Trideset deveto pismo

Vaš san koliko god bio bizaran (kako kažete), izuzetno je zanimljiv.

Prizor uske neosvetljene uličice, otškrinutih drvenih vrata kroz koja dopire slaba

svetlost (u snu pretpostavljate petrolejki), zatvorene žaluzine, pišete, plave boje

iako to u snu zbog mraka ne možete da vidite ali znate(!), vi koji se krećete tom

uličicom ali sebe ne vidite, vi ste kamera koja snima prizor. Dižete pogled, u

uskom pravougaoniku ograničenom krovovima kamenih zgrada, vidite nebo,  tamnoplavi somot južnog neba je osut je zvezdama. Da, tu se podudaraju naši

snovi, dešava vam se da ponekad gledajući nebo, ne vidite zvezde.

Vaš san me je pokrenuo da pronađem i pronašao sam: BILJKE DOKTORA

SINDARELE  (priču je zabeležila Putlibaj Vadaj i objavila u India Antiquary (1893), navodi P.Mabij. Veza sa Vašim snom :...Uđe čovek u ulicu i vidi samo

mrak i mrtvilo.Ponekad se slabački zračak svetlosti probija kroz pukotinu nekog

prozora.....Iz magle izroni kuća oborenih ramena,zabačenog čela, gleda praznim

dupljama tavanskih prozora u noćno nebo...

Zanimljivo zar ne?

Zašto prizivamo vi svoj a ja svoj san, zašto ga sanjamo celog života?

Verovatno ste u pravu. Nikada ne tumačim svoje snove pa ni ovaj ali ću

prihvatiti vaše tumačenje jer mi zvuči razumno.

Pitate me da li sam namerno stavio znakove navoda na „lik i delo“ i ako jesam

da onda to mora nešto da znači. Da, znači. Objasniću vam što bolje budem

mogao, ipak smo nas dvojica odrastali u dva različita politička sistema, ako hoćete i sistema vrednosti.

Za života J.B.Tita, „lik i delo“ je bila odrednica koja se odnosila pre svega na samog Tita. A zatim i na vrlo uzak krug rukovodilaca oko njega, od kojih je većina poginula u Drugom svetskom ratu i bila proglašena za Narodne Heroje.

O „liku i delu“ se nije moglo raspravljati ni diskutovati, to je bio aksiom!

„Lik i delo“ su podrazumevali sve najbolje osobine koje mogu da krase jednu ličnost i na kraju u Titovom slučaju, prerasle u nedodirljivu, božansku kategoriju.

Mislim da je u pitanju neorudiment istočnjačkih mogula autokrata/tirana koji je u

moderno doba vaspostavio Josif Visarionovič Džugašvili.

Od njega su pelcer, lako i čistog srca, uzeli pored Tita i Mao Ce Tung, Čaušesku,

Brežnjev, Kim Il Sung, Sadam,  Milošević i mnogi drugi.

Otac nacije,Otac naroda bio je božanstvo koje je stajalo iznad svih i iznad svega i njegov „lik i delo“ nikada nije mogao biti doveden u pitanje.

Kristalno je jasno da je iza „lika i dela“ stajao strah. To je posebna vrsta straha

uvijenog, obavijenog, umotanog u privid slobode, isprepletanog s dužnošću, poduprtog pravima, strah koji spada u domen masovne histerije u dijapazonu od potisnutih mišljenja do idolatrije. Lagao bih ako bih tvrdio da nije bilo imunih. Bilo ih je ali u zanemarljivom broju. Razmišljajući šta da odaberem iz mojih srednjoškolskih dana a što bi Vama bilo zanimljivo, setio sam se i sada ću vam to napisati, jednog događaja iz sedmog razreda osnovne škole koji može poslužiti kao ilustracija da je i u vreme „lika i dela“ bilo ljudi koji su mislili svojom glavom:

Pošto je naša nastavnica francuskog jezika bila bolesna, da ne bismo gubili čas

na zamenu nam je došla nastavnica engleskog jezika.To je bila lepa žena od

svojih tridesetak godina, došla je obučena u usku suknju od tvida i tanak džemper od škotske vune koji je lepo isticao njene velike grudi. Svilene čarape i

elegantne cipele sa visokim potpeticama samo su dopunjavali njen, za nas pubertetlije, fantastičan izgled. Ako Vam kažem da se to dešavalo 1959 godine,

godine, shvatičete da to nije bio uobičajen način oblačenja za to vreme i državu u kojoj smo živeli. Ipak!

Nastavnica M.T. je bila samosvesna osoba, svesna svojih kvaliteta, dovoljno

snažna da se odupre nametnutom sistemu vrednosti i baruštini malograđanštine.

Pet para nije davala za ono šta o njoj misle ili govore, živela je svoj život onako kako je ona htela, mada je s vremena na vreme imala problema.

Sredina ne voli kada neko štrči, kada je drugačiji, kada se izdvaja. M.T. je

prelazila preko toga kao da prelazi baricu na putu, ne može da je obiđe ali može da je preskoči, nikad ukvašena ili isprljana, uvek čista i dostojanstvena.

Elem, pošto smo bili francuzi rekla nam je da ćemo razgovarati, da možemo da

je pitamo šta i o čemu god hoćemo. Umela je zanimljivo da priča, uspela je da

moju pažnju, sa svojih oblina  i divno građenih listova nogu, skrene i privuče

onome što je govorila. Ne sećam se naravno svega ali sam zapamtio ovo što

sledi. Ne znam kako smo uopšte došli na tu temu ali M.T. je izgovorila otprilike sledećih nekoliko rečenica:

Bilo je u Istoriji velikih govornika, pomenula je Demostena i legendu o šljunku u

ustima, govoreći o Čerčilu rekla nam je da je sa roditeljima i bratom slušala

na radiju njegov sada već čuveni govor u kojem obećava krv, znoj i suze.

Prešla je naše političare i onda!

Za razliku od Koče Popovića koji je ne samo visoko obrazovan,elokventan nego i veoma vešt govornik,sposoban da jasno i ubedljivo saopšti svoje misli, ne pomažućise poštapalicama,zastajući u govoru samo da bi jasnije iskazao misao, dakle za razliku od njega,Tito nije dobar govornik! To je bila blasfemija na delu! Osetio sam trnce, pogledao sam svoje drugarice i drugove, svi smo se isto

osećali. Mi smo bili vaspitavani kao Titovi pioniri,Tito je za nas bio ikona! Verovatno svesna onoga što se događa u našim glavama i srcima, M.T. je nastavila mirno da objašnjava zbog čega Tito nije dobar govornik.

Pre svega, rekla je, on ne govori pravilno ni srpski ni hrvatski jezik, zatim, često

se služi poštapalicom ovaj, rečenice su mu s brda s dola, pre su parole nego što nešto objašnjavaju ili saopštavaju.

To ne znači da on nije veliki čovek, nastavila je, ubeđen sam, da bi nas

povratila i umirila nam uzdrhtala srca.

Za M.T. „lik i delo“ nisu bili jedna i jedina istina, kanon, dogma, već samo jedno

od mnoštva stvari podložnih analizi.

Drago mi je što sam vam vam ovo napisao jer ću i na ovaj način sačuvati

uspomenu na nastavnicu M.T., lepu i neobičnu ženu u neobičnoj zemlji u neobično vreme.

Pozdravljam vas, M.P.