„Janomamo: okrutni narod“

„Janomamo: okrutni narod“

Janomamo, jedno od najprimitivnijih plemena koje danas postoji u svetu, antropologija je počela da upoznaje šesdesetih godina prošlog veka u istraživačkim radovima Napoleona A. Šanjona, proslavljenog američkog antrolopoga s Univerziteta Mičigen.

U svojoj knjizi, „Janomamo: okrutni narod“, Šanjon nas upoznaje sa istorijom Janomama, njihovom kulturom, običajima, mitovima, političkom i socijalnom modelu života. Šanjonova knjiga jedna je od najznačajnijih radova iz oblasti kulturne antrolopogije, jer na direktan i veoma upečatljiv način vodi kroz jedan novi svet, potpuno nepoznat modernoj civilizaciji.

Šanjona knjiga razbila je i ispravila određene pogreške kada su u pitanju primitivna plemena. Smatralo se, naime, da su Janomamo lovačko-skupljačka plemena, ali umesto toga, dobili smo novu sliku o narodu koji sam kultiviše svoja poljoprivredna dobra. Dotad o narodu iz amazonskih šuma s juga Venecuele i severa Brazila znalo se veoma malo i to od 1929. godine kada su ih katolički misionari prvi put kontaktirali. Ipak, za antropologiju ti kontakti nisu imali naučnu vrednost.

Šanjon je prvi put otišao u amazonsku prašumu sredinom šesdesetih i tamo ostao punih pet godina, prikupljajući naučnu građu o plemenu Janomamo. Ono što ovoj knizi daje poseban pečat jeste način na koji autor deli svoja iskustva sa čitaocima. Pored, već standardne, metodologije za pisanje naučnog rada, Šanjon nam, istovremeno, otkriva i svoje osećanja, koja su posebno upečetljiva tokom prvih dana njegovog boravka: strahove, nova iskustva, emocije ili rađanja novih prijateljstava.

Početak knjige je veoma snažno dokumentovan, posmatrano iz dva ugla, kako emotivnog, tako i naučnog, odnosno, antropološkog ugla: „Pogledao sam i zadrhtao kada sam video na desetine krupnih, golih, znojavih, odvratnih muškaraca koji su buljili u nas uperivši svoje strele ka nama! Ogromni komadi zelenog tobaka bili su zaglavljeni između donjih zuba i usana, izgledajući nam još strašniji, dok su tamno-zelene sline kapljale ili visile niz njihove nozdrve – visile toliko duge da su se prilepile za grudne mišiće ili duž brade. Kročili smo u selo dok je jedan čovek na nos udisao halucinogene droge. Zbog toga je bio slinav. Sluz je uvek natopljena zelenim prahom i oni, obično, puštaju da im sluz curi i visi niz nozdrve.  Zatim sam shvatio da je pored nas na desetak i više, opasnih, neuhranjenih pasa, koji se šetali oko mene i mojih nogu, kao da ću biti njihov naredni obrok. Samo sam stajao tu, mirno, držeći čvrsto beležnicu, bespomoćan i patetičan“.  

Ovako Šanjon opisuje prvi susret sa dotaa praktično nepoznatim plemenom. Njegovi naučni radovi, spisi, dokumentarni filmovi i drugi materijali koje je prikupio napravili su od Janomamo poznat narod. Kniga „Janomamo:okrutni ljudi“ štampana je u milion primeraka što je za jednu knjigu koja je, pre svega, naučna, veliki uspeh. Pred toga, istraživanja o plemenu Janomamo postavila su Napoleona Šanjona na mesto jednog najznačajnjih kulturnih antropologa svog vremena.

U širem društvenom kontekstu, Šanjon je postao medijski poznat nakon objavljivanja knjige novinara Patrika Tirnija (Patrick Tierney) Darkness in El Dorado: How Scientists and Journalists Devastated Amazon, iz 2000, u kojoj autor optužuje Šanjona i njegove saradnike da su doneli zarazu među pleme Janomamo čime su „odgvorni za masovnu smrt nekoliko stotina ili hiljada ljudi plemena Janomamo“. Kakve su bile razmere ove optužbe najbolje svedoči činjenica da se u spor uključila i Američko antropološko društvo (American Anthropological Association), postavivši se na stranu Šanjona, te da je nešto kasnije sam Šanjon pokrenuo sudski proces protiv novinara. Podelili su se i antroprolozi, ali je ipak veliki deo, poput Edvarda O. Vilsona, Ričard Doukinsa, Stivena Pinklera i drugih sociobiologa, stao u odbranu Šanjona, tvrdeći da je Tirnijeva knjiga deo političke kampanje „marksista“ i „postmodernista“ protiv sociobiologije.

Janomamo
Na granici između Venecuele i Brazila, u prašumama Amazona, nalazi se veliko pleme – Janomamo sa od prilike 20.000 ljudi koji žive raseljeni oko 200 do 250 malih seoskih zajednica. Janomamo su pleme koje do nedavno nije imalo bilo kakav kontakt sa spoljnim svetom. Iz tog razlika, oni su uspostavili određeni način života, njima svojsten, u kojem preovladava ratovanje kao dominantni politički model. Takođe, primetan je visok stepen  političkog integriteta koji je oslobođen od bilo kakvog uticaja spolja.

U vreme prvog Šanjonovog odlaska u zabačene delove Amazona o narodu Janomamo se uglavnom nije ništa znalo. Postojala je tek po koja informacija o tamošnjoj kulturi, geografskom položaju sela, veličini ili kulurnoj istoriji plemena. Mnogo toga bilo je potpuno netačno. Pogotovo su mape koje mu je dostavila Vlade Venecuele bile neprecizne, shvatiće to Šanjon dok bude putovao u potrazi za selima.

Šanjon je istraživački rad podelio u dve celine, tako da knjiga, s jedne strane sadrži poruku o antropološkom istraživačkom radu, dok s druge strane akcenat je stavljen na prirodu političke organizacije Janomamo. „U vezi istraživačkog rada, prva lekcija je u nekim slučajevima nemoguće shvatiti organizaciju čitavog društva ako bi se istraživalo samo jedno selo, jer je svaka zajednica dubinski vezana za svoje susedno selo, kako obavezama prema tom selu tako i prema pritiscima na selo. Kada je reč o političkoj organizaciji Janomama, posebno je važno sagledati događaje iz bliže i dalje prošlosti kako bi se razumeli aktuelni posmatrani modeli“.

Početak rata
Događaj koji je tektonski promenio društveni tok novije istorije kod Janomama desio se petnaestak godina pre nego što će profesor Šanjon prvi put doći u amazonsku džunglu, i koji sam po sebi objašnjava gotovo sve odnose između ovih raštrkanih plemenskih zajednica. Događaj koji sledi takođe objašnjava i politički život Janomama.

Pripadnici sela Bisaasi-teri žive na nekoliko dana hoda od sela Konabuma-teri. Bisaasi-teri, koji su se pre toga odcepili od većeg sela, Patanova-teri, i počeli nezavistan život želeli su da ojačaju politički položaj sklapanjem prijateljstva s Konabuma-teri. Vremenom su ova dve sela redovno organizovala gozbe na kojma bi se vršila razmena dobara, a poed toga prijateljstvo je održavano i na razne druge načine, poput sklapanja međuseoskih brakova. U politici kod Janomamo, svako selo ima potrebu da održava dobrosusedske odnose sa drugim selima, ali i pored dobrih odnosa oni tradicionalno imaju veoma malo poverenja u te, tek ostvarene, političke institucije.

Hekura
Smrt je još jedan pojam koji vezuje ovo pleme. Gotovo svaka „prirodna“ smrt, pod čime se podrazumeva svaka smrt koja nije posledica napada neke divlje životinje ili obračuna sa nekom drugom osobom, povezuje se sa štetnom magijom.  Kod Janomamo, kao i kod svih drugih primitivnih plemenskih zajednica, uočljiva je visoka stopa mortaliteta posebno kod dece. Bebe nemaju velike izglede da prežive. Mi, ljudi koji živimo izvan amazonske prašume, imamo načine kako da lekovima spasimo dečije živote u njihovom najranijem stadijumu. Janomamo to nemaju i te pojave posmatraju kroz prizmu božije volje. Kada kod njih umre neka osoba, Janomamo to razumeju na način da je neko poslao štetne duhove -  hekuru – po ljudsku dušu. Zbog toga, svako selo ima po jedno šamana, plemenskog vrača, koji na svoj način pokušava da spasi dete.

Tih dana, baš u trenutku kada se razvijalo prijateljstvo sa Konabuma-teri, u selu isaasi-teri je umrlo nekoliko dečaka i devojčica, pa su šamani Bisaasi-terija su počeli da sumnjaju da im novi prijatelji šalju hekuru na decu. Zbog toga su iznenada ubili jednog od važnijih ličnosti iz sela Konabuma-teri, Ruvahivu (Ruwahiwa). Tako je počeo krvavi petnaestogodišnji rat dvaju sela, o kojem Šanjon nije znao ništa, a bez čega nije mogao da se pomeri ni za pedalj u svojim istraživačkim radovima, pre svega onim koji su se bavili pitnjima rodoslova.  


Sela
Janomamo žive u selima koja uglavnom broje od pedesetak do 250 ljudi. Postoje sela i sa više od 400 ljudi, međutim takva su sklona brzom raspadanju usled nemogućnosti da se u datim političkim okolnostima sačuva mir u zajednici. Sva sela su sagrađena na isti način, kružno, a duž kruga napravljene su kolibe - šabono (shabono), drvene kuće sa slamanim krovom. Šabono su otvorene ka centru sela, ka mestu gde se održavaju gozbe i razne druge proslave. Kuće su sagrađene tako da predstavljaju i prvu liniju odbrane od neprijatelja jer su zatvorene s spoljne strane. Pored toga, svako selo će iz bezbednosnih razloga očistiti od vegetacije čitav prostor oko naselja, kako neprijatelj ne bi mogao da se prikrada. Konačno, na samom ulasku u selo svake večeri se postavlja suvo lišće kako bi mogli da čuju neprijatelja u slučaju noćnog napada.

Janomamo ne poznaju instituciju privatnosti na način na koji to mi podrazumevamo. Njihove kuće su otvorene, a porodice žive u međusobnoj interakciji. Spavaju na posebno sagrađenim mrežama za spavanje. Ipak, seksualna diskrecija postoji i vrlo često se seksualni odnos vodi kada je par dobro zaklonjen, ili negde duboko u šumi. Tada par unapred ugovori seksualni odnos i zajedno se dogovore oko lokacije. Zatim, odvojeno odlaze, uglavnom pod izgovorom da moraju da vrše nuždu. Posle završenog seksualnog odnosa, različitim putevima vraćaju se u selo.

Janomamo narod pažljivo bira poziciju za izgradnju sela. Budući da se radi o poljoprivrednoj zajednici, apsoulutni prioritet u izboru lokacije jeste kvalitet bašte, odnosno zemlja koja je pogodna za obrađivanje. Veličina bašte zavisi od veličine sela. Uglavnom, za svakog člana zajednice mora da se obezbedi hrana, a ako izabrana bašta ne ispunjava taj parametar traži se nova. Karakteristika njihove poljoprivrede jeste da posle tri godine napuštaju polje i odlaze dalje, u potrazi za drugom kvalitetnijom baštom, budući da se dotadašnja „istrošila“.

Poljoprivreda
Oni su potpuno zavisni od resursa koje im obezbedjuje amazonska prašuma. Janomamo love, pecaju, ili, je možda bolje reći, hvataju ribu, te obrađuju svoje zemljište. Najvažnija poljoprivredna dobra koja proizvode su vrsta slatke banane (plantain, eng. p.a.), od koje se prave slatke supe i maniok. Nisu zavisni od mesnih proizvoda i ne jedu ih u velikim količinima, ali će ipak za gozbu uloviti majmune, tapire, male ili srednje ptice iz porodice fazana,  glodare ili mravojede. Ribu, pak, hvataju na specifičan način: pronađu pogodan rukavac i podele se u dve grupe,na rastojanju od pet metara. Oni, koji stoje na višoj tački, u vodu prosipaju jednu halucinogenu supstancu od koje se riba ošamuti, što njihovim saradnicima, koji stoje nizvodno, omogućava da lako i efikasno uhvate ošamućenu ribu.

Političko uređenje sela je takođe specifično. Društveni život je organizovan oko istih principa za sva plemenska sela: rodbinski odnosi, poreklo od predaka, mešanje brakova unutar rodbinskih  veza i privremena harizma vođe koji pokušava da održi red u selu i čija je odgovornost da odredi odnose prema drugim selima. Vođa, ili poglavica, sela je, za naše prilike, netipična politička figura koja je u mirnodopskom periodu samo „jedan od nas“. Vođa je tada, zapravo čovek koji radi sve što i ostali članovi zajednice i nikako, osim po autoritetu koji uživa, ne bi moglo otkriti ko je zapravo vođa. U vreme rata, medjutim, vođa dobija svoju pravu političku funkciju u kojoj je on glavni pregovarač, autoritet koji osmišljava takitku i donosi najvažnije odluke koje selo bespogovorno poštuje i primenjuje. Oni su, dakle, istovremeno i mirotvorci i neustrašivi ratnici.

Brak i politika
Društvena dinamika unutar sela regulisana je preko modela „davanja i  primanja svadbenih poklona“: brak dvoje ljudi ugovaraju stariji rodjaci, uglavnom njihovi očevi, ali to takođe mogu da učine i braća ili stričevi, i to je u punom smislu reči politički proces. Otac još dok je devojčica mala izabere njenog budućeg muža. Obično se izbor vrši iz neke koristi, a uglavnom zarad budućih priateljskih odnosa sa tim selom. Nije redak slučaj da muškarci imaju i po nekoliko žena. Vođa Bisaasi-teri sela, Kaobava (Kaobawa) bio je jedan od vlasnika čak šest žena. Njegov slučaj je za Šanjona školski primer, jer je Kaobavina prva žena, Bahimi, zapravo njegova bliska rođaka – ujakova ćerka . To bi po našoj geneološkoj liniji bila sestra po ujaku.  Ona je i nekoliko godina starija od Kaobave, čija je druga žena, Koamašima, jedna mlada devojka koju je dobio iz drugog sela na osnovu političkog dogovora o miru. Njih dve su njegove omiljene supruge.  

Iako uglavnom svi ljudi sa naše strane civilizacije imaju određene stereotipe o divljim plemenima, kod kojih apsolutno ne postoji racionalno, Kaobava je u još jednom slučaju primer koji ruši stereotipe. Naime, prema Šanjonovim rečima, među Janomamo postoje dve vrste poglavica. „U prvoj grupi su vođe koji su mirni, blagi, neupadljivi u većini vremena, ali veoma kompetentni u svojim poslovima. Oni nisu previše govorljivi, ali kada imaju šta da kažu njih svi slušaju i njihov stavovi se prihvataju. Druga grupa, pak, je značajno tiranska, despotska, nametljiva, drčna, i veoma neprijatna za okolinu. Oni se stalno deru, tuku svoje žene, ili se iživljavaju and slabijim od sebe. Neki su izrazito nasilni“. Kaobava pripada prvoj grupi ljudi.


Porodično stablo
Prema Šanjonu, svrha pisanja ove knjige bila je da sistematski prikupi određene vrste informacija o Janomamo narodu, u vezi rodoslova, reprodukcije, praktikovanja braka, srodstva, seoskih obrazaca, migracija i politike. Najveći deo ovog posla bilo je napraviti precizno prodično stablo zajednice Janomamo, naroda čija su krvna srodstva toliko isprepletana i vode tragove i u nekoliko sela, da ih je bilo moguće klasifikovati jedino nekim kompjuterskim programom.

Janomamo imaju svoj univerzalni jezik, kojim govore sva sela, doduše sa različitim dijalektima. Sama reč „janomamo“ znači „ljudi“na njihovom jeziku. Šanjon je morao da nauči taj jezike kako bi uopšte počeo svoj istraživački rad. Pogotovo mu je bilo potrebno poznavanje jezika kada je počeo da prikuplja porodično stablo ovog velikog plemena, što se ispostavilo kao najteži antropološki zadatak:

„Da sam namerno birao ne bih izabrao teži posao. Oni imaju veoma strog tabu u vezi imena i ne žele da spominju imena uvaženih živih ljudi, kao i imena pokojnih rođaka i prijatelja. Trude se da imenuju ljude na takav način da, kada osoba umre, sa njim umre i ta reč. Zato su njihova imena na pvi pogled „čudna“, kao recimo ’Lenji nokat na nožnom palcu’ ili ’Dlaka glasnog majmuna’, tako da bi i dalje u svakodnevnom govoru mogli da koriste reči kao što su ’nokat ’ ili ’dlaka ’. Kada se radi o živim ljudima, imena im se ne spominju iz poštovanja prema njima, što predstavlja neku vrstu plemenskog bon tona“.

Drugi deo problema za Šanjona se sastojao u činjenici da je njihov rodbinski sistem veoma dvosmislen u nekim tačkama, zato što, recimo, oni ujakom, stricem ili tečom (uncle, eng. p.a.) nazivaju, veliki broj mogućih rođaka. Zatim, njihov sistem srodstva sažima veliki broj rodjaka, koji mi recimo razdvajamo drukčijim terminima. Tako, na primer, oni će ocem zvati i biološkog oca ali i ono što se u našoj kategorizaciji naziva stricem.  Treći problem za Šanjona je bio taj što su pripadnici plemena izmišljali imena i tako ga onemogućavali da napravi precizno stablo.

Prema anegdoti, Šanjon je jednom prilikom otišao u susedno selo kako bi dodao još neka imena koja su mu nedostajala za već maltene završen spisak, i kada je počeo da spominje imena koja je do tada sakupio, seljaci su počeli da se smeju. Ispostavilo se da su ga prethodni sagovornici sve vreme lagali i izmišljali razna imena koja nisu imala veze za pravim imenima. Iako na prvi pogled izgleda kako je ovaj posao bio bespotreban, bez geneoloških parametara Šanjon nije mogao da napravi bračne obrasce u plemenu, niti da razume interfamilijarne koalicije koje su veoma često predstavljale glavni argument za mir ili rat.

Okrutnost
Za Janomamo zajednicu je karakteristično da su nasilno pleme. Čak i ako nema fizičkih okršaja, biće verbalnih sukoba. Iz jednog takvog sukoba, Šanjon je „profitirao“ kako bi došao do preciznog porodičnog stabla. Naime, mladić Rerebava (Rerebawa) koji se oženio s devojkom iz sela Bisaasi-teri, bio je primoran da dođe kod njih i tamo da živi (pošto u svom selu nije bilo dovoljno devojaka). Posle izvesnog vremena on se posvađao sa nekoliko seljaka iz svog novog sela baš u trenutku kada ga je Šanjon pozvao da mu pomogne oko spiska. Pošto je bio ljut na svoje meštane, mladić po imenu Rerebava mu je odgovorio na sva pitanja, uz to saopštavajući i ona imena koja prema tabuu nije smeo.

Ipak, ovo zapravo i nije primer njihove okrutnosti i brutalnosti koju u stvari žive. Prema statistici, otprilike 40% odraslih muškaraca učestvuje u ubistvu drugog muškarca. Većina nih (60%) ubije samo jednu osobu. Svaki četvrti muškarac (25%) izgubi život u brobi, dok dve trećine članova Janomamo zajednice je izgubilo nekog bliskog člana porodice prilikom različitih oblika nasilja.

Pripadnici ovog plemema sebe smatraju „besnim ljudima“. Oni i decu uče da budu agresivna. Kod njih samoodbrana predstavlja moralnu dužnost. U društvu zajednice Janomamo uobičajeno je nekoliko vrsta obračuna. U najneagresivnijem obliku, parovi učesnika naizmenično snažno udaraju jedan dugoga pesnicama u grudi, sve dok se jedan takmičar, pljujući krv, ne povuče. Postoje i krvoločniji dueli, u kojima se sukobljeni udaraju međusobno po glavi batinom.

Šanjon je nakon boravka među Janomamo postavio tezu da je u ovom društvu surovost ili nasilje kulturni obrazac koji čini glavni mehanizam društvene kohezije. Surovost kod Janomamo je svakodnevna. „Telesna povređivanja, ratne grubosti, osnovni su vid komunikacije i funkcionisanja društva koja prožima međuplemenske, unutarplemenske i porodične odnose (odnosi muž-žena, roditelji-deca). Kako ovakvi odnosi mogu da održe društvenu koheziju? Pre svega, ovakav sistem ne drži pojedinca u strahu i represiji, te se u ovom slučaju ne može utvrditi diskontinuitet između pozitivnog i prirodnog prava. Ova  atipična ljubav, glavni je način izražavanja svih vrsta društvenih odnosa od poštovanja do prijateljstva i ljubavi“.

U delu knjige u kojem opisuje nasilje, Šanjon opisuje jedan razgovor sa Kaobavom u kojem mu poglavica otkriva tajne sukoba, pa mu kaže da ni jednog trenutka neprijatelj ne sme da primeti da je uplašen. „Onog trenutka kada vide da si se uplašio, bićeš mrtav!“. Ovo je eklatantan primer kako se hrabrost meri u zajednici Janomamo; što si hrabriji, i odlučniji, ulivaš više poštovanja. Sličan, samo ne tako drastičan primer, Šanjon nam opisuje kada je tek počeo da živi u među Bisaasi-teri seljacima. Naime, jednom prilikom je sa jednom mladićen otišao do reke da bi napravio svoj kanu, kako bi se rekom odvezao u drugo selo. Kada je napravio kanu, vratio se u svoju kolibu, da bi posle nekoliko sati krenuo na put. Ubrzo je video da su mu meštani uništili pod kanua i onesposobili ga za vožnju. Prvi put je tada vikao na njih i objašnjavao koliko mu je trebalo vremena da napravi tako nešto. Onda je prišao ukradenim predmetima i isekao ih mačetom. „Svi su me u selu, naravno osim krivaca, podržali i branili su moje postupke – a kao posledica toga moj status se poboljšao“.

Međuseoski ratovi
Međuseoski ratovi su ipak najdrastičniji oblik nasilja među Janomamo zajednicom. Kao posledica ratnih dešavanja, migracije među selima se podrazumevaju, pa tako često dolazi do stapanja dvaju sela u jedno, ili, pak, raspadanja jednog sela na dva. Ono što je karakteristika ratnog stanja, jeste potreba za saveznicima. Što ih jedno selo ima više, ono je sigurnije. Međutim, da li je tako? Problem sa Janomamo zajednicom, je što za razliku od nas, oni nemaju nikakve pisane tragove, savezi im se ne baziraju na bilo kakvim dokumentima, već samo na rečima, na dogovoru dvojice vođa. Iz tog razloga, nije redak slučaj da vođa jednog sela upadne u neku vrste paranoje u kojoj više ne veruje nikome, pa čak svojim saveznicima, međutim, on će i dalje verovati da ga neprijatelj zaista neće napasti, upravo iz razloga jer neprijatelj zna da ovaj ima veliko savezništvo.

Već pomenuti, petnaestogodišnji rat između Bisaasi-teri i Konabuma-teri, bio je težak teret za čitavu Janomamo zajednicu. Taj rat opterećivao je svako selo, nepoverenje je bilo nepodnošljivo, sve dok poglavica Bisaasi-teri nije odlučio da krene na noge kod Konabuma-teri da traži mir. Ispostavilo se, nasuprot brojnim strahovima i sumnjama u rezultat te akcije, da su obe zajednice jedva čekale tako nešto, a sam Keobava se pokazao kako veliki diplomata i političar.

 Promene izazvane spolja
Janomomo zajednica u poslednje vreme doživljava dramatične promene. „Promene se rapidno ubrzavaju. Verovatno da se više velikih promena desilo za poslednjih 10 godina, nego za prethodnih 100 godina u istoriji Janomamo.“ S obe strane, južne i severne, iz pravca Brazila i Venecuele, zajednica Janomomo je trpela i dalje trpi uticaj „stranih ljudi“ kako ih nazivaju. Godine 1987. usled „Zlatne groznice“ u brazilskim šumama Amazona u prašumu došlo je na stotine ili čak na hiljade trgovaca zlatom. Oni su čest dolazili u sukobe s Janomamo, a rezultat tih sukoba je na stotine stotine izgubljenih života domorodaca. Pored toga, brazilske vlasti su u iracionalnom strahu od navodnog stvaranja Janomamo države, odnosno od straha da ona ne bude komunistička država, napravile ogradu tamo gde je markaciona linija između Venecuele i Brazila. S druge strane amazonske šume, vlasti Venecuele plašeći se da Janomamo ne postanu kapitalistička država, proterali su sve protestanske misionare i zabranili upotrebu engleskog jezika.

Druga promena koja je vidljiva kod Janomamo, jeste upliv modernog. Misionari su uspostavili svoje škole tako da sve više Janomamo dece stiču obrazovanje, uče na španskom i odlaze u Venecuelu ili Brazil. Pored toga, moderno naoružanje im je postao statusni simbol, a ubistva, nažalost, svakodnevna pojava. Kada se sve sabere, današnji potomci starih Janomamo su sve više svesni spoljnog sveta i njegovih prednosti i mana; ko im je prijatelj a ko neprijatelj.

Među Janomamo danas vladaju dva ekstrema u odnosu prema činjenici da su svesni postojanja drugog sveta i kako takav svet kreira i menja njihovu kulturu. Neki od posle kontakta s spoljnim svetom razumeju, primera radi, da postoji nekakvo „zlato“ i nekakva „živa“, i da zlato napolju ima nekakvu vrednost, a da živa može da bude otrovna ako se prospe u reku pa ljudi, ribe i životinje mogu da umru. Oni, ipak, nisu u stanju tu informaciju da objasne drugim ljudima u svom selu osim na tradicionalan način, tako što će im reći da je sve to rezultat „zle magije“ i „zlih duhova“ koje neprijatelj šalje na njih.  Nekada strogi seoski tabui danas polako prestaju da postoje, a velike vođe polako prepuštaju mesto novim, mlađim Janomamo junacima, koji nemaju previše poštovanja za stare i onemoćale poglavice.


Treba li Janomamo asimilovati
Pitanje koje se danas stavlja pred naukom jeste pre svega etička prirode, odnosno  opravdanosti asimilacije Janomamo društva u naš, moderni svet. Da li ih ohrabriti da se upuste u avanturu uključivanja u svet današnjice, ili ih ostaviti autentične kakvi su bili dosad? Tu su, zatim, i etička pitanja u vezi našeg mešanja u  njhov život, pogotovo zato što takozvana provesternizacija ne znači sama po sebi nešto loše. Jedno od takvih aspekata jeste i medicinska pomoć. Točak istorije se ne može vratiti nazad, pa među naučnicima sada vlada takozvani humanitarni diskurs, da li pomoći Janomamo tamo gde se humanizam postavlja kao glavni argument? Pleme koje je do danas gubilo veliki broj odojčadi ima priliku da se razvije a da svoje najmlađe sačuva, a hrana koju su do sada koristili bi mogla da bude bolja i kvalitenija, ako budu obrađivali njive pomoću modernije mehanizacije.

Ako zanemarimo etički princip i okrenemo se političkom, postavlja se pitanje ko bi trebalo da vodi asimilaciju Janomamo zajednice? Kakvom politikom da ih učimo? Demokratiji ili autokratiji? Kapitalizmu ili socijalizmu? I ko sme da se preseče ovaj Gordijev čvor pomenutih dilema?

Još jedno od pitanja je kako uvesti Janomamo u naš pravni sistem. Kako objasniti da ne može da se bije žena, kako objasniti da se udaranje u grudi smatra narušavanjem javnog reda i mira, a da se za ubistvo ide u zatvor. Kako objasniti nekom novo Keobavi da ne može da ima šest žena, niti da može da se drogira na javnom mestu?

Ako sa političkog pređemo na društveni i kulturni kontekst eventualne integracije Janomamo u naš svet, kako im objasniti da ne mogu da se šetaju goli, niti da žive svi zajedno, i da postoji nešto što se zove intima koja se najviše ogleda u zatvorenim domovima? I konačno, šta će se desiti sa njihovim kulturnim nasleđem.

Budućnost i sudbina Janomamo, stoga je veoma delikatna, jer su oni postali najvidljiviji primitivni narod na svetu, pa i onako kako se bude rešavalo njihovo pitanje, tako će se, precedentno, rešavati i sudbine svih ostačih nepristupačnih autohtonih plemenskih zajednica širom sveta.