Čista mizandrija

AleXandar Lambros

Pokrenuti ovu temu zaista pomalo jeste kao pisati o sigurnoj kući za muškarce u zemlji u kojoj je nasilje nad ženama toliko deo folklora da se u najvećem broju slučajeva niti prepoznaje. Ili, recimo, ozbiljno raspravljati na temu diskriminacije belih anglosaksonskih protestanata u Americi.

Ali, prvih par dana leta s temperaturom preko trideset stepeni i meni postaje nemoguće a da ne negodujem protiv pandemijskog zlostavljanja muškaraca. Maltretiranje o kome je reč, do te mere se prećutkuje i podrazumeva da nisam ni znao kako se to stručno zove te sam na internetu morao da potražim koji je to izraz pandan svima poznatoj judeo-hriščanskim kulturnim kodom uslovljenoj mizoginiji. Reč je o mizandriji.

Scena od pre nekoliko godina. Ja u poseti baki na VMA. Leto, a vreme posete kad je sunce već sve spržilo a asfalt počinje da se topi dok beton istovremeno sa svih strana isijava saharsku vrelinu. Inače, vredi napomenuti, spadam u one koji odlično podnose i najgore letnje žege. Drugim rečima, ako sam ja pred kolapsom to znači da vlada uredno zataškava da je u pitanju vanredno stanje i da su se i gušteri razbežali po rupama.

Dakle, 40 i kusur u hladu, subjektivan osećaj da je oko 120. E sad, verujem da ste manje više svi upoznati sa beogradskim javnim prevozom. Dok se ne ostvari vladin plan o povezivanju metroom svih srpskih pičkovaca i izgradnji aerodroma u svim varošima sa preko 10.000 duša, Dantea ćemo vrlo praktično da izučavamo. Jedna vožnja gradskim prevozom na vrhuncu leta mogla bi se, zapravo, uvrstiti u nastavni plan i program.

Koji bi krug Danteovog pakla bio tramvaj bez klime, ko usijan kontejner, sa bukom koja izaziva mentalno rastrojstvo, onim sajlama što se otkačinju svaki čas, Cigančićima koji povremeno uleću da zaleleču neku nacionalnu žalopojku i razvuku razjebanu harmoniku i saputnicima koji, prinuđeni da biraju između sapuna i dezodoransa i cigareta i bensedina, biraju ovo drugo? Cenim, barem sedmi. Kakvi li se karmički gresi ispaštaju u gradskom prevozu u Beogradu?

I tako, pošto sam otklimao nekih četrdesetak minuta boreći se za život u svojevrsnom odavanju pošte žrtvama Holokausta, pojavljujem se na ulazu u VMA gde me dočekuje propisno ozbiljan vojnik i saopštava da ne može da me pusti jer sam nedolično odeven!

Nedolično odeven?!?! Kakva je ovo zajebancija?!?

Bermude do kolena, majica kratkih rukava i japanke. A šta drugo po ovom paklu?

Blenem zbunjeno u vojnika koji mi rukom nestrpljivo pokazuje da se odmaknem od prolaza kako ne bih zaustavljao protok zabrinute rodbine i prijatelja. Sklanjam se u stranu baš na vreme da propustim cicu zanjihanu na potpeticama sa kojih bi se strmeknuli i profesionalni cirkuski hodači na štulama, a odevenu samo u malo deblji kaiš i u XL portiklu s dve pertle vezanu oko vrata.

Pitam portira da li je ona dolično obučena ali me on prečuo budući su mu sva čula privremeno zgasnula na račun očinjeg vida a moždani receptori obustavili funkcionisanje zbog pregrevanja izazvanog hemijsko biološkim reakcijama u genitalno urinarnom predelu anatomske mape ljudskog tela.

Bes izazvan ovim besprizornim šikaniranjem, seksizmom i flagrantnim kršenjem ljudskih prava (jednakost polova?), ustupa mesto zabrinutosti - šta ako se ova rasna lepotica obučena u modne detalje uputila u posetu nekome na internom? A od mojih maljavih listova teško da bi nekog strefio infarkt.

Ja ću s vama spremno da se složim da je lepo, (polu)obnaženo žensko telo praznik za oči. I izraziću zadovoljstvo što ovdašnje žene nisu primorane da hodaju u šatorima ko u pojedinim delovima sveta. Ali, moje pitanje je - da li je muško telo ženama odvratno? Istinski lepo žensko telo učestala je pojava taman koliko i lepo muško telo. Zbog čega je onda regularno i društveno prihvatljivo izlagati naslage celulita ali ne i kvrgava kolena i malo dlaka?

Zbog čega dolazak muškaraca na radno mesto u majici bez rukava, japankama ili bermudama zagarantovano izaziva sveopštu sablazan dok je njihovim koleginicama istovremeno dozvoljeno da na posao dolaze u suknjama iznad kolena, košuljicama bez rukava, haljinama na bretele i u sandalama koje često nemaju više od dva ukrštena kaišića?

Situacija je još gora u takozvanim ozbiljnim firmama gde dress code ne dozvoljava, ni u ekstremnim vremenskim prilikama, čak ni farmerke i majice, već su košulje, kravate, sakoi i cipele obavezni.

Zbog kojih razloga je polovina stanovništva osuđena doslovce na paklene muke za vreme vrelih letnjih dana?

Mizandrija, kažem vam.