Umetnost posredovanja

Gost autor: Ivana Vitas Đelić

Kao trener i predavač imala sam priliku da radim sa pojedincima i grupama na obučavanju za korišćenje alternativnih metoda rešavanja sukoba i sporova. Jedna od najrasprostranjenijih i najpopularnijih metoda je medijacija, koja s razlogom zauzima vodeće mesto. Sama reč medijacija vodi poreklo od latinske reči “mediare”  što znači posredovati.

Na ovim prostorima u protekloj deceniji sve je više nevladinih i drugih organizacija koje obučavaju medijatore i/ili koriste usluge medijatora. Prava vrednost medijacije ogleda se u činjenici da je medijaciju moguće koristiti na skoro svim poljima i u mnogim situacijama, počev od ličnih problema, preko poslovnih i društvenih.

U nešto izmenjenoj formi medijacija može da bude dobar alat za postizanje društvenih promena i rešavanje čak i najizazovnijih problema, a u tom smislu rad nevladinog i neprofitnog sektora može biti od suštinske važnosti. Vrlo često se dovodi u pitanje uloga NVO sektora, gde većina običnog sveta ne zna ili ne želi da vidi da je naš osnovni zadatak da budemo spona/most i u neku ruku kontrolni mehanizam, da se bavimo onim društvenim problemima kojima vlast nema mogućnost (da ne koristimo teže reči jel’te) i volju da se bavi. Naime, u medijaciji osnovni akcenat je pre svega na postojanju dobre volje. Da bi medijacija uopšte mogla biti upotrebljena, potrebno je pre svega da svi učesnici slobodno i svojom voljom pristupe procesu rešavanja konflikta/problema, jer u suprotnom rešenje neće biti dugoročno i/ili sveobuhvatno i pravo.  

Jedan od većih društvenih izazova u Srbiji pa i u samoj EU je i položaj Roma i njihova inkluzija u normalne društvene tokove (obrazovanje, zdravstvena zaštita, dobijanje ličnih dokumenata, pravo na rad itd.). To što Srbija nije jedina u EU koja se suočava sa mnogim problemima na tom putu ne sme i ne može da nam bude izgovor. Do sada je po mom mišljenju tom problemu pristupano s pogrešne strane, ili su problemi “gurani pod tepih“, ili su vođeni pregovori i razgovori sa Romima (koji obično prerastu u prepucavanje i prebacivanje krivice za prošlo i postojeće stanje), gde su sve strane u tim pregovorima obično imale vrlo nefleksibilne stavove i koristile taktiku stavljanja pred svršen čin. Ni jedna od tih metoda do sada se nije pokazala kao delotvorna, delom i zbog obostranog nerazumevanja i rigidnosti stavova, delom zbog predrasuda i stereotipa. Iako je inkluzija Roma koncept koji postoji već godinama, on više liči na mrtvo slovo na papiru jer ne postoji kontrolni mehanizam, odnosno ne postoje oni koji se bave proverom sprovođenja postojećih propisa i preporuka na terenu u svim društvenim segmentima (rekla bih da je stav koji preovladava “ko će još i sa Romima da se zamajava, dosta nam je naših muka “).

Po mom mišljenju potpuno je besmisleno i kontraproduktivno baviti se pitanjem ko je tu kriv, jer bi bilo korisnije usmeriti tu energiju za pronalaženje rešenja.

Svi roditelji na ovim prostorima su suočeni su sa nizom problema i izazova, o čemu naše Udruženje RODITELJ redovno izveštava. Roditeljima iz romske populacije je još teže, mnogi od njih nemaju elementarne uslove za ostvarivanje svojih prava, počev od nedostatka ličnih dokumenata, nedostatka zdravstvene knjižice (pa preglede moraju da plaćaju), a zbog gore navedenih problema nisu u mogućnosti da od države dobiju ni ono što im sleduje nakon rođenja deteta. Takođe, obrazovanje romske dece i njihova inkluzija u obrazovni sistem ide sporo i traljavo što samo dodatno pogoršava već tešku situaciju.

Nedavno mi je privukao pažnju projekat koji sprovodi Ministarstvo zdravlja sa Unicef-om i u saradnji sa Telenorom. Projekat se zove „Povezivanje“ i odnosi se pre svega na unapređenje zdravstvene i obrazovne situacije Roma, koristeći se medijacijom odnosno povezivanjem društvenih institucija i Roma.

Osnovna ideja je da se obuče medijatorke (pretežno Romkinje) koje bi radile direktno sa institucijama zdravstvene zaštite, a zatim i sa drugim državnim strukturama i na taj način doprinele lakšem, bržem i efikasnijem rešavanju problema i poboljšanju života Roma i njihovih porodica. Kroz vesti i članke našla sam da su uspeli da evidentiraju preko 100,000 Roma, da pomognu mnogim porodicama da dobiju dokumenta, da se broj vakcinisane dece povećao, da su uspeli da poboljšaju zdravstvenu negu žena, da se podstakne uključivanje romske dece u obrazovni sistem, obezbede stipendije za dobre učenike itd. Negde početkom aprila ove godine objavljeno je u medijima da se kreće sa proširivanjem projekta (koji je započeo  sa realizacijom 2008). Ovaj projekat mi deluje obećavajuće i perspektivno jer čini mi se da pristupa problemu s dobre strane i koristi se provereno dobrom metodologijom – medijacijom.

Ovakve i slične inicijative su preko potrebne, sve dok ne dođe do promena unutar samog sistema, što je dugotrajan i mukotrpan proces (o menjanju svesti i stavovima i navikama tek ne bih). Vreme će pokazati da li su naše društvo i sistem sposobni da polože ispit zrelosti, jer  uspešnost reformskog poduhvata jedne države ogleda se upravo u načinu na koji se država bavi socijalnim problemima, manjinama, siromašnima i ugroženima.