Ruža

Ruža, baba Ruža, tako smo je brat i ja zvali od detinjstva, pravo ime joj je bilo Ružica, bila je maćeha moje majke. Za razliku od Ljubice, Ruža nas je mazila i bila čak preterano pažljiva i brižna prema nama. Radmila, moja majka i baba Ruža su skoro svaki dan bile jedna kod druge, stanovali smo blizu, ali  štono se veli, iz aviona bi i ravnodušan posmatrač mogao  primetiti da njih dve imaju međusobno rpu nerazrešenih računa! Nisu mogle jedna bez druge ali je njihov razgovor i komunikacija bio prepun jeda, prebacivanja, zakeranja, cinizma...

Radmili upisujem ogroman plus, što nas, svoju decu, nikad, ama baš nikad, nije trovala  protiv baba Ruže: Moj odnos s njom je moj odnos a ona je vaša baba.

I zaista je bila!

Jednom je završila na sudu kao okrivljena za nanošenje teških telesnih povreda.

To leto smo provodili kod nje i dede, živeli su tada u Sremskoj Mitrovici, ja sam imao šest a moj brat četiri godine. Izlazeći iz kuće, nosila je onomadašnji metalni amper pun prljave vode, prala je pod, šta li, videla je komšinicu kako šamara mog brata zato što joj gazi po lejama zasađenog povrća. Ne premišljajući se ni za tren, baba Ruža je mlatnula komšinicu onim amperom po glavi. Skandal! Baba je u sudnicu povela mog brata a on kao lutka, bucmast, zelenih očiju, širom otvorenih jagoda usnica, glave prekrivene loknama boje zrelog žita... Dobila je uslovnu kaznu!

Na Marin Dvoru, živeli su u Sarajevu, vodila nas je na izlet u Ilidžu, bojeći se da nam ne pobegne tramvaj, i brat i ja smo se drali: baba Ružo, baba Ružo... U tramvaju nam je smejući se rekla: E sad sigurno više nema nikoga u Sarajevu ko mi ne zna ime!

Gde god da smo mi i ona o deda živeli, baba Ruža je vozom ili autobusom dolazila na naše rođendane sa gomilom poklona za obojicu. Voleli smo je a ubeđen sam da je i Ruža, svoju nikad zatomljenu ljubav prema rano umrloj ćerci, ni sama svesna toga, prenela na nas. Bilo je tu i naknadnog ispravljanja pogrešnih postupaka prema mojoj majci ali i danas ne sumnjam da nas je volela. Ništa joj nije bilo teško da uradi kad smo nas dvojica bili u pitanju. Ne volim previše slatkiše ali Rozen tortu bih mogao da jedem svaki dan. Rozen torta, evo sad ću ja za čas. Ko ne zna, to je takva petljavina da se čak i najbolje domaćice retko upuštaju u dotični poduhvat.

Imala je jednu...ne znam da li je to mana, smešnu naviku, da bombonjere koje dobije na poklon odloži u starinski politirani trpezarijski ormar i kasnije je, uvek se zgodi nekakva prigoda, odnese nekom na dar. Desilo se to i mojoj ženi. Vraćali smo se iz Pariza i J. kupi najveću i najskuplju Belgijsku bombonjeru prečnika manjeg stola. Namenila je i poklonila baba Ruži. Posle dve godine, da li beše za rođendan ili za Novu Godinu, ne baš za rođendan, baba Ruža je imala  u crnu kožu povezan tefter u kojem su bili upisani svi značajni datumi dragih joj i bliskih, dobije na dar onu istu Belgijsku bombonjeru. J se zahvalila i poljubila je.

Kad smo je kasnije otvorili, čokoladice su bile belo-sive, tvrde, ustajale.

Moja prava baba Marija, umrla je dve godine posle rođenja majke mi Radmile.

Fotografije koje su ostale iza nje samo su majušni dokaz da je bila retko lepa žena! I da hoću, ne mogu joj naći pandan ni među najlepšim svetskim glumicama. Bila je vanvremenski lepa, plavih sanjalačkih očiju, nežno istaknutih jagodica, savršeno skrojenih usana...Mnogo volim jednu malu požutelu fotografiju snimljenu ispod Golubačke tvrđave nekoliko meseci pre babine smrti.

Na njoj su svo troje. Baba Marija, obučena po tada vladajućoj Čarlston modi, na glavi joj onaj šeširić-kapica koji obuhvata celu glavu a ispod njega vire pramenovi u obliku šestica, odgovarajuća bluzica sa velikom mašnom ispod dekoltea, kratka, iznad kolena lepih nogu plisirana suknja. Dedović, engleski dendi, kao iz žurnala, kako se nekad govorilo, oslonjen na lakiran bambusov štap sa srebrnom drškom u obliku lavlje glave, na glavi skupocen šešir malčice bekrijski nakrivljen, sako kao saliven, pantalone sa šavom na koji bi se moglo poseći, na nogama lakovane cipele sa gamašnama. Radmila, kopija svoje majke sa izuzetkom velikog cveta od svile na kapici-šeširiću, škilji zbog sunca koje joj bije u oči.

Kad je Marija umrla Dedović je Radmilu odveo kod bake. Niti je umeo niti je imao volje da se posle smrti voljene žene bakće s detetom i to još ženskim. Iako mlad, nije se ženio, niti sam mislio o tome, pričao mi je, sve dok ga jedan prijatelj, pobratim štaviše, nije zamolio da ode tu i tu i i da u njegovo ime zaprosi devojku.

Ode Dedović tamo i tamo, devojka od nepunih osamnaest godina, živi posle smrti roditelja kod bogatog strica i pomaže u velikoj stričevoj kafani. Videvši crnomanjasto, crnooko lepo devojče, Dedović istog trena zaboravi na pobratimstvo, pljucnu na prijateljstvo i od strica zaprosi Ružicu! Pored naočitosti i porekla, Dedović je kao izuzetan finansijski stručnjak imao i dobar položaj u društvu, bio je ono što bi se reklo: Dobra partija! Udade se Ruža i postade gospođa. Uskoro Dedović dobi visoko mesto Šefa poreske uprave Vardarske Banovine i preseliše se u Skoplje. Poče život na visokoj nozi, posluga, krojači i krojačice, klanjaju im se dok se voze fijakerom, skidaju šešire. Rodi im se ćerka, Dedović se priseti, ode po Radmilu i pravac Skoplje. Radmila nije upamtila svoju pa je Ružu prihvatila kao majku. Sve je teklo kako treba, pričala mi je kad sam porastao, pokazujući mi fotografiju sa nekog izleta, ona devojčica od oko sedam godina, štrkljastih kolena ali obučena kao princeza, sa svojom polusestrom Ljiljanom na po travi prostrtom ćebencetu. Ispruženih i prekrštenih nogu, do njih nalakćen, u svilenom prsluku, glavu dajem, sivo golubije boje, i zlatnim cvikerom na nosu, Dedović, sa druge strane Ruža sa specijalnim izrazom i osmehom na licu, koji je zadržala do kraja života kad god bi se fotografisala.

Sve je, pričala je Radmila, bilo kako treba do trenutka kad je zbog neke detinje gluposti napravljene u školi, učiteljica rekla: Obavestiću ja o ovome tvoju maćehu, nemaj brige! Maćeha! Rasplakala sam se, kroz glavu su mi proletele sve priče i bajke o zlim maćehama. Plačući sam ušla u kuću. Džaba su bila sva Dedovićeva i Ružina objašnjenja i maženja, moj život se od tog trenutka survao!

Sve sam počela da gledam drugim očima: Ja sam siroče!

Ne želim ovde da iznosim sve gluposti i psine koje su jedna drugoj nepotrebno priređivale ali je situacija eskalirala posle iznenadne Ljiljanine smrti. Dedović em zauzet državnim poslovima, em nepatvoreni lola i bekrija, sklanjao se i bežao od kuće, ne želeći da bude uvučen u svakodnevne svađe i razmirice.  Posle posla je odlazio u Marger, poznatu Skopsku kafanu gde je s odabranim društvom bančio do zore. Pričala mi baba Ruža o njegovim vraćanjima kući: U prvom fijakeru muzika svira njegove omiljene pesme, u drugom, cilindar, sako, rukavice i štap a u trećem fijakeru Dedović razdrljen, otkopčana samo dva dugmeta ispod grla, podignutih ruku, uživa i peva da se sve ori.

Trajalo je to sve dok Bugari ne okupiraše Makedoniju. Jedna fufica iz naše ulice, sirotinja, uzimala sam je ponekad za veliko spremanje, pričala mi je baba Ruža, pokazalo se bugarofilka, pojavi se jednog dana na vratima držeći pod ruku bugarskog oficira. Odgurnu me ramenom i kao da ne postojim uđe u kuću: Evo ovo će biti naše ljubavno gnezdo, rekla je umilno gledajući oficira. Fotografije možeš da poneseš, neću da mi remete san, skupite najpotrebnije u bošču i da vas sutra ne vidim ovde. Iako okupator, primetila sam da je oficiru cela situacija bila neprijatna. Dobro te živu glavu iznesmo ali ostadosmo bez igde ičega. Proteraše nas iz Soplja u Srbiju, u Kruševac. Tamo ih je prihvatila porodica bogatog trgovca grosiste i bila im ceo život, sve dok ne pomreše, rod rođeni.

Rat je bio, rat se završio, ostadoše živi. Udajući se za mog oca Radmila mu je rekla da je siroče, da nema nikog svog na ovom belom svetu. Ali ne lezi vraže, moj otac se uskoro srete sa njenim drugom iz gimnazije i ovaj mu ispriča da Dedović i Ruža žive u Beogradu, u ulici Džordža Vašingtona i on uspostavi kontakt s njima. Radmila se dugo durila, moj dobri otac joj to nije zamerao ali je naterao da mu ispriča svoju verziju. Kako bilo da bilo, baba Ruža se pojavila u Strumici sa pelenama i odećom za bebu, sačuvanom od ćerke i odećom moje majke koju je sačuvala njena baka. Od tog trenutka odnosi su intenzivirani i trajali su do Baba Ružine smrti. Napisah gore da je baba Ruža bila moja jedina prava baba, lepo i prijatno sam se osećao i kao dete ali i kao momak, kod Dedovića i nje. Baba Ruža je moju J. prihvatila iz taka za razliku od Radmile i likovala je zbog toga. Dedović (!) je još mnogo ranije želeći da obuzda moje bekrijanje, pokušavao da provodadžiše, sećam se jedne Šćepanovićke, bila je sudija u Vrhovnom sudu a deda je bio porotnik kod nje, pa mi je zakazao sastanak! Lepa bila, pametna ali hemije među nama ič! Posle Dedovićevog odlaska u Nebeske Poljane, odnosi su naglo poremećeni, a posebno posle smrti mog oca, Radmila i moj brat su prekinuli svaki kontakt sa baba Ružom. Ja nisam mogao ni hteo da izbrišem ni jedan trenutak iz svog života (to ne želim ni danas) pa sam je obilazio skoro svakodnevno. Ostarela, sama, malo se prozlila, počela je da gubi kontakt sa realnošću, počela je da me truje raznim istinama, poluistinama i lažima, doterala je čak do toga da i mene optužuje za nebrigu i nezainteresovanost za nju i njenu sudbinu. Prelazio sam preko toga kao preko lanjskog snega, jer nije bilo ni jednog razloga da to pokvari ono što je za mene činila celog života i ljubavi koju sam osećao prema njoj a i ona prema meni. Sahranio sam je na Novom groblju pored Dedovića i kad god odem na groblje a imam tamo počev od oca i njih dvoje, strica i strinu, tetku, sestrića, mile i drage drugarice i drugove, uvek ponesem buketić žutog cveća, bilo kojeg, za baba Ružu. Volela je svo cveće žute boje.