Šah s kozama

Cirkuski slon ne beži zato što je vezan za sličan kolac još od kad je bio veoma malen. Urezala mu se u sećanje ona nemoć koju je osetio ubrzo nakon rođenja. Najgore je što nikad više nije ozbiljno preispitao to sećanje. Nikad nikad više nije pokušao iskušati svoju snagu...

Dva dana kasnije, u Rovinju, na imanju Miroslava Habera, setila sam se priče o slonu. Ovaj neverovatno vitalan i gibak 84-godišnjak, došao je u Istru pre pola veka iz Pariza, gde je zaglavio posle akcidenta u Institutu Vinča šezdesetih godina prošlog veka, kada je bio ozračen. Prosto je iščupao sve kočiće za koje je bio vezan, fiziku, nauku i karijeru i postao - kozar.

Nas dve se već zamišljamo kao pastirice, a naš domaćin, kao da nam čita misli, kaže da je posao kozara gospodski.

„Počeo sam sa istarskim kozama, one su divlje, ako imaš dve, čim ih pustiš jedna ode za Pazin, druga za Trst. Trčao sam kao lud za njima i bio u kondiciji. A onda sam u Nemačkoj video kako deca čitaju stripove, a koze mirno pasu oko njih. Odmah sam svoje prodao i uvezao matično stado srnastih koza. One su pitome, ne beže. Dok pasu, ja čitam knjigu, pišem".

Haberova supruga Jutta je lekarka, ona se posvetila konjima. Ponosno nam pokazuje andaluzijsku kobilu i prelepog pastuva i kaže da su joj ćerke državne privakinje i da se spremaju za olimpijadu. S jakim nemačkim akcentom, objašnjava nam:

M. Haber, ja i konj

Jutta se bavi lečenjem konjima. U školu jahanja dolaze i autistična deca, a na poligonu smo videle i čudnu platformu za koju nismo znale čemu služi.

"To je postolje sa koga i čovek u invalidskim kolicima može da se popne na konja", kaže nam Miroslav Haber.

Kasnije, iz štale Jutta izvodi belu kobilu i pokazuje nam je.

"Mi edukujemo i traumatizovane i preplašene konje koji nam dolaze na terapiju. Ova je takva bila, bila je potpuno divlja. Ne samo to, kad su je utovarivali, nije htela u prikolicu, tukli su je 3 sata, pala je na asfalt, 6 sati su tako sa njom... Meni treba 14 dana za ujahivati konja, sa njom sam 6 tjedana, ona je išla kao ludjakinja, samo je išla nazad. Posle se smirila, vidite sad kako ide lepo. To ljudi rade od konja, a uopše nije potrebno, treba samo malo strpljenja, malo nagovaranja. Sad je to sretan konj, a nije bilo lako."

Potpuno očarane, Vesna i ja odlazimo s imanja Haberovih kod Marije na večeru. Jedemo ribu i salatu u rovinjskom pejsažu i pričamo joj kako nam je srce prepuno.

- I šta ste odlučile? - pita nas Marija.
- U septembru dolazimo da volontiramo kod Miroslava i Jutte Haber - govorimo u glas.
- Super, imam jednu kuću za vas - smeje se Marija i vodi nas u uličicu na samoj obali....

...
Te noći, poslednjeg dana aprila ove godine, sanjala sam čagljeve, divlje istarske pse koji hoće da zakolju koze i kako ih veliki tornjaci brane, i male hrvatske ovčare kako ih čuvaju, u glavi mi je hučao španski picadero rad s divljim konjima, smeđi trakaneri, aleksandar trening, 300 različitih biljki koje koze brste kao pokretne apoteke, ali i slon s početka ove priče....