“… PA, PRESLUŠAO SAM VAŠ TELEFONSKI RAZGOVOR…”

Autor: Rodoljub Šabić

„Svaki pacijent ima pravo na poverljivost svih ličnih podataka koje je saopštio zdravstvenom radniku, uključujući i one koje se odnose na njegovo stanje zdravlja i potencijalne dijagnostičke i terapijske procedure, kao i pravo na zaštitu svoje privatnosti tokom sprovođenja dijagnostičkih ispitivanja, posete specijalisti i medicinsko-hirurškog lečenja u celini.
Zabranjeno je da nadležni zdravstveni radnik saopšti drugim licima lične podatke o pacijentu."
Na citirani tekst (radi se, inače, o prva dva stava člana 30. Zakona o zdravstvenoj zaštiti), me podsetila žalba naše sugrađanke N.N. koju sam pre par dana primio. Primarni razlog za tu žalbu je to što su na elektronske adrese njenih kolega sa posla „stigli" podaci o nalazu i mišljenju ultrazvučnog pregleda njenih dojki uključujući i „pozitivnu" porodičnu anamnezu u smislu maligniteta. Te podatke je, da bi „razjasnila nesporazum" sa N.N. o kvalitetu pruženih medicinskih usluga, dostavila zdravstvena ustanova čiji pacijent je, na osnovu ugovora koji je ustanova u kojoj radi zaključila, bila. A dodatni razlog za žalbu je to što je u razgovoru koji je, tim povodom, vodila sa direktorom medicinske ustanove, ovaj upotrebio i formulaciju „preslušao sam Vaš telefonski razgovor sa doktorom P.P....", a na pitanje: „Da li to znači da se telefonski razgovori neovlašćeno snimaju?", nije dobila jasan odgovor.
Naravno, nema ničeg posebno interesantnog u tome da neko navedenim povodom zatraži zaštitu od Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, to je sasvim logično. Ali, baš zato, je vrlo interesantan stav jednog drugog državnog organa kome se ona, takođe sasvim logično, prethodno obratila radi zaštite.
Dakle, na žalbu koju je podnela Ministartvu zdravlja - zdravstvenoj inspekciji, N.N. je dobila odgovor koji je, ukratko, glasio: „S obzirom da su Vam zdravstvene usluge pružene u Domu zdravlja koji je za rad dobio saglasnost (rešenje) Ministarstva zdravlja, nakon ocene ispunjenosti potrebnih uslova među kojima i uslov u pogledu kadrova, inspektor ne smatra da su Vam prava povređena."
Citirani razlozi inspektora odnose se na deo nesporazuma između zdravstvene ustanove i N.N., koji se tiče kvaliteta izvršenih medicinskih usluga i kvalifikacija lica koja su ih pružala, i verovatno su prihvatljivi. Ali, može li se išta slično reći i za „objašnjenje" dato u vezi sa dostavljanjem delikatnih zdravstvenih podataka na adrese trećih lica - „cilj dostavljanja je bilo održavanje dosadašnje dobre poslovne saradnje sa poslodavcem"? A tome, da je na pitanje: „Da li se razgovori u medicinskoj ustanovi, bez znanja pacijenata, snimaju?", izostao bilo kakav komentar, valjda ne treba nikakav komentar.
Slučajevi slični ovom N.N. nipošto nisu retkost, naprotiv. Morali bi, jer ukazuju na veliki i rastući raskorak između normativnog i stvarnog, da budu povod za konstruktivnu zabrinutost države. Važno je što u članu 30. Zakona o zdravstvenoj zaštiti piše ono što piše, što u članu 16. Zakona o zaštiti podataka o ličnosti piše da su podaci o zdravstvenom stanju naročito osetljivi podaci koji podležu posebnim merama zaštite, što u članu 42. Ustava piše da je zajamčena zaštita podataka o ličnosti, a da je zabranjena i kažnjiva upotreba istih izvan svrhe utvrđene zakonom. Ali, neuporedivo je važnije obezbediti pretpostavke da te odredbe postanu realni, nezaobilazni deo stvarnosti. Nije u pitanju samo apstraktno insistiranje na ostvarivanju principa zakonitosti, u pitanju su realni ljudski interesi koji se prečesto, grubo, nekad i bukvalno bolno, vređaju.