мамга О гроомног, скоје год стране да га мерите исто. аи подебоје. сећам се увојски каце купамо и капетан мирко је пар пута навратио да га види дога сапунам. шта капетан и мајор кирета. присећам се наиме једног летњег дана доксам се настражи сунчо ( неко истурено стражарско, до мојега важно, место наивици шуме) а он се пришуњо у обиласку да ми је честитао и похвалиоме кад га разбезекнут спазијо. и дао ми, подуши добар, два прекореда изаласка уград.војска ме онда прозвала сурлаш а ја се чудијо баш имам нос невелик, само сам тек тек клопав, па ваљда збогтог на слоневе поцећам.
е сад да пишем о парапетијама са женскама малко ме срам, можда има и познати ко би се препозно што ће ово можда читати, па етоми бруке деди.требалми то. а познат сам потом да никада нежелим прихватити тезу да се неко нечему морао повиновати јер се, кад год имате алтернативу, неможете после жалити да васје неко на нешто присилио.има, читао сам скоро, Mari Anri Beil-ово (који је шире познатији као Стендал) апотетично есејистичко дело 'о уметности и уметницима' где помиње и један лични, интимни доxивљај из Фиренце - екстатично усхићење пред уметничким делом - био је наиме у питању Давид .
касније докони растресајући дело Пишчево назваше тај његов доживљај стендалов синдром будући да је био нека врста парадигматског стања провоцираног сусретом са уметношћу .а могаоје стендал тамо у фиренци и талијанке гледати (као алтернативу ). . . .
кад неки други аналитичари мојега дела докони буду пребирали по
забелешкамами питање је само времена када ће се термин черов синдром у оптицају појавити. но нека. ја сам наиме има тому већ пола века задивљен пред женском лепотом
јер ито је уметност & шире призната. јелте да негрешим ? а имао сам ија алтернативу да гледам мушку лепоту ( ко поменути писац Beil ) рецимо, ал грешан одолих у дугом низу година бављењем гимнастиком у друштву за психо-телесно јачање Партизан званим где је након вежбања у купатилу била множина мушких гууза са припадајућим предњим висуљком али је мени милије било да гвирим у одељак где су женске фискултурнице праћакале своје чуупе под тушовима тек тек цуркавим.а и сисића било наизволте множина.свака по две .
јооооооооој.
још тада, половицом века кљокнутог, почех интензивно размишљати о назирућем утицају поменуте уметности женског тела на нас које називам конзументима, те о манипулативној, али и оплемењујућој моћи те уметности и њеној способности да пронађе пречицу до емоција уједно пропитујући моћ те уметности - над уметником самим. јер тако се у том моменту осећах ,као уметник ,уистину, за разлику од мојих мишићавих исписника који су се доказивали чином који ће више, дапростите наизразу, издркати. мера је била шоља одва деци, бездршке, алуминијска ,те олупана сва.
е сад да се колко толко примакнем наслову јер он ме и испровоцирао на ово писаније. речје о врло комплексном односу означеном таштином ,емо-цијама, али и етиком у којем наспрам уметности женског тела стојим ја ,на-добудни егзибициониста ( чух и такову оценуме ?) који острвску харизму црпим баш изте поменуте уметности стварајући њезину апотеозу док себе уистину сматрам само онако у пролазу .
прц пролазу.
да, ијош ово, па давас негушим даље. кими стрнџов је био непревазиђен улагању тако да је и сам веровао уто чиме је друге замајаво.полдика рват је био ома до њега, аја трећи и то уцелом Селунам, кашћете исами, алалми.