Dan borca, Dan ustanka, NOB – čiji deda pominjati ne da?

Srbija je pompezno obeležila dan oslobođenja Beograda i 65.godišnjicu pobede nad fašizmom, ali još uvek nije načisto na kojoj strani je tokom rata trebalo biti.

Ispada kao da je Srbija pobedila a da se nikada nije pobunila ni digla ustanak protiv fašističkih okupatora, a ponekad izgleda kao da se tokom rata sva premestila na Mars pa 1944.godine vratila e da bi oni komunisti činili masovne zločine.

Eto prođoše 4. i 7.juli a da ih Srbija zvanično ne obeleži a mediji jedva i pomenuše.

Srbija je, verovatno, jedina država u Evropi koja samo kad zatreba ističe svoj doprinos pobedi nad fašizmom i antifašizam kao vrednost kojoj je privržena, a stidljivo i svake godine sve manje obeležava dan borbe protiv fašizma. Sedmi juli- Dan ustanka naroda Srbije, već pet godina nije državni praznik. Nije toliko bitan datum niti da li će se praznovati, ali nije mudro to što je Srbija 'zaboravila' da bar jedan dan u godini posveti sećanju na borbu protiv fašista.

 Doduše, predsednica skupštine  je bila na svečanosti u Beloj Crkvi

ali izgleda kao predstavnica SPS a ne zvanične Srbije jer bi u tom slučaju i protokol podrazumevao prisustvo garde i i visokih oficira. Nigde se ne vidoše predstavnici ministarstva odbrane ni vojske Srbije,. što je novina u odnosu na ranije godine.Ko je to naredio da oficiri ne učestvuju u polaganju venaca, da li NOR spada u tradicije VS ili neko hoće da ih briše? Ni na sajtu MO nema vesti o učešću vojske na manifestacijama, izgleda su rešili da se pojavljuju samo tamo gde i predstavnici SPC jer ni njih nije bilo.

Da li stranke tzv. građanske provinijencije stvarno ne razumeju ili im niko nije objasnio razliku između antifašizma i antikomunizma ili svesno marginalizuju NOB i ogromne žrtve sopstvenog naroda kako ne bi uvredili tzv. “antikomunističku Srbiju” iz vremena 2. svetskog rata koja je bila kolaborantska.

Čudan protokol bi i prilikom uručivanja medalje predsedniku Srbije,što je ruski ambasador učinio na sasvim drugačiji i manje svečan način nego kada je uručivao medalju D.Ćosiću, a logično bi bilo obrnuto ili na istom skupu.Ovako ispada kao da je našem predsedniku medalja dodeljena naknadno ili namerno 7.jula da ga podsete na Dan ustanka.

Iz ideoloških razloga Srbija neće da se ponosi onim čime se svi ponose, a iz istih razloga  nema ni hrabrosti ni dostojanstva da se stidi onoga čega se svi stide. Očito je da zvanična Srbija ima dugogodišnji problem nalazeći se stalno malo u drugom stanju, pa može i četnici i partizani a zapravo samo četnici, pa jesmo antifašisti ali smo pre svega antikomunisti.

U vreme dok je antifašizam bio deo našeg identiteta 4.juli je obeležavan kao Dan borca, sećanje na dan kada je 1941.godine Politbiro CK KPJ u Ribnikarevoj kući na Dedinju doneo odluku da se otpočne sa oružanim ustankom protiv okupatora. Nekima se  ta odluka nije sviđala pa su  već 5. jula vlasti su zajedno sa gostujućom silom otvorili logor za Srbe na Banjici.

Kažu da 7. juli neće da slave jer je to komunistički praznik i jer su komunisti počeli građanski rat.

Nije u pitanju odnos prema komunizmu već odnos prema onima koji su se borili za slobodu i onima koji su bili izdajnici. Sudeći po odnosu prema 2.svetskom ratu biće da u zvaničnoj Srbiji preovlađuju oni koji smatraju da je bilo važnije sa okupatorom nastaviti borbu protiv komunista i NOP-a nego oslobađanje zemlje od okupacije.

Dakle, komunisti su  12. jula izdali proglas kojim pozivaju sve snage da se ujedine u borbi za oslobođenje zemlje.,a samo mesec dana kasnije “patriotska” vlast objavljuje čuveni antikomunistički “Apel srpskom narodu” u kome se Srbi ne pozivaju samo na poslušnost već i „da odlučno u svakoj prilici i svim sredstvima“ pomognu borbu okupatora i kvislinga protiv boraca narodnooslobodilačkog pokreta.

Upravnik grada Beograda Dragi Jovanović pozvao je uglednike u zgradu opštine i održao im preteći govor .Apel su potpisala 533 lica.(Spisak potpisnika dat je u prilogu) Neki su, uprkos pretnji policije, odbili da potpišu apel. Profesor Miloš Đurić je na upit kolege-profesora muzike  svoje odbijanje  obrazložio čuvenom rečenicom: »Lako je tebi, ti u diple sviraš, a ja svojim studentima etiku predajem”. Ovaj dokument »srpskih rodoljuba«, kako ga novi tumači istorije najcešće nazivaju, nastao je u vreme snažnog nemačkog prodora u dubinu sovjetske teritorije, kada je izgledalo da bi Nemačka mogla dobiti rat, i u uslovima beskrupuloznih postupaka okupatora u Srbiji. Očito je da su brojne istaknute ličnosti srpskog društva nastojale da obezbede sopstvenu sigurnost. Iskazali su svoju privrženost okupatoru osuđujući komunistički ustanak na samom njegovom početku. Interesantno je da ova srpska elita nije nikada digla svoj glas protiv četnika, koji su, takođe, u početku svoga organizovanja 1941. godine i sami preduzimali izvesne diverzantske i oružane akcije protiv okupatora.

Dakle, dok je komunistima na prvom mestu bila borba za oslobođenje pa onda vlast, ovim drugima je cilj bio borba protiv komunista i po cenu kolaboracije.

Prema tome, jasno je ko je izazvao građanski rat jer je "Apel" bio otvoreni poziv na međusobni obračun

Ono što njima onda nije uspelo izgleda uspevaju njihovi ideološki ostrašćeni naslednici i istomišljenici tako da se 4. i 7. juli , kao i svi drugi datumi i sećanja na NOB, brišu iz udžbenika, a tzv. nezavisni mediji padoše u duboku amneziju.

Za razliku od Srbije,(možda  Konuzin nije insistirao ) eto u Republici Srpskoj, uz učešće ruskog ambasadora u organizaciji na Kozari je održan tradicionalni skup povodom Dana borca uz prisustvo kompletnog rukovodstva RS.

Rizikujući da ponovo budem napadnut od onih koje ne interesuju činjenice jer znaju istinu, koji istoriju znaju unapred, kojima je najdraži istorijski metod „s kolena na koleno“ i „preko kolena“, koji su za dijalog ali pod uslovom da se ne iznose nepovoljne činjenice, koji nisu ostrašćeni osim kada su u pitanju neistomišljenici i koji svakome ko drukčije kaže prilepe etikete i uvrede, javno postavljam pitanja da li Srbija smatra da je trebalo da se bori protiv fašizma ili ne,  i da li smatra da je antifašizam vrednost i njena tradicija ili ne.? Zašto je antikomunizam mnogo poštovaniji nego antfašizam.? Da li današnja Srbija smatra većim patriotama one su koji tokom rata bili antikomunisti i nisu ništa činili ili su otvoreno bili u kolaboraciji ili one koji su bili u redovima narodnooslobodilačkog pokreta pa makar i neki od njih bili komunisti.?

Verujem da će nam u traženju odgovora na ova i druga pitanja pomoći intervju prof.Đorđa Stankovića,istoričara i šefa Katedre za istoriju Jugoslavije Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Unapred molim sve da svoje komentare usmere u pravcu kako prevaziđi podelu na dve Srbije i po ovom pitanju, čemu ili kome one koriste i možemo li imati barem toliko osećaja prema ljudima koji su se borili za oslobođenje i poginuli ne dočekavši  ni kraj rata ni sve ono što se komunističkoj vlasti s pravom ili neopravdano pripisuje kao skrnavljenje svetlih ideala boraca za slobodu.