Preporuke, zašto da ne?

Autor: Rodoljub Šabić

Nesposobnost za ostvarivanje elementarnih oblika društvene komunikacije, kad je u pitanju čovek, naziva se autizam, a objašnjava se medicinskih razlozima, organskim razvojnim defektima. A kako se, kad je u pitanju ustanova, to isto zove i čime se objašnjava? Iako se izvesno ne radi o medicinskim razlozima ipak me je nešto s tim u vezi, podsetio na nedavnu „gužvu" povodom famoznih „Preporuka za izveštavanje o medicini".

Dobro je što se ta priča okončala na pravi način. Dobro je što je i sam inicijator, Ministarstvo zdravlja pokazalo hvale vrednu spremnost da odustane od „projekta". Preporuke kakve su bile predložene, sasvim izvesno, nam nisu potrebne. Ali, rešenje koje sam upravo potpisao, a kojim sam Specijalnoj neuropsihijatrijskoj bolnici naložio da postupi po zahtevu naše sugrađanke N.N. za izdavanje kopije dokumenata sa podacima o njenoj pokojnoj majci i činjenica da prečesto potpisujem slična rešenja, mi govore da bi bilo dobro kad bi se ministarstvo pozabavilo pisanjem novih, drugih preporuka, koje bi ovaj put bile upućene subjektima kojima, za razliku od novinara, bez rizika da bude pogrešno shvaćeno, treba i može da daje instrukcije.

I te preporuke, na koje mislim, bi trebalo da su suvišne. Ali, nažalost nisu. Rešenja koje pominjem to potvrđuje. I ovom današnjem prethodio je bezuspešan pokušaj N.N. da od bolnice dobije traženu kopiju dokumenata. Zahtev joj nije odbijen, već ignorisan. Izostao je bilo kakav odgovor, makar jedna jedina rečenica. To ju je primoralo da podnese žalbu Povereniku za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. Da potroši još vremena, novaca i živaca. Posle uredno poslatog zahteva bolnici, podnela je i urednu žalbu Povereniku, uz koju je priložila kopiju podnetog zahteva sa dokazom o predaji rukovaocu, izvod iz matične knjige rođenih za žalilju i pokojnu majku, kao dokaz o srodstvu žalilje sa umrlim licem, te izvod iz matične knjige umrlih.

Kad je Poverenik, u skladu sa zakonom, povodom žalbe zatražio od bolnice da objasni svoje (ne)postupanje, bolnica je ostala „dosledna" svojoj, medicinskim rečnikom rečeno, autističnoj „koncepciji" komuniciranja sa okruženjem. I dalje je ćutala „kao zalivena".

I, naravno, žalba je usvojena. Pretpostavljam da će rešenje koje sam doneo, a pogotovo prekršajne prijave koje će uslediti protiv bolnice i odgovornih za prekršaje gde su zaprećene kazne od 50.000 do 1.000.000 dinara za ustanovu i od 5.000 do 50.000 za odgovorno lice navesti bolnicu da odustane od „koncepcije".

Ali, kako objasniti ono što se događalo pre? Čime se uopšte može objasniti ovakvo ponašanje? Zar ovakav ignorantski odnos, čak i u neformalnoj komunikaciji, ne bi bio, blago rečeno, nepristojan? A kako bi se uopšte mogao kvalifikovati u službenoj komunikaciji po zahtevu za ostvarivanje prava podnetim na osnovu zakona? A pogotovo kad je u pitanju ustanova sa naglašeno humanom ulogom, kakve su medicinske.

Možda bi sa ovim u vezi, nekakve preporuke mogle nešto pomoći. Možda bi pisanje takvih preporuka bilo nešto sa čim se vredi pozabaviti. Nije valjda da, čak i elementarni minimum, normalne, ljudske komunikacije između medicinskih ustanova i ljudi koji tragaju za informacijama o umrlim roditeljima ili deci http://blog.b92.net/text/15000/ODUSTVO-EMPATIJE-PREZIR-BEZOSECAJNOST-ILI%E2%80%A6/ , moramo i možemo obezbeđivati isključivo kaznama.