JESEN

mikele9

Iz započete knjige INOZEMSTVO STANUJE U MENI

                                                                                                                                                              Margiti

JESEN jurca ka Zimi neviđenom brzinom. (Leto? Ko još osim mene pamti žege, vrućinčine koje me uvek i iznova potiču na delanje?) Jebe se meni što je život kratak, što sam prevalio ohahaj godina, što sam duboko zagazio (ko u govno) u životnu JESEN. Ono istina je da iza sebe imam životčinu, da je uglavnom nisam proćerdao ali prošlost, šta to beše, kukumavčenje za izvikanom mladošću?, proganja, ne da mira ni kad kenjaš. Proklamovao sam javno da živim od danas do danas, da sutra ne postoji a „prošlost je jeziva“, da citiram Lukača. Iako je ne priznajem, mislim prošlost, bilo je trenutaka kada sam tvrdio da je budućnost vidljiva tek kada postane prošlost. Pišući Tabukiju nasrao sam se o sopstvenoj prošlosti, što sam od sebe, što odgovarajući na njegova pitanja. Da li je u pitanju mazohizam ili nešto drugo, ne mogu da odolim a da ne kažem koju o „onim“ danima! Vuče me kao ogroman oktopod sve dublje i dublje, ulepšavam, doterujem, fingiram, zajebavam se ali prošlost je tu bez prekida, kao vazduh koji udišem. Do malopre sam sedeo za štafelajem, postavljao novu slku a evo me sada za kompom, pišem, dok sa zvučnika slušam 100 najvećih hitova iz 1969 godine, trenutno Creedence Clearwater Revival. U iščekivanju sam mojih favorita. Jebo te sad ide Atlantis od Donovana! Ko je bre taj? Zezam se sam sa sobom, ni onda ga nisam voleo, preferirao sam Roberta Cimermana samoprozvanog Bob Dilan. Sam je rekao da je bio fasciniran Dilanom Tomasom. Zbrda zdola, š’a, može mi se. Otvorim B92 Blog i tamo tekst All Along The Watchtower, podnaslov: najbolje obrade svih vremena. Hendriksova obrada Dilanove pesme, ruku na srce (zaista je stavljam) je, je, je...jebote!, je vanzemaljska! I sam Robert je bio oduševljen, piškio je u gaće od sreće. A Džimika! Pa zvuk i vibracije njegove gitare prepoznao bih i iz druge galaksije! Volim ja i Džon Li Hukera i Bo Didlija nezavisno, Klepton mi je zadnja rupa na svirali ali HENDRIKS je unique! Da se ovog trenutka svet raspadne, pukne, to što je otsviralo crnče, je megamegamegamegamegamegamegamegamegamegamegamegamegamegamegamegamega megamegamegamegamegamegamegamegamegamegamegamegamegamega!

Nego o čemu ja ono? Jelen...jablan...jeben...ne, JESEN. Jebi ga, prošlo me Proleće i Leto, šibam kroz JESEN a Zima ka’će, ne znam! I bolje. Bilo bi usrano da znaš dan, sat, minut i sekund kada ćeš da odletiš „...u predele nove koji su lepši od predela ovih, koji su lepši od predela svih.“ Po sećanju iscitirah Branu Petrovića.

E onda moram i ovo. Silazim sa Akademije prema mostu, kad za stolom ispred Varoš Kapije, noć letnja oko devet, sede pijani ko klenovi moj profesor Žika Turinski i Brana Petrović. Sedaj, kaže Žika, sednem i pridružim se ubijanju i posle sedme, osme čaše, zinem i odrecitujem: „Na ulazu u gradilište vatra naoružana cvetom, stražu čuva. Mrtvi ne mogu unutra, život je ulaznica.“ Njih dvojica ne prekidaju unošenje toksičnih materija, ja nastavim: „U letnje popodne kad bi žena HTELA, ti komšiju zoveš da igrate šaha. Uprkos smrti, uprkos razumu, ti se u šah ne razumeš, hvala ti zbog toga.“ Žiko, trgne se Brana, pa jebala te ta tvoja Akademija, a ti momak, batali crtkaranje, ti si bre rođeni pesnik!

Mlad i naivan kako me Le bon Dieu dao u to doba, pokušam Brani da objasnim da su to njegovi stihovi, ne dopire! Tura za turom, tonem i ja sa njima, postaje nevažno ko je šta napisao, nacrtao, naslikao....

Kad se pomene Septembar odmah se pomisli na JESEN ali jadac! Tek od 21 ili 22 Septembra počinje JESEN. Ja sam rođen 4. Septembra, dakle ne baš u sred ali ipak u letnje vreme. Keva mi pričala da joj je ćale doneo vruć lebac i korpu grožđa, jela sam i plakala a ti si se drao. Ćale je morao odmah da ide, dužnost zove, zato je ona plakala a i bila je klinka. To što sam se ja drao, pa to mi je bilo osnovno zanimanje.

JESEN, JESEN, JESEN....Emilija je uvek tražila da joj pevam Jesenje lišće...(već uvelo je, ni travke nema pustoš je svud...). Kad se obesila, na Prolećnoj sam izložio crtež čiji je naziv bio Posveta Emiliji. Niti je nje bilo niti JESEN-i na crtežu, jedan muflon sa ogromnim uvjenim rogovima ali ja sam neprekidno mislio na nju. I sada se s vremena na vreme setim te divne devojke, ne moje, koja je uvek bila sa pogrešnim muškarcima. I da sam hteo da joj pomognem a nisam mogao, samo sam je voleo, nije joj bilo pomoći, takav joj bio usud.

Ne volim JESEN, ne volim da gacam preko žutocrvenog opalog lišća, jebe mi se za fantastičan dijapazon boja koji sobom donosi JESEN! Ja slikar. Boje su u meni, u mojoj glavi, u krvi mojoj, u nervnim završecima, kičmenoj mi moždini, koji će mi moj da mi JESEN pomaže. Ne slikam pejsaže. Slikam isključivo ženske aktove. Ipak ima ipak. Krajem osamdesetih moja drugarica Istoričarka umetnosti me zamoli da naslikam pejsaž kakav god hoću, sprema izložbu Pejsaž u novijoj Jugoslovenskoj (Ej!) Umetnosti. Naslikam nekakvu lagunu sa ostrvcima, nema veze sa klasičnim pejsažom ali se njoj dopadne i izloži je sa ostalim slikama. Na otvaranju izložbe se pojavim, pozdravim sa njom, sa svojom ženom i vrlo brzo zbrišem. U to malo vremena ulovi me neka novinarka, izodgovarah joj na nekoliko pitanja i fiju. Sutra mi drugar kaže: eto te na naslovnoj strani, koje behu novine, i to u boji. Pruži mi, velika fotografija moje lagune, ispod tekst kao intervjua a iznad naslovčina POZNATI JUGOSLOVENSKI PEJSAŽISTA......To ti je ova zemlja, jesenja, buđava, smrdi od truleži, od popadalog lišća koje niko ne skuplja!

Ja u Junu ili Julu mesecu ne skidam čarape dok temperatura ne pređe 30 stepeni.

Ukinuo bih JESENda mogu! I ne samo JESEN, nego i Zimu i Proleće. Leto bre burazeru i to tropikale, ekvatorijale, da ti se asfalt topi pod nogama, to je godišnje doba!

A JESEN Patrijarha sumanutog Gabrijela, slušaj sad ovo:...nepojamne zlobe srca koja ga je podstakla da proda more (MORE, jebo te!) jednoj stranoj sili i nas osudio da živimo pred ovom ravnicom bez vidika prekrivenom trpkom mesečevom prašinom čiji su nam izlišni sumraci žalostili dušu. Jel’ treba još?! Samo jesenji ljudi, bili patrijarsi ili ne, prodaju more! Daću oglas u Službenom listu: Pod punom materijalnom i krivičnom odgovornošću i svešću, javno izjavljujem i objavljujem da se odričem JESEN-i. Svakojake eventualne dugove, transakcije bilo koje vrste, primedbe i zanovetanja, unapred odbijam i ne priznajem. U potpisu..... dana...meseca...godine.....

A onda mi pada na pamet mlađahni Stražilovac: Lišće žuti veće na drveću, lišće žuto doli veće pada, zelenoga ja više nikada....puj, puj, puj! Daleko bilo! Ali ne samo Branko, navalili bili pjesnici naši da pjevaju o JESEN-i, životnoj i onoj meteorološkoj. Aleksa žalosni Šantić: ...Prošlo je ljeto! Mutna JESEN vlada...............i mrtvo lišće po humkama pada.... čista nekrofilija! Vojkan Ilić joj peva serenadu, ono kao, draga na balkonu a ja (V.I.) joj pevam u mrklome mraku: K’o gorda carica i bajna, sa snopom zlatnog klasja, Na polju JESEN stoji. Sa njene dražesne glave... S.Luković bar pošteno peva o usranosti JESEN-i: K’o stara bolna, polagana, ubogih, mutnih, šturih dana, Jesenja kišna pesma. U JESEN se osećam nekako kao nedojebano devojče, dal’ je bilo ili nije bilo?

Jesenje rasprodaje su šit, prvo podignu cene k’o tesari krovnu gredu, visoko a onda udare na sva zvona popust od 10%. „JESEN dođeeeee, ja se ne oženi’, stara majka govorila meni...“ Poserem ti se u pesmu! Što si čekao JESEN? Kao, da prvo sakupiš letinu, da napuniš ambare pa ondak ženidba. Šio mi ga Đura (znao čoveka, bio krojač i po). A stara majka, dođe mi da bljunem. To sam još kao klinac zapazio kod Branka Ćopića. Pisao je vrhunski, svaka čast ali kod njega je svaka majka bila STARICA MAJKA! Mog’o si ti, recimo Nikoletina, da imaš 20, 22, 25 godina, majka ti je po pravilu bila starica. Pa kad ga je rodila bre, sa pedeset devet godina ili možda šezdeset tri? JESEN stiže Dunjo moja.... Ako je Dunja devojka, zabole je za JESEN, ima ona pametnija posla a ako je ono što raste na drvetu i tu je stvar jasna, bićeš Kitnikes i basta. „JESEN u meni tuguje....“, što si je ufurao u sebe ili dozvolio da se ušvercuje u tebe, pa još i pevaš, jebote, samosadizam na delu, mazohizam je mala maca za ovo stanje! JESEN je depresija iz koje te ni najveći bager ne iskopa. Od kad je sveta i veka izabrani/odabrani pjesnici, muzikanti zvani kompozitori, slikari i tz kniževnici, zasipaju nas (nagrdiše nas ili bar mene) JESEN-ima! Foliranti! Š’a možeš da radiš u JESEN? Da šutiraš već pomenuto crvenožuto opalo lišće, idi bre, da ne znaš kako da se obučeš jer je čas hladno, čas sija sunce, čas te ispoliva kišurina, nedaj bože da se nađeš pod Zubčevim kišama u Mostaru, kijaš, sliniš, mokre ti noge i duša, pa jel to godišnje doba, dostojanstvo ti se valja u blatu (jesenjem!), prstom ne možeš da mrdneš a kamo li da nešto suvislo uradiš, učiniš ili pomisliš.  Leto je Premijer Liga a JESEN se batrga u najdonjijoj seoskoj lizi. I još: Pa Serjoža ko vas porodično zajeba te vam nadenu tako trulo prezime?