Kafkina patka, čemu?

                                                              Danilo Kiš, za svoje Rane jade, stavio je moto: «Za decu, za osetljive». Ja bih mogao reći za ovaj blog: «Nije za decu, nije za osetljive».

 

Eh, ti Britanci!

Nakon pisanja, sa simpatijama, o britanskim spisateljicama Rebeki Vest (Rebecca West), Mjuriel Spark (Muriel Spark) i Viti Sakvil (Vita Sackville), lepo sam sebi rekao da se više neću zadržavati na ostrvu Gordog (neki kažu: Perfidnog) Albiona, već ću poći dalje, jer i drugde ima zanimljivog sveta (naročito u - Francuskoj i Italiji). I taman sam hteo da krenem, kada, pretražujući nešto oko Franca Kafke, slučajno naletim na Alana Beneta (Alan Bennett, 1934) i njegov komad Kafka's dick, pa se malo - začudim, mrmljajući sebi u bradu: svašta ljudima pada na pamet; o svačemu pišu! Usput, shvatim da je u pitanju svojevrsni britanski smisao za humor, koji me ponekad dobro zasmeje.

Ko je Alan Benet? U pitanju je savremeni engleski dramaturg, veoma poznat, čiji se mnogi komadi prikazuju na britanskim i inostranim scenama. Bavi se različitim temama, ali često koristi satiru i trivijalnosti, kao što je slučaj sa komadom «Kafka's Dick», koji naslov bi se mogao indiskretno prevesti kao - «Kafkina patka».

Medjutim, uz sam komad obično ide objašnjenje, bez okolišenja: «Yes, the title means what you think. The ‘dick' in the title is - Kafka's penis». O, la, la, što bi rekli Francuzi.

Sam autor Benet kaže: "Whereas his father's penis was large, Franz's was small, and he was self-conscious about it. It is a complex play but what ties all four characters together is guilt". S tim u vezi, neki kritičari isturaju u prvi plan tvrdnju da je Kafka prikazan u komadu kao  «preobdaren sa paranojom, ali neobdaren... medju nogama» (Poor Kafka, overendowed with paranoia, underendowed with...). Sve to bila mi je dovoljno da se malo udubim. I shvatim da su u pravu oni koji ukazuju da se Benet eksponirao sa namerno izabranim rdjavim štosevima, trivijalnostima i ogovaranjima, kao i neumesnim šalama, često na nivou engleskog srednjoškolca, kako bi postigao ono što je očekivao - uspeh kod šire publike, a i relativno povoljan prijem kod kritike. Jer, mora se priznati, on jeste teatralan čovek.

Evo nekoliko reči o sadržini komada/komedije u pitanju: U unutrašnjosti Engleske živi skromni, sredovečni čovek po imenu Sidni, koji radi u osiguravajućoj kompaniji. Mnogo čita i veliki je zaljubljenik u Kafku, te veruje da je celokupno Kafkino stvaralaštvo bilo umnogome uslovljeno njegovim kompleksom zbog - patkice. Sidnijevi odnosi sa suprugom Lindom prilično su zategnuti, jer imaju različite poglede na život. Jednog dana na vrata njihovog stana zakuca nepoznat čovek, pa se ispostavi da je to - Maks Brod. To je onaj Brod koji se družio sa Kafkom, ali koji nije ispoštovao poslednju želju Kafkinu da spali sve njegove (Kafkine) rukopise posle njegove smrti, već ih sačuvao i predao javnosti. A kada se neuvidjajni Brod popiša na kornjaču, kućnog ljubimca domaćina, ona se pretvori, ni manje ni više, nego u samoga - Kafku. Ako ostavimo po strani pitanje: ‘Is it right to urinate on tortoises?'  vidimo metamorfozu kornjače u - Kafku! I tako, Kafka i Brod počnu razgovarati, da bi Kafka sa zaprepašćenjem saznao da Brod, koji je sam po sebi bio minoran čovek, nije postupio po njegovom zahtevu, već doprineo tome da se danas o njemu (Kafki) zna svuda, širom sveta (kao i da je, pritom, Brod samog sebe učinio poznatim, pa i slavnim, pišući biografiju Kafkinu i držeći predavanja o njemu). Kafka je teško razočaran zbog tih saznanja. A onda, kao da to nije dovoljno, pojavljuju se i - Kafkini roditelji. Pritom, prepotentni otac Kafkin ismejavaće sina zato što mu je ona stvarčica medju nogama uvek bila i ostala - malena. Svašta će prebaciti sinu, pa još će ga nazvati i «istrošenim kondomom» (My son is a near-delinquent.  A spent condom). Eh, ti netaktični očevi! Eh, ti netaktični engleski autori, koji uživaju u namernom preterivanju?!

Radi se o pozorišnom komadu napisanom i prvi put izvodjenom pre skoro četvrt veka. Medjutim, komad je kasnije još nekoliko puta postavljan na scenu, od strane novih režisera i sa novim glumcima; u medjuvremenu, državni BBC je od njega napravio - radio dramu. (BBC Radio 4 version of Alan Bennett's acclaimed comedy drama stage play). Bilo kako bilo, danas se ne može govoriti o Benetu a da se ne pomene njegov komad Kafkina patka, kao i što se ne može surfovati po Netu u potrazi za nekim podatkom o Francu Kafki, a da se ne naidje na - Beneta, pogotovu što je njemu to bio drugi komad na temu - velikog češkog autora, koji je pisao na nemačkom jeziku.

Benet veruje da je, pišući Kafkinu patku imao i pokazao sluha za interes britanske srednje klase za banalosti i trivijalnosti, na granici grotesknog, te je zato taj komad (kao i neki drugi njegovi komadi) imao mnogo uspeha.

Naime, neki su taj komad doživljavali kao briljantnu komediju, pomalo nadrealističnu, koja, kako se to obično kaže, gledaoce ne ostavlja ravnodušnim. Pritom, neki veruju da je Benet tim komadom uputio prekor lažnim intelektualcima koji pridaju značaja sitnim trivijalnostima više nego stvaralaštvu pojedinih umetnika, onima koji se, konkretno, fokusiraju na Kafkinu patkicu pre nego na - Kafkine velike ideje. S druge strane, ima kritičara (koje ja shvatam) koji upravo to zameraju samom Benetu! Da koristi seksualne trivijalnosti u vezi sa Kafkom kako bi, faktički, ostvario neku vajdu od/kod naivne pozorišne publike. Neki čak oštro ukazuju (i njih shvatam) da Benetove aluzije i šale pokazuju ujedno i da on sam ne poseduje baš mnogo poznavanja Kafkinog sveukupnog dela. Naime, on piše kako bi ugodio blaziranoj engleskoj srednjoj klasi, koja je bila načula da je Kafkina seksualnost bila na klimavim nogama, a da pritom nije poželela da se bliže i na pravi način upozna sa genijalnim autorom - čitanjem i proučavanjem njegovih knjiga.  

Na kraju da pomenem da supruga glavnog lika u komadu-komediji Kafkina patka  usputno pominje kao čudne slučajeve i pesnika V. H. Odna (W. H. Auden), koji nije, eto, ništa nosio ispod pantalona (valjda je štedeo na gaćicama), i pisca E. M. Forstera, koji je našao svog «gospodina Pravog» u liku nekog mladog egipatskog tramvajdžije, prilikom posete Kairu. Na to joj načitani Sidni (eh, ti načitani tipovi!) odgovara da «ona ne shvata dobro stvari», pa dodaje: "This is England. In England facts like that pass for culture. Gossip is the acceptable face of intellect".

Eh, ti Englezi!

P. S. Bez želje da zvučim patetično, pomalo mi je žao Kafke.

Ma koliko je Benetov tekst duhovit, ipak se svodi na prizemno ogovaranje, odnosno šegačenje sa jednim ozbiljnim autorom, čovekom koji je zasluženo obezbedio svoje visoko mesto u povesti svetske književnosti. Čovek koji je, kao retko koji drugi pisac, zaslužan što se u svim značajnijim jezicima sveta danas koristi izraz «kafkijanski» ("kafkaesque": the nonchalant intrusion of the bizarre and horrible into everyday life, the subjection of ordinary people to an inscrutable fate) - po njemu. Ovo tim pre što sam siguran da je medju mnogim britanskim gledaocima komada Kafkina patka bilo i onih koji nikada nisu pročitali ni jednu jedinu Kafkinu knjigu, niti nameravaju da je pročitaju, ali su shvatili «da nešto značajno s njim nije bilo u redu», samo zato što nije bio «eight-incher».