Hrčci u nama

Negde posle ponoći, robijajući fiziološkim potrebama Ikara Varvarina, ušla sam u lift. Preciznije rečeno, u plakar. Ikar se zaglavio u fioci. Iza pojave konkurentne alpskim masivima koja je, sa jedva par centi lufta, dominirala kvadraturom lifta, virila je komšinica.

-        O, to ste vi, dobro veče. Idete u šetnju?

-        Dobro i vama. Pokušavamo. A, vi?

-        I mi.

-        Idete u šetnju? Sa ormanom?

-        Ne, sa mužem.

U tom trenutku je, iz mraka bočne pregrade za peškire i donji veš, izronio komšija. Ikar je zacvileo od straha, koji je ugrozio njegov vododržački ventilčić.

Na svu sreću je dalji trijalog, posvađan sa komunikacijskom logikom, onemogućen stizanjem u prizemlje. U čiji mrak sam se stropoštala preko fotelje parkirane na samom izlazu iz lifta.  Iza nje je, na zadnjim nogama, stajala silueta jelena kapitalca. Varvarin je zaurlao od straha i probao da se vrati u ormansku fioku. Na svu sreću se, na stepenicama koje vode iz podrumskih dubina, pojavio još jedan stanovnik našeg pomahnitalog ulaza koji je, klepivši prekidač, osvetlio misteriju razgranatog jelena – žiteljka drugog sprata je u zaljubljenom zagrljaju držala monumentalni čiviluk.

Isti slap svetla je otkrio i da komšija osvetljivač, iza sebe, ima mašinu za veš, grotla punog ofingera.

Na ulaznim vratima zgrade se, za to vreme, bila teška bitka – cela porodica iz visokog prizemlja je pokušavala da napolje izgura bračni krevet. U tome su ih ometali njihovi potomci naoružani stolicama, ali i familija, prva vrata levo, koja je pokušavala da se probije u zonu prebivanja, gurajući pred sobom dečiji krevetac, dubak, komodu i stolicu na ljuljanje.

-        Možda je ipak bolje da izađete na sporedni izlaz, velikodušno mi je savetovala čivilukova izabranica, dok je Ikar nervozno cupkao pod pritiskom uspaničene bešike.

Bila je to dobra ideja, samo da u pomenutom ulazu već nije bio zataknut jedan od pripadnika starije generacije naše zgrade koga je, bez ikakvog poštovanja njegovih godina, napala slika polugole pripadnice lepšeg pola. Okružene bogatom pijačnom ponudom. Sve u tehnici zejtina na platnu. Koja je ometala stanovnike potkrovlja da neopaženo uvuku u ulaz bambusovsku kompoziciju, san svakog gladnog pande.

Na Ikarovo insistiranje, izašli smo kroz prozor, doduše sačekavši da kroz njega šetači ormana izguraju tepih koji su urolan izvukli iz magičnih dubina svog garderobnog objekta. Umesto očekivanog dvorišta, u zagrljaj nas je primo glatki čamac, za koji se kasnije, metodom pipanja, ispostavilo da je kupatilski element, zvani kada. Koju je naoružana usisivačem čuvala supruga osobe još uvek zauzete klinčem sa umetničkim momentom od par hektara.

Pored nas, u kadi je stajao i klozet kotlić, kome se Ikarova bešika u kapitulaciji odlučila da kaže sve što ima na temu hodničkih, noćnih dešavanja. Verbalni ostatak sam ugrabila ja i vrativši se kroz prozor zmijskom tehnikom, zahtevala objašnjenje od prisutnog komšiluka. Zasnovano na ingerencijama koje su mi sami dali, jer su me još pre nekoliko godina, u trenucima  mentalne neprisutnosti, izglasali za koordinatora ulaza. S obzirom da ova dvooka reč ima zavidnu težinu i dužinu, postrojila sam komšiluk i, uz pomoć par glagola u imperativnom izdanju, zatražila da mi priznaju šta propuštam. Postrojeni su odmah propevali – počeo je komadni otpad. U 24 nula nula. Po srednjeevropskom vremenu. Vreme hrčaka. Koje nastupa dva puta godišnje po izboru gradskih vlasti.

U ta hrčkovska vremena, uvedena da ne bi građani zaglavljivali plakare i veš mašine u kontejnere, dozvoljeno je pred ulaze izneti sav višak velikih stvari, skrhan ili ne, nebitne starosti, a dozvoljeni su i svi stilovi. Kako otpada, tako i njegovog iznošenja.

Ali i unošenja...naime, kada se iznese sve što je iz volje izašlo, vremenom pregaženo ili korišćenjem dovedeno do krepavanja, naokolo se razmile hrčci. Prvih godina hrčci su izlazili samo u večernjim, mrakom ogrnutim, časovima i naizgled nezainteresovano prolazili pored izbačenih stvari, laganim, nonšalantnim korakom. Tek pomnim osvrtanjem oko sebe uvereni da ih niko ne gleda, hrčci su brzim ćapom odnosili meračeni predmet, a ako je bio impresivnijih gabarita, vraćali su se po njega u zla noćna doba, plašeći vampire.

U poslednje vreme, hrčci su digli glave i shvatili da nije sramota uzeti nešto što im treba ili im se prosto sviđa. Zbog toga naš kvart, u vreme komadnog otpada, neuobičajeno oživi i sete ga se i turisti iz drugih krajeva grada. Pretvorena u dvodnevnu, besplatnu pijacu, delom zatrpana svim i svačim što živom čoveku-hrčku može da padne na pamet da kupi, potrebnim i nepotrebnim stvarima, naša ulica postane veliki izlog bez stakla, po kom se šetkaju i izneseno razgledaju svi zainteresovani. Uključujući i one koji su neke od tih stvari i izneli. Jer, rešivši se svojih, hrčci kibicuju i odnose tuđe iznesene stvari. Zbog čega svaki od odbačenih predmeta ima šansu da produži svoj kućni život i ne završi skrhan na nekoj od gradskih deponija. A, ako je već načisto istrošen, možda će neki njegov deo biti neophodni organ tuđeg nameštaja ili mašine.

 Sve do narednog vremena hrčaka. Jer većeg hrčka od čoveka nema.