Ivan Ergić - fudbaler koji misli...

Mafija ima uticaj u većini klubova

U svojim kolumnama u "Politici" vrhunski fudbaler i marksista Ivan Ergić piše da je sport surovi biznis čije su najveće žrtve igrači i navijači. Odbio je ponudu Crvene zvezde zbog kriminala i korupcije. Ponosi se što je jedini u reprezentaciji Srbije i Crne Gore u Nemačkoj pevao himnu "Hej Sloveni".

Ivan Ergić je profesionalni nogometaš turskog prvoligaša Bursaspora. U taj je klub došao iz Bazela, gdje je osvojio velik broj titula, postigao mnoge značajne golove i stekao zavidnu profesionalnu reputaciju. U Bazel je pak stigao iz velikog Juventusa, u kojem se obreo još kao osamnaestogodišnjak. Za reprezentaciju Srbije je odigrao 11 utakmica i bio učesnik Svjetskog prvenstva u Njemačkoj 2006.

Rođen je 1981. godine u Šibeniku i do rata u Hrvatskoj, do svoje desete godine, živio je u tom gradu. Ergići su iz dalmatinskog sela Gaćeleza u šibenskom zaleđu, nedaleko Vodica. Kada je rat počeo, sele se u Srbiju, kod rodbine u Šabac, a odatle 1997. sa iseljeničkom vizom odlaze u Australiju.

Ergić je po mnogo čemu neobičan sportista. Bez dlake na jeziku, otvoren i spreman da kompetentno raspravlja o temama koje ga interesuju. Tako je bez ikakvog ustručavanja poslao poruku da ne želi u Crvenu zvezdu, što je obrazložio kriminalom i korupcijom u srpskom nogometu. I nekim italijanskim menadžerima sasuo je u lice da iz sličnih razloga ne želi sa njima imati nikakvoga posla. Među rijetkim je profesionalcima koji nemaju menadžera i koji sami brinu o svojim poslovima.

Naročito je, za naše prilike, neobičan Ergićev intelektualni angažman. On nije samo mladalački, ljevičarski buntovan, nego u kolumnama, koje objavljuje u beogradskom dnevnom listu "Politika", oslikava tamnu stranu sporta i razobličava stereotipe koji su izgrađeni u tom i o tom svijetu u kojem se vrti velik novac. Kada ih čovjek čita, prije bi pomislio da je njihov autor profesor na katedri socijalne psihologije, nego profesionalni nogometaš koji nije navršio tridesetu.

Rado je prihvatio razgovarati za "Novosti", koje redovno prati na internetu.

Šibenik-Šabac-Australija

Kao dijete ste sa porodicom otišli u izbjeglištvo, iz Šibenika u Šabac. Kako pamtite to vrijeme?

- Pamtim to kao vreme prekinutog detinjstva, kad su prave puške odjedanput zamenile one drvene, i u kom jedan desetogodišnjak, koji je samo znao da jurca za loptom, nije imao pojma šta se dešava. Srećom, umešnošću svojih roditelja, koji su me sklonili od ratnih događanja, bio sam pošteđen nekih stravičnijih slika, iako ni život u izbeglištvu nije bio nimalo lak. Odrastajući u marksističkom duhu svoga oca, naravno onog autentično marksističkog, a ne revizionističkog kakav je gotovo svuda vladao, ostao sam poražen spoznajom da se čitava ideja bratstva, zajedništva i negledanja ljudi po tome šta su i kom se bogu mole, ruši tu pred našim očima. Odlazak u Australiju je, pored ekonomskog razloga, bio i plod odluke proistekle iz razočaranosti svime što se desilo.

Imate li danas rodbine u Šibeniku i jeste li u rodbinskim odnosima sa Ivanom Ergić, mis Hrvatske za 2006. godinu?

- Naravno da imam još rodbine u Šibeniku i okolini. Sa Ivanom jesam u rodbinskoj vezi. Svi Ergići su poreklom iz Gaćeleza, sela nadomak Šibenika, samo što nas je život odveo na mnogo različitih strana. Ivana i ja smo bili klinci kad je sve to počelo, tako da se ustvari nismo ni poznavali. Nedavno smo imali priliku da se upoznamo i pomalo zbližimo. Sećam se da su me drugovi iz reprezentacije, svi redom, zadirkivali i tražili njen broj telefona, pošto je baš 2006. godine kad je ona postala mis bilo Svetsko prvenstvo u Nemačkoj. Ivan Rakitić i Mladen Petrić iz hrvatske reprezentacije, koji su sa mnom igrali u to vreme u Bazelu, nisu nimalo zaostajali u zadirkivanjima. Naravno, sve u polušali.
Rat je služio pretvaranju ovdašnjih zemalja u protektorate

Utisak je da ste u svojim promišljanjima ljevičarski orijentirani. Možemo li u budućnosti očekivati od vas još značajnije doprinose na intelektualnom planu?

- Važno je da levičarska ideja ne zamre i da se ne rasipa, kao što su se nekad razdvajali marksisti od anarhista. Naravno da svet treba aktivno menjati, ali to ne znači da ga treba prestati teoretski ispitivati. Moraju nastajati uvek nove teoretske konfiguracije da bi se ušlo u kompleksnost odnosa i to je ono što pokušavam da uradim sa svoje pozicije koliko mogu. A što se tiče našeg dela sveta, čini mi se da su tek sad ljudi počeli da shvataju da je rat bio samo jedna velika podvala, i samo je na površini izgledao kao krvav pir nacionalizma i šovinizma. Izgubili smo dignitet i suverenost, praktično smo protektorati kojima upravljaju zapadni prokonzuli. U "civilizovanu Evropu" nismo još ušli zato što nas oni smatraju varvarskim plemenima koja su do juče jedna druge raznosila bagerima. Tek sad, kad su u naš kulturni prostor ušli zapadni kapital, politika i mediji, vidi se kome je rat najviše odgovarao i zašto se ništa nije radilo na tome da se on spreči.

Vaša fudbalska karijera počinje ozbiljno u Australiji kamo ste sa porodicom otišli 1998. godine. Kako je to izgledalo?

- Po dolasku u Australiju bio sam tinejdžer koji je bio razočaran što smo stigli u zemlju gde fudbal nije toliko vrednovan. Sećam se da je to bilo jako stresno vreme, naročito posle dobivanja stipendije Australijskog sportskog instituta, kada sam se sa 16 godina prvi put odvojio od roditelja. Srećom, sa 18 godina sam već dobio prvi profesionalni ugovor i posle samo jedne sezone privukao pažnju Juventusovih skauta, a to je značilo povratak u Evropu.

Juventus polumafijaški klub

Iz Australije ste kao mlad i talentovan igrač otišli u Juventus, iz Juventusa u Bazel, pa onda u Tursku, gdje i danas igrate. Igrali ste u reprezentaciji Srbije i Crne Gore. Očekujete li ponovo poziv u reprezentaciju?

- Juventus me kao mladog igrača pozajmio Bazelu u kom sam, eto, ostao devet godina. Zavolio sam klub i grad. U Juventus mi se nije vraćalo i zato što sam od samog početka shvatio da je to polumafijaški klub, kakvih je 90 posto fudbalskih klubova danas, samo što se to zataškava. Igrao sam za reprezentaciju Jugoslavije, Srbije i Crne Gore i na kraju Srbije, i to uvek sa srcem. Mada, najveća uspomena iz reprezentacije i ono na što sam posebno ponosan jeste detalj da sam imao priliku igrati utakmicu protiv Obale Slonovače u Nemačkoj, na kojoj se poslednji put u istoriji izvodila himna "Hej Sloveni". Bio sam jedini koji je pevao himnu, i to mi je bila posebna čast.

Osim po fudbalskim kvalitetama, javnost u Srbiji upoznala vas je i preko kolumni koje povremeno objavljujete u "Politici".

- Članke u "Politici" sam počeo da objavljujem tek pošto sam ih počeo pisati u švajcarskim novinama "Tages Ancajger", da bi se kasnije došlo do ideje da ih objavljujem kod nas. Cilj mi je da pokažem da u sportu nije sve tako ružičasto i blještavo kakvim ga ogromna reklamno-marketinška mašinerija predstavlja. Pokušavam da uparim teoretsku kritiku sa ličnim iskustvima u sportu da bih dao njegovu pravu sliku, da bi se videlo da se tu uopšte ne radi o humanoj aktivnosti, kakvom ga sportska birokratija predstavlja, već pre svega o surovom biznisu gde su najveće žrtve navijači i igrači.

Kako nađete vrijeme za čitanje filozofske literature? Kada stignete proučavati Adorna, recimo?

- To je još jedan mit, da fudbaleri nemaju vremena za druge stvari i da su sto posto fokusirani na profesionalne obaveze. Mi imamo mnogo više vremena nego bilo koji drugi radnik koji se bavi nekim konvencionalnijim poslom, a druga je stvar to što ga većina fudbalera troši na plejstejšn, igranje pokera i ostalo kulturalno smeće. Osećam se posebno privilegovanim što imam vreme u kom se stvara prostor za kultivaciju danas sve više zapostavljene ličnosti. Vreme je najskuplji artikl u turbokapitalističkoj dinamici življenja. Vremena ima, samo ga treba koristiti na pravilan način, da se ljudima razvijaju kulturne, a ne isključivo vegetativne potrebe, gde čovek kao biljka sedi pred ekranom.

Na fizičkom i mentalnom rubu

U Srbiji se pamti vaše učešće u jednoj emisiji na RTS-u gdje ste otvoreno govorili o iskustvu sa depresijom koju ste pobijedili. Koliko se uopšte pitanjima zdravlja posvećuje pažnje u profesionalnom sportu?

- Zbog depresije sam bio dve godine van fudbala. Životna dinamika događaja, rat, odvajanje od familije u tinejdžerskim godinama, veliki ugovor i pritisak, sve je to doprinelo patologiji, a najviše od svega razočaranost u stepen neljudskosti onoga šta se dešava u nedostupnim kuloarima sporta. Posle terapije i ponovne integracije nije me uopšte bilo sramota o tome otvoreno pričati, pošto je cela Švajcarska bila zainteresovana da čuje kako je moguće da jedan sportista može da oboli od depresije. Svojim primerom sam hteo da dam do znanja kako u današnjoj dinamici života i njegovom vrednosnom ustrojstvu niko nije pošteđen, i da smo svi na fizičkom i mentalnom rubu. Znam da sam svojom spontanošću i otvorenošću doprineo da mnogi ljudi koje muče slični problemi počnu da pričaju o tome i potraže profesionalnu pomoć. Dobivao sam na stotine pisama u kojima su mi se ljudi zahvaljivali ili tražili savete.

Drago Kovačević

(objavljeno u zagrebačom političkom tjedniku "Novosti", 12. 03. 2010)