuju taktiku za nas sledeci susret, a nacuo sam da ce nositi hoklicu sa sobom!

P.S. U nekom od sledecih javljanja pisem kako sam glumio Zigica na fudbalu sa Malajcima!

 

Dalibor Kokic

Snimci