Gde ja stadoh, ti produži...

Bila bih nepoštena kada bih rekla da me je nedavno postupanje tzv. ministra zdravlja navelo da razmišljam o ostavci na mesto predsednice GI "Majka Hrabrost". Nije. Misao o tome javila mi se još jesenas, kada sam polako počela da osećam umor i sve jaču frustraciju što se napori koje ulažemo u promenu stanja u porodilištu s jedne strane ne cene, a s druge strane ne isplaćuju u meri u kojoj bi trebalo da se isplaćuju, s obzirom na uložene napore. Ali, činjenica je da me je nedavno postupanje tzv. ministra zdravlja dotuklo i učvrstilo u uverenju da to treba da uradim.

Verovala sam tom čoveku. A nije trebalo da mu verujem. Lepo su me od prvog dana dobronamerni na ovom blogu upozoravali da nije vredan poverenja, ali ja sam odlučila da to ignorišem, i sad mi je đavo kriv. Mora da su mi svrake popile mozak u trenutku u kome sam rešila da mu išta verujem. A možda i nisu. Možda nikad mozga za ozbiljan rad u civilnom sektoru nisam ni imala, pa nisu imale šta ni da mi popiju. Uostalom, u sve ovo ja nisam ušla kao neki profesionalac, već kao najobičniji naturščik. Šta sam drugo i mogla očekivati?!

Sve u svemu, da nije bilo tog mog slepog poverenja, bilo bi više pritiska na nadležne nego što ga je bilo. A da je bilo više pritiska, bilo bi i više rezultata. U tom smislu, osećam veliku odgovornost i potrebu da se sklonim s pozicije s koje je to neosnovano poverenje omelo iskazivanje mnogo adekvatnije forme borbe za promene: pritiska civilnog sektora. Mesto ustupam koleginici Zorki Kovačević, koja je od početka bila mnogo opreznija i mnogo uzdržanija prema zvaničnicima. Ma, zna žena šta radi, ona nije naturščik ko ja, ona je profesionalac sa značajnim brojem godina iskustva rada u civilnom i nevladinom sektoru. Zna ona u kojoj meri i do koje granice sa institucijama ove države treba sarađivati, a u kojoj meri ih pritiskati.

Takođe me je i način na koji se od civilnog sektora u ovoj državi očekuje da funkcioniše potpuno razočarao. Opšte je poznato da, koliko ima para, toliko ima i muzike. Para za naše napore, težnje i borbu u proteklih godinu i po dana bilo je vrlo malo. Donatori i fondacije funkcionišu na meni nerazumljiv način. Niko neće da finansira vašu "održivost", tj. troškove plata i troškove redovnih aktivnosti. Svi hoće da im radimo nekakve "projekte", ali ne projekte koje mi smatramo da treba raditi, već samo one koji se uklapaju u uslove njihovih konkursa. Ti uslovi konkursa obično desetkuju fondacije kod kojih uopšte može da se konkuriše za finansijsku podršku. A čak i kad se uklapate u uslove konkursa nekim svojim projektom, novac koji je u okviru njega moguće potrošiti na honorare je tako mali, da sam se više nego jednom pokajala što sam uopšte ikakav novac i primila. Da nisam, osećala bih se kao čisti filantrop. Uzevši ga, osećala sam se poniženo koliko se malo moj rad i vreme cene.

Od januara 2009. godine, kada smo se registrovali i otvorili račun u banci, dobili smo cirka ovoliko para:

- 349.469,00 dinara od BCIF-a (Balkanski fond za lokalne inicijative) za projekat "Progovori! Uzmi stvar u svoje ruke!", što nam je omogućilo da prošle godine organizujemo obeležavanje Svetskog dana babica, Svetskog dana porodice i Svetskog dana dojenja, kao i prevođenje anketnih listića na romski jezik. Tokom trajanja tog projekta, povećali smo značajno broj potpisa na peticiji i prikupljenih popunjenih anketnih listića o zadovoljstvu uslugom pruženom u porodilištu, ali i sproveli niz akcija za povećanje svesti među građanima i posebno romskom populacijom o tome gde i kako mogu da prijave probleme sa kojima se suočavaju u porodilištima. Najveća količina novca otišla je na kupovinu "opreme", tj. šatora, stolica, stolova za obeležavanje Svetskog dana porodice, i to je nešto što nam ostaje za buduće korišćenje, a naročito će zgodno doći za najavljene obilaske gradova i održavanje skupova i tribina, uz snimanje materijala za 10 TV emisija. Od tog novca štampali smo i brošure (na srpskom i romskom jeziku) i plakate, i to su materijali koje još uvek imamo i koristimo. Potrošili smo određenu količinu i za "animaciju" dece koja su na te skupove dolazila s roditeljima - da bi majke mogle na miru da sednu i popune peticiju, ne razmišljajući gde im se deca za to vreme švrćkaju. Za honorare smo Zorka i ja utrošile po 32.730,00 dinara neto. Na tu cifru, naravno, treba dodati poreze i doprinose, koje smo uredno plaćale.

- 150.000,00 dinara od Ministarstva zdravlja, za projekat "Mapa porodilišta", tokom koga smo obišle 10 porodilišta, prikupljajući informacije za budući vebsajt i brošure koje će se štampati. Ovaj projekat je još uvek u toku, pošto su dva porodilišta bila u fazi renoviranja, pa smo morale čekati da sa tim završe pre nego što možemo da ih posetimo. Ostala je još poseta porodilištu u Vršcu da bi projekat mogao da se finalizuje. Novac je utrošen i još uvek se troši na izradu vebsajta, pripremu i štampu brošura, benzin, troškove putovanja. Što se tiče honorara, dobile smo po 17.262,50 dinara neto. (Plus porezi i doprinosi.)

- 400.000,00 dinara od Erste banke, kao deo nagrade koju smo osvojili za Najpozitivniji projekat građanske inicijative u 2008. godini. Taj novac je dat kao institucionalna podrška GI "Majka Hrabrost" i u skladu sa tim uložen je u "institucionalizovanje" odnosno izgradnju kapaciteta organizacije. To konkretno znači da je uložen u šestomesečni zakup kancelarije i troškove vezane za isti. S jedne strane, to nam je omogućilo stvaranje "baze" i mesta gde smo mogli da se sastajemo i dogovaramo sa volonterima, gde u građani mogli da nas posete i gde smo mogli da održavamo zvanične sastanke sa potencijalnim saradnicima i donatorima (umesto po kafićima i u svojim kućama), ali s druge strane nije ostvarilo naša očekivanja i želju da pomogne i podrži institucionalizaciju i "ukorenjivanje" GI "Majka Hrabrost". U trenutku u kome smo se odlučile da otvorimo kancelariju, očekivale smo da ćemo dobiti minimum još dve donacije koje bi nam omogućile da ta kancelarija proradi kako treba, da se u okviru nje organizuju nedeljna savetovališta sa ženama, programi podrške dojenju, rad SOS telefona... ali te parice nikad nisu došle, uprkos nezvaničnim najavama i obećanjima. Šestomesečni zakup je istekao, a da u međuvremenu nismo obezbedili novce da ga produžimo, tako da smo morali da se iz tog prostora iselimo. Žali bože tih para, i što ih nismo sve komplet na honorare i troškove vezane za vebsajt, interneti i komunikaciju isplatile... A na honorare smo isplatile po 40.093,00 dinara neto.

- 20.252,00 dinara od donacija pojedinaca. Ovo nas je spasilo u dve situacije: a) kada mi je dan pred polazak u obilazak prvog porodilišta u okrivu projekta "Mapa porodilišta" iznenada crkao moj lični foto-aparat kojim je trebalo da slikam sobe i sale, koje treba da budu objavljene na vebsajtu i u brošuri, pa smo navrat-nanos kupovale novi; b) kada nam je prilikom posete porodilištu na Zvezdari, neko napravio epiziotomiju na gumi kola, pa smo morale da zovemo šlep-službu da nam to zamene.

Pored ovih novčanih sredstava, veliku pomoć u radu imali smo zahvaljujući kolima "Renault Twingo", koje smo od kompanije Renault-Nissan, uz prvoosvojenu nagradu "Disruption Award" imali na korišćenju od decembra 2008. godine do marta 2010. godine. Zahvaljujući kolima, uspevali smo da lakše transportujemo šator, stolove, stolice, brošure i ostale materijale u okviru projekta "Progovori! Uzmi stvar u svoje ruke!", kao i da obiđemo 9 od 10 porodilišta u okviru projekta "Mapa porodilišta". Kola, međutim, od marta ove godine više nemamo. Isteklo trajanje nagrade. Bog dao, Bog uzeo... U budućnost idemo peške, pošto svoja kola ni Zorka ni ja nemamo.

Shodno gornjem "skraćenom" finansijskom izveštaju, dakle, vidi se da smo Zorka i ja za svoje napore u proteklih godinu i po dana bile plaćene ukupno po 90.085,00 dinara neto, ili otprilike 900,00 eura. Što će reći, plata nam je bila oko 50 eura mesečno. Istovremeno, hosting sajta "Majka Hrabrost" platila sam iz sopstvenog džepa, a njegovo pravljenje i održavanje radila sam gratis. Dok sam ga radila. Kao što se da primetiti, izvesno vreme to već ne radim. Tačnije, otprilike od jesenas, kada sam prvi put i počela da se pitam za čije babe zdravlje ja uopšte trošim svoje vreme i energiju na nešto što me samo uvaljuje u dugove i čini potpuno zavisnom od prihoda mog velikodušnog dragog verenika, poznatijeg kao sponzora. Novac za troškove vezane za izradu i održavanje vebsajta tražili smo u okviru minimum 6 različitih prijava na 6 različitih konkursa. "Upalilo" nam je tek pre mesec dana, kada je Erste banka donela odluku da nas sa 300.000,00 dinara podrži još godinu dana, i pristala da se deo tog novca utroši na izradu novog (normalnog!) vebsajta i njegovo održavanje do kraja ove godine. S obzirom da se ja povlačim iz prvih redova borbe, Zorka je angažovana na pronalaženju i angažovanju osoba koje će sajt izraditi i održavati. S moje strane, svima onima koji su odavno poslali priče, a koje još uvek nisu postavljene na vebsajt - veliko izvinjenje, bez adekvatnog objašnjenja, izuzev da sam se umorila volontiranja. I obaveštenje da će se priče pojaviti na novoj verziji vebsajta, čija je izrada u toku.

Ovaj deo koji se tiče finansijskog izveštaja završavam još informacijom da pristup sjajnom vebsajtu za prikupljanje i analizu anketa imamo zahvaljujući tome što je jedan bloger, koji insistira da ostane anoniman, iz sopstvenog džepa izdvojio po 200 dolara, dve godine za redom, dakle ukupno 400 dolara, da plati troškove pretplate na usluge tog vebsajta. Hvala mu do neba!

Što se tiče najnovijeg razvoja događaja u vezi sa radom Posebne radne grupe za Bejbi Frendli (PRG BF), ostala sam svima dužna vrlo važnu informaciju. Baš na dan kada se tzv. ministar zdravlja truckao privatnim kolima do Minhena, imali smo novi sastanak na kome nas je predsednica PRG BF, dr Elizabet Paunović, obavestila da je tzv. ministar zdravlja doneo odluku da se novo (ispočetka) uvođenje BF u naša porodilišta "institucionalizuje". Drugim rečima, osim što će se u budžetu odvojiti sredstva za uvođenje, monitoring i održavanje BF-a, na Vladi će biti doneta i zvanična odluka o formiranju Nacionalnog saveta za BF, koji će pored stručnjaka u svom sastavu imati i predstavnike civilnog sektora, sa zaduženjem da koordiniraju i nadgledaju kako uvođenje, tako i održavanje BF-a u našim porodilištima. Po pravilima UNICEF-a, a ne ovako kako je - izvitopereno - to do sada bilo. Takođe, BF standardi više neće biti "program", već "standard nege" i predstojeća akreditacija zdravstvenih ustanova, kada je reč o porodilištima, imaće u sebi i stavku o neophodnim standardima koje treba ispuniti kada je reč o BF-u, da bi akreditaciju uopšte mogle dobiti i/ili obnoviti.

Zvuči kao naš veliki uspeh, zar ne? Pravo da vam kažem, razočarana nedavnim ponašanjem tzv. ministra zdravlja, više uopšte ne verujem da je to naš uspeh. Sad sam mrtva ubeđena (mada za to nemam dokaza) da je to uspeh UNICEF-a. Do skoro sam verovala da smo mi, objavljivanjem horor-priča iz naših porodilišta na vebsajtu "Majka Hrabrost", alarmirali tzv. ministra zdravlja da nešto učini. I još sam ga, nesrećnica, zbog toga povremeno i hvalila. Od skoro verujem da smo mi, u stvari, time alarmirali UNICEF, koji i jeste svojevremeno finansirao uvođenje tog programa kod nas. Dakle, mislim da se apsolutno ništa ne bi desilo, i da iz ministarstva zdravlja nikakve reakcije na nas ne bi ni bilo, da ih UNICEF nije na neki način na to naterao, a podstaknut pričama koje smo objavili. U to verujem pošto je tzv. ministar zdravlja pre neki dan izjavio kako on nikada u životu nije bio ukoren ni zbog čega. Drugim rečima, to što ga mi pljujemo na sva usta - to nije ukor koji se računa. Zato više i ne verujem da je bilo šta što smo mi ikad uradili uticalo na njegovo ponašanje na bilo koji način. A nekada sam verovala. Glupača. Neopevana glupača!

Uzgred, UNICEF i ovaj put odvaja sredstva da se, u prelaznom periodu do izglasavanja novog budžeta sa stavkom koja će se odnositi na troškove uvođenja i održavanja BF-a, odvija rad na tome. UNICEF će finansirati i troškove plate za jednu osobu koja će uskoro, preko konkursa, biti izabrana da tokom narednih godinu dana koordinira rad na izradi akcionog plana za novo uvođenje BF-a, organizaciju rada Nacionalnog saveta, koordiniranje rada raznih ministarstava (ministarstvo finansija, ministarstvo za rad i socijalna pitanja, ministarstvo zdravlja), nevladinih organizacija i predstavnika Instituta Batut. Ajde, Bože zdravlja, da bude nešto od toga!

Što se mene tiče, iako se povlačim sa glavnokomandujuće pozicije, naravno da ostajem jedan od osnivača i jedan od volontera GI "Majka Hrabrost". Svoje buduće angažovanje vidim pre svega u igranju igre "Plovi patka preko Save, nosi pismo na vr' glave". Fascinirana mogućnostima koje nam otvara Zakon o dostupnosti informacija od javnog značaja, rešena sam dopisivati se sa institucijama sistema, kao i zdravstvenim ustanovama koje pripadaju javnom sektoru, a radi pribavljanja, analize i objavljivanja informacija koje oni, inače, kriju ko zmija noge. Nameravam dopisivati se i sa relevantnim stranim institucijama, da ih upozorim na greške u statističkim informacijama o maternalnoj smrtnosti, koje objavljuju bez odgovarajućih fusnota o (ne)kvalitetu tih informacija.

Kada je reč o životu mimo "Majke Hrabrosti", koji će mi se sad kao mogućnost prvi put uopšte otvoriti nakon godinu i po dana, nameravam ga posvetiti završetku postdiplomskih studija koje sam započela i za koje sam britansku stipendiju dobila još u januaru 2008. godine, desetak meseci pre nego što je eksplodirala "Majka Hrabrost". U tih prvih deset meseci, bila sam uzorna studentkinja koji je u prva dva modula/predmeta, za svoje radove dobijala ocene kojima je nedostajalo 1% da uđu u kategoriju "radova sa pohvalom". Onda je pukla "Majka Hrabrost" i u naredna dva modula/predmeta, izuzev što su mi tolerisali neverovatna kašnjenja u pisanju radova nakon što sam im objasnila šta me snašlo, ocene mojih radova pale su i za preko 15%. Tek jesenas, kada sam se po prvi put zapitala za čije babe zdravlje otaljavam nešto što je neko rešio da finansira debelom stipendijom, verujući u moje sposobnosti, a radi volontiranja koje mi ni troškove cigareta ne pokriva, uspela sam da u petom modulu/predmetu za svoj rad dobijem "ocenu s pohvalom". Sada mi valja pošteno i kvalitetno uraditi poslednji modul/predmet, a potom utrošiti godinu dana na pisanje kvalitetnog magistarskog rada. Nakon toga, pravo da vam kažem, imam nameru upisati i doktorske studije. Opšte je poznato, jel', da se ja već ponašam ko da sam doktor, te je stoga red da to i ozvaničim. Da i ja "dr" ispred imena za trku imam. (Digresija s tim u vezi: ako iko ima knjigu "Lepenski vir - nova praistorijska kultura u Podunavlju", autora Dragoslava Srejovića, izdata 1969. godine, na prodaju ili pozajmicu, molim da mi se javi. Ne pitam šta košta!)

S ovim promenama na čelu GI "Majka Hrabrost" dolazi i do promene na blogu. Naime, GI "Majka Hrabrost" imaće ubuduće svoj blog (pod imenom GI Majka Hrabrost, dok će dosadašnji blog-nalog Spartanka_Afrodita koji je koristila Zorka Kovačević biti isključen iz upotrebe). Naravno, na njemu ću gostovati i ja, povremeno, kada budem imala inspiraciju da pišem o stanju u porodilištima. Ovaj blog, pak, blog Krugoline Borup, ostaje mi kao prostor na kome ću ubuduće moći da dosadašnje povremene digresije u ostale teme koje me zanimaju, razradim u većoj meri.

Naravoučenije ove moje priče, koje ostavljam u amanet svima koji se, kao naturščici eventualno uvale u sličnu situaciju u koju sam se i sama pre godinu i po dana uvalila, glasi: NE VERUJ NIJEDNOM MINISTRU NI KAD TI DAROVE NOSI.

Daleko je zemlja Srbija od zapadnih standarda unutar kojih vlast i građani mogu biti partneri u bilo čemu. Ova vlast građane ne uzima za ozbiljno ni pišljiva boba, i shodno tome treba da dobije tretman kakav takvo ponašanje i zaslužuje: kritike, kritike i samo kritike. Pohvale nikako. Ako se i zasluže, one treba se podrazumevaju, ali ne i spominju.

Đavo da me nosi ludu što sam ikad poverovala u bilo šta suprotno!