Konacno odrediste...

Jos jedno sletanje, i opet je oblacno, ne vidim grad, aerodrom je daleko od njega, kao kod nas. Dok izlazimo iz aviona na nogama onako usput popunjavam kartoncic za vizu. Sve vreme je monah pored mene, a onda dolazimo do razdvajanja - desno je salter za vize, pravo prolaz do prtljaga, heh, nisam ga video od Bg-a, kako li je on putovao? Kazem monahu da meni treba viza, i da cemo se mozda videti kod prtljaga, a da cemo se u svakom slucaju cuti. I pozdravismo se. Stajem u red na salteru, obavestenje jasno pokazuje: "Za vizu potrebno 330rmd (malezijski ringgit, nesto manje od 140 dolara), pasos i POVRATNA karta ne duze od 14 dana!! Ok, evo je knedla, tu je, u grlu! Ma, bice sve ok ja se uvek izvucem, ponavljam u sebi kao pokvarena ploca. Idem da zamenim dolare i vracam se na salter. Plasljivo pruzam pasos kroz otvor, sluzbenik me pogleda i odbrusi: "Croatia? No visa, next please!" Uh, pao mi je kamen sa srca, to je to, nista vise ne moze da krene po zlu, samo da sam ja usao i ustedeo novac za povratnu kartu!

 

Ok, tu je i monah, dobar je, sacekao me je da vidi da li ce biti nekih problema. Cekamo zajedno prtljag i caskamo, govorim mu da me cekaju ispred sa tablom na kojoj je moje ime. Njegov kofer stize pre mog, i nastavljamo da cekamo. I cekamo, dok ne shvatam da isti koferi idu u krug! Ok, tu je negde, samo treba malo bolje da pogledam, mislim u sebi. Prolazi vreme, dvadesetak minuta. Conan me pita preko SMSa da li je sve ok, odgovoaram da jeste, samo cekam prtljag - kojeg i dalje nema. Odlazim do osoblja, objasnjavam mu da mi prtljag nije stigao, on me ljubazno upucuje na drugu traku, kaze - desava se, pogledajte tamo. Uh, dobro je, uplasio sam se na tren, ipak mi je SVE tamo, pocevsi od lekova, kozmetike, pa preko odece i obuce - skoro ceo zivot! Idem do druge trake. Hm, nema ga ni tamo, a budista sve vreme ceka sa mnom. Kazem mu da nema potrebe da ceka, da cu naci kofer, ako ne, prijavicu ga, pa kad stigne, doci ce, nema potrebe da ceka sa mnom i gubi svoje vreme. Uporan je, primecuje da sam zabrinut, i kaze da ce cekati jos malo, a da ako nesto, bilo sta krene po zlu, daje mi broj njegovog hrama gde ce odsesti, da mu se javim, da ce mi pomoci. Zahvaljujem od srca, ipak je on jedini kojeg uzivo znam u zemlji u koju jos nisam zvanicno ni usao. Opet ni na nebu ni na zemlji. Malo vise na zemlji ovog puta.

 

Glava mi je u haosu - trebalo bi da sam se vec nasao sa Conanom, da smo se ispricali, da sam ostavio vec neki ozbiljan poslovni utisak. Umesto toga ja lutam po aerdoromu gde ne znam vise nikoga, trazim nesto sto je moje, a nema ga - uzasan osecaj! Idem da prijavim nestanak, gotovo je! Izem  ti avione i presedanje, svi su mi sada krivi!! Od JATa, do Frankfurta, preko onih jadnika koji su po kisi razvozili prtljag na tom aerdromu, do sluzbenika ispred mene koji nema veze sa tim! Objasnjavam situaciju na salteru, govore mi: "Mister Koki?" Ok, zvuci kao da je moje ime, kazem taj sam. Da, Vasa torba nije ukrcana u Frankfurtu u Vas avion za Kolombo, ali je ukrcana za sledeci, i stize Lufthansom danas u toku dana. U redu, bar je na putu, i to je neka vest! Ako samo mozete da nam date Vase podatke, itd.., nastavlja ona. Popunjavam sve, dajem Conanovu adresu da mi tu posalju, jer govorim da necu ostati u Kuala Lumpuru nego da idem u Penang, na sever zemlje. Nema nikakvih problema, kazu da ce mi poslati avionom na tamosnji aerodrome i kolima do ispred nosa! Ha! Zamisljam kod nas, u Srbiji samo kako bi se smejali sluzbenici kada bi ih neko tako zamolio da mu posalje torbu u Pirot jer ne ostaje u Beogradu! Rekli bi: "U redu gospodine, torba ce Vas cekati na aerdromu, pa kada budete mogli, Vi dodjite po nju!" Dobro, smireniji sam malo, ipak je torba na putu, nije negde druge poslana. Pitam ljubaznu saltersku sluzbenicu ko je kriv za taj nesporazum, kaze da je kriva avio kompanija koja nije stigla (?!) da istovari moj kofer u Frankfurtu i ukrca ga za avion za Sri Lanku. Ok, to jeste pola sata, "samo" pola sata, ali NE VERUJEM!! JAT nije uspeo da mi ukrca torbu, bez IKAKVE objave meni da je posalje drugim letom, i zbog toga cu ja dobiti moju torbu sa lekovima, kozmetikom i odecom sa DANOM zakasnjenja!?! Samo sam se kiselo nasmejao. U redu, kazem da mi posalju torbu u Penang. Sve po spisku sam opsovao u sebi JATu i Srbiji, i svima koji su imali veze sa tim u JATu!! I dalje ne verujem - ufh!!

 

Prolazim kroz vrata i vidim tablu sa mojim imenom "Dalibor Kokic", hehe, to sam ja! Prilazi mi Conan, a ja sve mislim da sam na nekom postolju, na nekim stepenicama. Ali ne, tek sada (kada me malo prosao bes i strah od nesporazuma sa torbom) shvatam da sam kao Guliver medju Liliputancima! Svi su mi do grudi, eventualno neko do ramena!? Ok, mislim se to je ovde na aerodromu, ne znam ni zasto sam to pomislio. Rukujemo se i kaze mi da je cuo za moj problem sa torbom, da mu je moj "prijatelj" monah prisao i rekao da ne brine, da sam stigao da samo prijavljujem nestanak torbe, i da cu izaci vrlo uskoro. Odusevljen sam, stvarno mi je ispao prijatelj, iako ga vise nisam video od tada.