Kragujevac - ostvarenje Platonovog ideala

AleXandar Lambros

Red bi bio da Kragujevac, sada kada ima krstaču, dobije i Zid plača. Nije to neki komplikovan projekat, a gradska vlast ne voli komplikovane stvari, samo ono što očas posla može da se sklepa, pa cenim da bi predlog mogao lako da prođe, tim pre što je vrlo pravoveran. Za lokaciju predlažem plato ispred gradske skupštine. Tako lepo, da možete da plačete do mile volje, lupate glavom o zid u stanju očajanja a i ubacite ceduljicu sa porukom za Boga između cigala, ako i on uopšte ovom gradu može šta da pomogne. 

Bog je u svojoj bezgraničnoj ljubavi prema stvorenju koje je stvorio, rešio da žrtvuje svog rođenog sina (koji je on sam uzgred budi rečeno) za otkup greha čovečanstva koje ono vuče od prvobitnog, praroditeljskog greha (koji je kušanje jedne voćke) a koji su počinili nepostojeći ljudi. Zašto bog, ako je već želeo da nam oprosti grehe, jednostavno nije tako i uradio, bez mučenja i pogubljenja kao otplate, ostaje vam da kontemplirate. Umesto toga on je samog sebe inkarnirao u svom sinu, postavši tako istovremeno i sudija, porota i žrtva pogubljenja. I tako se, da bi zadivio samog sebe, Isus dobrovoljno izložio mučenju i pogubljenju radi nesebičnog iskupljenja simboličkog greha koji je počinila nepostojeća osoba. A sprava koju su Rimljani koristili kao sredstvo pogubljenja u vreme svoje vladavine Bliskim istokom našla se ovih dana u centru pažnje kragujevačke javnosti.

Na racionalnom nivou priča vam tako glasi a za alegorijsko, simbolično, metafizičko i ostala tumačenja moraćete da se konsultujete s teologom ili profesionalnim filozofom. Predlažem Sašu Milenića. Ako je Kragujevac po nečemu jedinstven, onda je to svakako po tome da je postao otelotvorenje Platonovog sna o polisu kojim vladaju filozofi i, kad već imamo tu sreću, smatram da bi trebalo i maksimalno da je uživamo.
Kaže ovako:

"Mi danas biramo hoćemo li krst ili žirafu, hoćemo li spomenik vertikali identiteta i morala ili hoćemo sintetičku kulturu trange-frange zamajavanja i dimnih zavesa laži i obmane. Da li hoćemo grad koji živi u zajednici koja pred pojedinca postavlja moralne dužnosti, jer krst, između ostalog, i to simbolizuje ili živimo u zajednici postočene samoživosti, gde svako svakom može biti vuk i neprijatelj. Postali smo jedan od svega desetak naroda na svetu sa demografskom odlikom izumiranja. Opredeljenje za krst je opredeljenje za život, opredeljenje za život budućeg veka, opredeljenje za trajanje u utemeljenim vrednostima. Opredeljenje za nekrst je opredeljenje za obmanu, za laž, za manipulaciju, za smrt, za nestajanje."

Te dalje:

„Krst kao poznatiji, prostraniji, univerzalniji, dobrohotniji, razumljiviji, čovekoljubiviji simbol od svih poznatih simbola, učiniće Kragujevac gradom otvorenim za sve. Krst je simbol trijumfa i pobede života koji je civilizacijski tradiran u dugom hodu istorije."

Za ovo je, po mom skromnom mišljenju, potrebna ne samo diploma filozofa, već i talenat!

Pošto sam postočeno samoživ, što je, u svojoj neobaveštenosti se usuđujem da pretpostavim, referenca na individualizam naspram sabornosti i kolektiviteta (Milenić bi ovde upotrebio metaforu o pastiru i stadu ovaca), dozvoliću sebi da malo polemišem.

Da budem sasvim jasan i direktan, mene lično krst podseća na groblje i umiranje, u skladu sa viđenjem problematike iznetim na početku teksta. U tom smislu, budući je Kragujevac zaista i doslovno sahranjen, krstača od 18 metara na ulazu u grad mu dođe kao sasvim adekvatno spomen obeležje. I tu nemam šta da zamerim, budući je većina simbolično sahranjenih, pravoslavne vere.

Što se ostalog tiče imam brojnih nedoumica. Krenimo redom. Šta je „vertikala identiteta"? Je li to uporno ponavljana tvrdnja da je hrišćanstvo temelj evropske civilizacije? Jer ono to nije. To je grčko-rimska antika. Kad god je evropska civilizacija težila da krene napred morala je prethodno da se, koliko je to u datom momentu bilo moguće bez opasnosti po život, ratosilja tereta hrišćanske dogme. Nema ilustrativnijeg primera za to od renesanse. U tom slučaju gigantski falus u antičkim tradicijama, namesto gigantskog krsta, bio bi daleko adekvatniji spomenik. A posebno bi za Kragujevac to bilo sasvim odgovarajuće obeležje. Obzirom na to da se u ovom gradu ama baš ništa ne prima, ne računajući glupost epskih razmera, građani bi mogli da se okupe oko antičkog falusa i izvode ritualni ples plodnosti. Stvari su postale toliko ozbiljne da je vreme da razmislimo i o magijskim ritualima kao opciji.

„Sintetička trange-frange kultura zamajavanja i dimnih zavesa laži i obmane", tumačim kao objašnjenje na često postavljano pitanje o kulturnoj politici grada. Grad nema bioskop a pozorište je na izdisaju, sad je sasvim jasno, zbog toga što su sve to izrazi sintetičke trange-frange kulture. Ovome treba dodati i objašnjenje drugog vodećeg gradskog filozofa, direktora Narodnog muzeja, o muzeju kao depou (sintetičke trange-frange kulture?). U redu, ne slažem se, ali prihvatam objašnjenje.

E sad, kakve blage veze ima demografsko izumiranje Srba sa podizanjem krsta? To me vraća na onaj moj pređašnji predlog o podizanju antičkog falusa. Ako je već do plodnosti i uz to vezane rituale, nije li to opet, adekvatnije obeležje? Ili je problem negde drugde? Recimo, u očajnoj ekonomskoj situaciji i socijalnoj politici. U nedostatku radnih mesta, u tome što kad se žena javlja na oglas za posao mora da odgovori i na pitanje o tome planira li da rađa (jer ako planira, od posla, ionako bednog, nema ništa), u neprimereno skupim potrepštinama za bebe, u sveopštoj neprosvećenosti stanovništva koje misli da je abortus sredstvo zaštite od neželjene trudnoće, u polnim boleštinama, koje, kako istraživanja pokazuju, haraju zemljom Srbijom ...

„Opredeljenje za nekrst je opredeljenje za obmanu, za laž, za manipulaciju, za smrt, za nestajanje" ... Čekaj malo, je l' ovo može da izjavi visoki funkcioner jedne sekularne evropske države? Jer ja sam, sasvim otvoreno, opredeljen za nekrst. Da budem skroz jasan - u svojim uverenjima ja sam potpuni antihrist. Ne sviđa mi se ni malo da me neki verski fanatik, pa bio on i predsednik gradske skupštine, žigoše na ovakav način. Miriše na inkviziciju i srednji vek. I ovim u vodu pada licemerna teza o Kragujevcu kao „gradu otvorenim za sve". Ne zvuči baš ni malo otvoreno.

U obrazloženju povodom odluke o podizanju krsta dalje stoji spisak literature koja treba i idejno da podrži podizanja džinovske krstače - Domentijan, svetootačke starine, Epitimijin zbornik, starac Tadej, arhimandrit Petar Denkovački, Vladislav Gramatik, te pravoslavni podsetnik za 2010.

Svakako, Teslu i Milankovića je daleko teže čitati prosto jer zahtevaju više pameti, ali da se neko od gradskih otaca potrudio, možda bi smo dobili nešto zaista impresivno, nešto poput briselskog „Atomijuma". Ovako ....

I, na kraju - „Krst sakralizuje i obeležava jedan prostor koji, koliko juče, nije ni bio inkorporiran u urbano biće grada".

Pa, meni ni Bresnica ne deluje baš nešto inkorporirano a čini mi se da bi 18 metara visok krst delovao impresivnije na nekom uzvišenju. Fali jedan i u Staroj koloniji ... evo, recimo, na mesto nesuđene „Plaze". Ona vulkanska rupčaga od napuštenog gradilišta seče urbano tkivo u pravcu Centralne radionice, pa eto zgodnog rešenja ... Op, krstača, i eto inkorporacije.

Nego, kad su stvari već takve kakve jesu, razmišljam o pokretanju jedne inicijative. Red bi bio da Kragujevac, sada kada ima krstaču, dobije i Zid plača. Nije to neki komplikovan projekat, a gradska vlast ne voli komplikovane stvari, samo ono što očas posla može da se sklepa, pa cenim da bi predlog mogao lako da prođe, tim pre što je vrlo pravoveran. Za lokaciju predlažem plato ispred gradske skupštine. Tako lepo, da možete da plačete do mile volje, lupate glavom o zid u stanju očajanja a i ubacite ceduljicu sa porukom za Boga između cigala, ako i on uopšte ovom gradu može šta da pomogne.

 

pogledati i:

 1.Šumadijski talibani

2. Od malog grada u džinovsko selo

3. Karagovindža i dalje

4. Spomenik lizalici u srcu Šumadije