Пише: Александар Петровић
Да ли сањарите? Да ли су вам блиски сањари, луталице, они којима је само срце веран пратилац?
Комад, под називом Сањарење, вероватно је најпознатије и најомиљеније дело Роберта Шумана (Robert Schumann, 1810-1856), великана музичког романтизма. То је у ствари, један драгуљ из збирке малих комада под називом Дечије сцене. Сваки комад из ове збирке приказује једно од карактеристичних дечијих расположења.
Кажу, обично, да је добро нешто знати о животу композитора и добу у којем је живео, да би сама музика била „ближа" или „приступачнија". Не говори ли, међутим, овај мали комад нешто друго? Покушаћу, ипак, да кажем нешто о Шумановом животном путу, мада бих више волео да говорим само о Шумановој музици.
Родио се на данашњи дан, пре равно два столећа. Његов родни град је Цвикау (Zwickau), у Саксонији. Са седам година пише прве композиције и импровизује на клавиру. Као гимназијалац, интересује се за књижевност. Након матуре одлази на студије права у Лајпциг, али дане проводи у музицирању и слушању Баха у цркви Светог Томе. Након што је, са двадесет година, чуо маестралног Паганинија, доноси одлуку: жели да се бави музиком, да постане клавирски виртуоз! Мајци пише: „Цео мој живот је био борба Поезије и Прозе, или, назови то, Права и Музике". Учитељ ће му бити клавирски педагог Фридрих Вик (Friedrich Wieck), чија је деветогодишња кћер Клара већ позната као чудо од детета. Вик му је обећао да ће, у року од три године, од њега начинити великог пијанисту.Тада се Шуману догодио необичан пех. Без знања свог учитеља, а да би достигао перфекцију у извођењу, предузео је известан експеримент: да би, колико је више могуће, „ослободио" домали прст, Шуман је држао, при раду, средњи прст непомично, увијен у завој. Резултат је катастрофалан: десна шака му остаје делимично парализована! Од Шумана, види се, неће постати пијаниста.
Тако, својом или вољом провиђења, Шуман постаје композитор. Прво компонује само за клавир. Врло брзо проналази музички облик који му одговора: низ малих лирских комада, повезаних једном асоцијацијом. Лептири су један од најлепших примера овакве форме. То су „Године младости" Жан Пола, преточене у музику.
Истовремено, са својим пријатељима упушта се у борбу против рђавог музичког укуса. Покреће Нови музички часопис и сâм га попуњава садржајем. Ватрено се залаже за „нову музику" и „модернисте" - били су то, у оно време, Берлиоз и Шопен. Сам Шуман представља нам се у својим чланцима као „двострука личност", кроз два фантастична лика. Први је Еузебиус, лирик, нежан и осећајан. Други је Флорестан, ватреног темперамента. Ова два лика, заједно са Шуману драгим пријатељима, љубавима и узорима чине „Давидове савезнике", једно братство које се бори за нову музику против конзервативних „филистејаца".
Мада у њему све више расте наклоност према младој и необично надареној Клари Вик, заљубљује се у младу Ернестину фон Фрикен „са главом Мадоне..." Са њом ће се и верити, али ће ту веридбу раскинути, да би се, ипак, вратио Клари. Међутим, Фридрих Вик, Кларин отац, а некадашњи Робертов учитељ, успротивиће се тој вези. Клара мора престати да се виђа са Шуманом и мора спалити сва његова писама. У борби против Шумана стари Вик служи се свим средствима и проглашава га, чак, за „пијанца". Брак Роберта и Кларе, најзад, после вишегодишње борбе, склопљен је на основу судског решења. Живот није нежан према нежним уметницима романтизма.
У колоплету свих ових збивања настало је значајно дело клавирске литературе, чувени Карневал, коме у поднаслову стоји „ситни призори на четири ноте". То дело је сачињено од низа ставова који приказују поједине ликове, који као да дефилују у поворци. (У једном музичком журналу из 1850. године, каже се да је Шуман имао моћ да у музику преточи ликове познаника, „са неколико пасажа на клавиру, тако верно и комично, да би свако праснуо у смех, због сличности портрета".) Поред ликова из „комедије дел арте"(commedia dell'arte) - Пјероа, Арлекина, Панталона и Колумбине, и композиторових „двојника" - Еузебиуса и Флорестана, ту су и Кјарина (тј. Клара) и Естрела (тј. Ернестина), па и велики савременици Паганини и Шопен. Сви ови ликови „играју" - како то сугерише поднаслов - на четири ноте, које су садржане у родном Ернестинином месту Аш (нем. Asch), као и у имену самог композитора - Schumann (то су ноте: as, c, h / a, es, c, h / es, c, h - у различитим комбинацијама). Завршни део је победоносни „Марш Давидових савезника".
Шуман је писао Клари: „Како сам сада пун музике и дивних мелодија... Ти и једна од твојих идеја чине главну мисао. Зваћу их Крајслеријана. Лагано ћеш се насмешти кад се препознаш у њој. Чак и мени сопствена музика изгледа чудновато компликована, упркос њеној једноставности, јер долази директно из срца."
Година 1840. је преломна: тада Роберт и Клара, напокон, склапају брак и започињу заједнички живот. Али, тада Шуман почиње и да компонује музику која није искључиво намењена клавиру. Ствара циклусе соло-песама, који представљају „други врхунац" његове уметности. Пише музику на речи Шекспира, Гетеа, Ленауа, Хајнеа, Ајхендорфа, Шамисоа и др. У овим делима Роберт Шуман опева „све нијансе љубавних осећања". Након соло-песама, настају и симфоније, и један ораторијум.
Ремек дело Шуманове уметности је, без сумње, Концерт за клавир и оркестар:
Шуманов пријатељ Менделсон омогућио му је да на Конзерваторијуму у Лајпцигу предаје клавир и композицију. Тада се, међутим, јављају знаци душевне болести - ћудљивост и депресија. Током остатка свог кратког живота Шуман ће се борити са болешћу. Године 1844. је Дрездену, а 1850. градски музички директор у Дизелдорфу. Ради напорно, али је истовремено нервозан и незадовољан собом. „Губи меморију, замара се претераним радом и стално чује зујање једног тона које му смета и некакаве чудне хармоније, а привиђају му се и разне приказе праћене страшном музиком." Скаче са стене у таласе Рајне, али бива спашен. Последње две године проводи у душевној болници.