Work Shop

Opet u Beoizlogu, u „Paleti“ pijem produženi s mlekom, doduše posle podne i pišem, prisećam se. Zašto baš danas, novembra 2008 godine, zašto baš o tome? Bilo bi besmisleno i traćenje vremena tražiti nekakav logičan razlog. Kako reče P. Mabij (ponavljam se!) : „Logika odana sluškinja, nudi lažna rešenja.“

Elem, Subota, 18. April 2007 godine, pre doručka (peti mi je dan), u pidžami (pižami kako sam izgovarao pre braka) i papučama, vodi, vozi me sestra (tu scenu često gledamo u američkim filmovima) u kolicima (ova s jednom, desnom papučicom), prvo liftom u podrum Hirurške I, pa zatim dugim, dugačkim, širokim kao avionska pista, podzemnim hodnikom, tunelom, padaju mi na pamet katakombe i prvi Hrišćani, do centralne zgrade Kliničkog centra Srbije, onda opet lavirint hodnika do „operacione sale.“

Sala mi svojim „skalamerijama“, zadahom, neprovetrenošću i ofucanošću deluje kao scenografija za nisko budžetni horor film. Ležu me na sto, „odar“, iznad mene je, odudara od scenografije, skener, aparat koji, kasnije vidim, doživljavam, može da se kompjuterski pokretan, kreće u svim pravcima i smerovima. Odjednom!

Čovek s TV kamerom na ramenu, švenkuje salu, mene, lekare koji se pripremaju, sestre, nepotrebno, nisu učestvovale u kasnijim događanjima, pa to je Sale, Aleksandar Zlatanović, prijatelj. TV FOX je angažovana (Aleksandar je njihov snimatelj) da kardiovaskularne zahvate u okviru radionice, pardon Work Shop-a direktno prenosi u salu gde na video bimu ostali lekari-učesnici (svetska elita na čelu sa Profesorom Saitom), posmatraju tok, komentarišu i komuniciraju s lekarom koji je trenutno u „akciji“. Kasnije mi je Sale rekao: Ti si jedini umetnik koga sam snimao i spolja i iznutra. Snima mi izložbe više od dvadeset godina a ovog puta i „bušenje“ arterije. Mene „radi“ Akademik Profesor iz Bugarske uz asistenciju docenta Branka B. iz Kliničkog centra Srbije.

Bugarin, uredno bradat, nizak rastom i Branko visok kršan momak, ulivaju mi

poverenje!  Profesor s pažnjom gleda na ekranu disk snimljen za vreme

Koronarografije koju su mi 22. Januara 2007 uradili u KBC Bežanijska Kosa. Ovo će biti lako, kaže, uradićemo to iz vene korena šake. Branko mi cevčicom buši venu, Profesor ulazi u nju kao vlas tankom „žicom“ (tako je zovu među sobom), kreće se kroz venu  sve vreme prateći na monitoru njeno kretanje, dolazi do „začepljenja“, proba, obrće, zavrće, komuniciram i ja s njima, i konstatuje da je snimak jednostran i nepotpun, ne vide se svi uglovi. Vadi žicu i traži da se aktivira skener. Skener veličine lonca za kuvanje pasulja za jednu veću porodicu, okreće se oko mene i mene okreću s leva na desno i obratno. U redu kaže, idemo u butnu arteriju. Beleslin rutinski ulazi, Profesor „ufurava“ žicu, gura, muva, vrti i odustaje! Dva sata je kako sam na „odru“/stolu. Obraća se kolegama koji preko video bima prate njegov pokušaj: „Klizi mi žica prema zidu (arterije)“ a meni : „ako nastavim, može se desiti da je probijem i onda nastaje haos, režu vas, otvaraju vam grudni koš, prave bajpasove...., ostavićemo ovo takvo kakvo je, ipak je ovo Work Shop, kratko je vreme, nastavićete kontakte s Profesorom O.  i kolegom B., biće sve u redu.

Na ležaju s točkovima odvode me u „pomoćnu“ prostoriju, ustvari uzan hodnik i

zaboravljaju me. Ležim go, s kesom peska na mestu ulaska u butnu arteriju

(kesu moram da „trpim“ još najmanje dvanaest sati ne pokrećući nogu), bije me promaja, hladno mi je negodujem glasno ali ja sam bio poslednji pacijent Work

Shop-a, svi se spremaju za svečani ručak. Ljut sam, osećam bes zbog

neuspelog zahvata, pet „uzaludno“ provedenih dana u bolnici, promaje, hladnoće...

Sat, dva, tri (?) kasnije dolaze dve sestre, guraju krevet i opet podzemni

lavirinti, hodnici, lift  i u krevetu sam u sobi na trećem spratu I Hirurške. „Kolege“ iz sobe, sapatnici, uglavnom uspešno odrađeni, pitaju me kako je prošlo. Nervozno odgovaram da sam i dalje „zapušen“.

Nedelja, 19. April, u deset sati mi skidaju kesu s peskom i kažu da se ne šetam

okolo, samo do toaleta, trpezarije, da leškarim i odmaram se. Otpusne liste

dobijamo sutra, nedeljom ne „otpuštaju“ iz bolnice. Preko noći sam uspeo da se dokopam sebe, opet sam cool i razmišljam o grafikama koje ću za manje od mesec dana raditi u Sićevu. Osetim potrebu za kafom, za produženim s mlekom.

Oblačim teksas jaknu preko pidžame, silazim liftom u prizemlje, tamo se nalazi aparat sa tz toplim napicima. Ubacujem novčanicu, uzimam odličnu kafu,

izlazim ispred zgrade i prelazim ulicu. Sedam na zidić iza kojeg se nalazi neka škola (medicinska ?) i počinjem da pijuckam. Levo od mene na desetak metara nalazi se kiosk . Ustajem i kupujem žuti CAMEL. Zadovoljstvo koje osećam uvlačeći dim je neopisivo! Popušio sam dve cigarete uz produženi i doneo odluku da (posle četiri meseca nepušenja)  dnevno pušim prvo tri a zatim odlučujem pet cigareta dnevno! Dve uz dve kafe dnevno i jednu posle ručka. Zadovoljan se vraćam u sobu, u krevet.

Ovisnici (naravno i pušači su ovisnici i to kakvi!) neprekidno lažu sami sebe.

Ne izdvajam se od njih. Sa pet sam prešao na deset, pa na paklu cigareta dnevno. Tešim sebe, ponekad i manje od pakle! J. me u trenutku kad je saznala da ponovo pušim, napala kao furija. Ti nisi normalan! Videla sam te kako umireš...Dr M......ć mi je rekao da su te jedva izvukli, bio si na ivici smrti a ti opet pušiš. Počeo sam da se krijem od nje, da je lažem (’ajde sebe), izmislio sam  priču da mi je psihijatar rekao da je opasnije po moje zdravlje ako naglo ostavim duvan i još svakakve koještarije. Zove me Fićo iz Kotora telefonom i pita: Jesi li presta da purnjaš? Odgovaram mu da pušim samo uz kafu, našta J. dovikuje: Kaži mu koliko kafa piješ dnevno!

Beleška na margini

Sedeo sam za štafelajem i slikao, dovršavam slike za predstojeću izložbu, u ušima mi MP3, Tom Vejts luduje. Radim istovremeno nekoliko poslova, setih se teksta koji sam napisao pre dve godine ( Work Shop) i razmišljam da li da ga postavim na blog. Sin upalio TV, dolazi do mene dodiruje me po ramenu, skidam slušalice, i kaže mi: Ide ono ... znaš kad su te bušili. Pa da, april je, počeo je ovogodišnji Work Shop. Slučaj ne postoji!