In memoriam| Na današnji dan

Kad su Britanke umirale zbog nas

omega68 RSS / 14.02.2010. u 18:07

Na Varoškom groblju u Kragujevcu, u prisustvu ambasadora Velike Britanije u Beogradu, Stivena Vordsvorta, i kanadskog ambasadora, Roberta Mek Dugala, održan pomen dr. Elizabeti Ros, koja je sa ostalim članicama britanske medicinske misije pomagala srpskom narodu tokom Prvog svetskog rata. Tim povodom visoke zvaničnike je u Skušptini grada primio gradonačelnik Kragujevca, Veroljub Stevanović, sa saradnicima. Na prijemu je istaknuta nesebčina hrabrost i svesna žrtva britanske doktorke, a gosti su uputili zahvalnost građanima Kragujevca što čuvaju uspomenu na njena humana dela.LINK

 

У епидемији пегавог тифуса за време Првог светског рата, у којој је страдало више од 300 хиљада становника Србије, у Крагујевцу су међу првим жртвама биле и младе Британке, међу којима и др Елизабет Рос

 

ros.jpg

Сваког 14. фебруара, датума који многи обележавају као Дан љубави, Крагујевчани одлазе на Варошко гробље и окупљају се испред споменика подигнутом трима странкињама, храбим и племенитим медицинаркама из Велике Британије. Одлазе да положе цвеће и венце, у знак сећања и захвалности за помоћ коју су, у тешким временима, пружиле српском народу др Елизабет Рос, Мејбл Диермер и Лорна Ферис. Све три су, за време Првог светског рата, биле у саставу британске лекарске мисије и све три су биле жртве пегавог тифуса.
Овогодишња комеморација биће нешто другачија, јер се овог 14. фебрауара навршава 95 година од смрти др Елизабет Рос, што је и повод да се у традиционално обележавање овог датума, поред Црвеног крста, укључи и Град Крагујевац. Тог дана ће на Варошком гробљу, тачно у подне, бити одржан помен, на који су најавили долазак, између осталих, и амбасадори Велике Британије, Канаде и Аустралије, али и Луиз Милер из Единбурга, која је, иначе, истраживала улогу британске мисије у Србији за време Првог светског рата. Предвиђено је да госпођа Милер говори на помену на Варошком гробљу. Долазак у Крагујевац најавили су и високи представници Међународног комитета Црвеног крста, Међународне федерације ове организације и Црвеног крста Србије, енглески лекари који раде у нашој земљи и многи други званичници.

Крагујевац, мртав град

Др Елизабет Рос била је једна од шест британских жена које су умрле у Крагујевцу за време Првог светског рата, далеке 1915. године. Помен умрлим медицинарима је заиста јединствен чин, који подсећа на та тешка времена, али и на преко 300 хиљада жртава епидемије пегавца и, уопште, остале жртве рата.
Др Жарко Вуковић, који се за живота много бавио овом темом, писао је како се, почетком 1915. године, епидемија пегавца брзо разиширила, захватајући целу земљу: „ Крагујевац је у то време био такорећи мртав град – нико из града није излазио, нити је ико у град долазио. Само су се улицама протезале, на снегу и леденој киши, бескрајне колоне воловских запрега, у којима су лежали на смрт болесни рањеници и болесници, очекујући да буду примљени у болнице у којима више није било места за њих. Земља је изгледала као да је узорана за неку страшну сетву - на све стране видели су се свеже ископани гробови.”
Крагујевац, који је био и најтеже погођен, био је у то време седиштве Врховне команде и имао централно место, као највећи медицински центар у земљи, у борби против епидемије. Постао је то након доласка, крајем 1914. године, у град прве болнице жена Шкотске, која је развила 600 постеља, преузимајући и рањенике из других центара. У ту болницу, у којој су радиле и медицинске сестре из Енглеске, касније је дошла и др Елизабет Рос и у њој остала све до своје смрти.
Луиз Милер, која је истраживала улогу британске мисије у Србији, пише како њено особље није било припремљено за епидемију тифусне грознице: „Није било довољно сестара, ни начина да се изолују инфицирани пацијенти, није било опреме за дезинфекцију одеће, као ни средстава којим би се заштитили од инфицираних ваши. Један по један, почели су да се разбољевају, а прва британска жртва тифусне грознице била је др Елизабет Рос.” Иначе, прва жртва тифуса међу медицинарима у болници у Крагујевцу био је млади Војислав Бојовић, син војводе Бојовића, студент друге године медицине, који је добровољно помагао болесницима и рањеницима.

Величанствена сахрана

Ко је била др Рос? Њено право име је Елизабетх МацБеан Росс, а рођена је 1876. године у месту Тејн, у брдовитим пределима Шкотске. Потиче из имућне породице, отац јој је био директор лондонског одсека Комерцијалне банке Шкотске. У штурим биографским подацима који су допрли до нас стоји, између осталог, да је дипломирала медицину у Глазгову 1901. године, те да је радила као медицински официр у колонијалној служби неколико месеци,  а након тога је отишла на праксу у источне земље. Прво је отишла у Персију (данашњи Иран), где је провела годину дана. Суочена са невољама и болестима људи у том делу света (о чему је написала и књигу), одлучила је да се врати у своју домовину и специјализира (1914. године) тропске болести, након чега је намеравала да се врати на Исток. Међутим, када је чула за невоље у Србији, понудила се да дође као лекар. Тако је др Елизабет Рос најпре отишла у Ниш, одакле је послата у Крагујевац, где је радила  као једини лекар у заразној болници.
Хроничари тог доба забележили су да је „око сто пацијената лежало заједно у одељењима и дуж ходника”, да су услови у којима су радили били очајни, да није било воде, која се морала доносити, и да је међу болесницима било и аустријских заробљеника. Нажалост, само недељу дана после напорног рада у таквим условима, др Рос почиње да осећа знаке болести. Радила је сама у тешким условима, остајући са болесницима све док је могла да стоји на ногама. После 13 дана борбе са туфусном грозницом, умире 14. фебруара 1915. године, на дан светог Валентина.
„Политика” је, поводом њене смрти, објавила вест на првој страни.
„Сахрањена је величанствено. Цео Крагујевац узео је учешћа у погребу. Били су и изасланици престолонаследника, Владе, Врховне команде, Црвеног крста, странци, војни аташеи, сви лекари, лекарска мисија шкотских жена, многобројни официри и маса грађана”. У опроштајном говору, др Војислав Јовановић, доцент Универзитета, између осталог, рекао је како је др Елизабет Рос „дошла издалека, у служби науке, да смањи српски бол и српска страдања. Она је још једна енглеска жртва, оборена као ратник, страдала помажући рањене и болесне сељаке који су водили тешке битке, као и њихови савезници Британци”.
У име британских држављана који су се налазили у Крагујевцу, потпуковник  Артур Харисон, британски војни аташе, захвалио се на почасти и поштовању указаном др Рос. „Сигуран сам да ће њена породица бити врло благодарна кад чује да је њена сахрана извршена на тако свечан и дирљив начин и да ће последња почаст коју је српски народ одао Елизабети олакшати и ублажити њеној породици тај тежак губитак”, рекао је Харисон.

Оригинална личност

Иначе, о овој храброј и племенитој докторки, која је преминула у 39. години, савременици су писали као о веома авангардној жени и нетипичној личности тог доба. Упркос својој физичкој крхкости, Елизабет Рос карактеришу виспреност и одважност, али и веома смео начин понашања, неуобичајен за то време. Један од њих је записао и следеће редове: „Због своје интелектуалне величине, која се оригинално испољавала, др Рос је била добро какво се ретко среће. Немарна за конвенционално понашање, дозвољавала је да само повремено бљесне њена финоћа и велика култура. На исти начин склапала је и пријатељства: лојална и постојана у својим пријатељствима, које кад једном успостави – никада није разарала”.
Ко су биле хумане жене из мисије шкотске женске болнице, међу којима су биле и оне које су радиле у крагујевачкој болници, може се закључити и из онога што је истражила госпођа Луиз Милер, која пише да је то организација која је настала у Единбургу, убрзо након почетка рата. Једна од њених оснивача била је др Елзи Инглис, борац за женска права, коју су руководиоци британске Ратне канцеларије одбили  када је понудила да њихове жене пружају помоћ.
„И у Британији су ове жене биле лишене политичких, социјалних и економских права. У Србији су се према њима односили са великим поштовањем и, што је још важније, имале су једнак статус. Срби су им дали слободу. Дозволили су им, по први пут у животу, да раде у области резервисаној за мушкарце, као да живе и и путују самостално. Оне су радиле у болницима у Србији, чак и као војни и возачи санитета, показујући запањујући храброст, као што је то случај и са др Елизабет Рос.”
Луиз Милер је, такође, утврдила да су ове жене, поред патње и смрти са којима су се свакодневно сусретале, налазиле времена и за организовање забава, концерата, балова и пикника, а понеке су чак и пушиле. Склапале су нова пријатељства и (забрањене) везе са српским официрима, од којих су се неке завршавале браком.
Иначе, у родном месту др Елизабет Рос још увек живи њена рођака Едит Рос, која сада има скоро 87 година. Она је својевремно поклонила оригиналну фотографију (са рамом) младе докторке крагујевачком Црвеном крсту, која заузима почасно место у њиховим просторијама. Поред тога што крагујевачки подмладак ове хуманитарне организације носи име по одважној Шкотлађанки, и једна улица у Крагујевцу названа је по др Елизабет Рос.

f_1gavwmtqqjhm_86e28f1.jpg

 

 

P.S. Moram da kažem da  sam prvi put na svom blogu iskoristio tuđ tekst, koji se u originalu  nalazi  ovde 

Smatram da treba da postoji na ovom portalu

 

Srećan nam  sutrašnji praznik 

f_mtpy3da9e6lm_392c40b.png 68



Komentari (16)

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

krkar krkar 18:27 14.02.2010

ZBOG ili ZA

Kad su Britanke umirale zbog nas

Ja bih pre rekao ZA nas.
banexe banexe 18:31 14.02.2010

Re:

Iako skroman, ipak jedan lep doprinos ochuvanju istorijskog secanja.
Preporuka generaciji sleduje, naravno.
Bonus: prvi u tome , kako izgleda
mirelarado mirelarado 18:41 14.02.2010

*****

Из завичајног музеја у Тејну:






Омега
Biljana 77 Biljana 77 18:50 14.02.2010

Svi su oni i one,

srpski seljaci i britanske doktorke, oficiri i sestre, naši pradedovi.. bili ljudi i žene nekog drugog kova. Za divljenje i poštovanje.
mariopan mariopan 19:18 14.02.2010

Re: Svi su oni i one,

Hvala za ovaj divan tekst.
Njihovo herojstvo je još veće zato što su udoban dom zamenile za nesrećno ratno okruženje sa željom da ublaže rane i pomognu po cenu svog života. To mogu samo veliki ljudi.
Slava im i hvala.
niccolo niccolo 19:17 14.02.2010

Tnx, Omega

na prenošenju ovog teksta, o ženi o kojoj ranije nisam čitao. Pitam se da li i u drugim mestima u Srbiji postoje ulice koje nose njeno ime...
libkonz libkonz 19:49 14.02.2010

Re: Tnx, Omega

Tnx, Omega

hvala Omega.
Uvek volim da naučim nešto novo o svojoj zemlji. Imamo čime da se ponosimo.
mikele9 mikele9 19:40 14.02.2010

Bilo bi

najblaže rečeno korektno, saznati i sakupiti sva imena i prezimena, likove i dela žena i muškaraca, koji su, u najtežim po Srbiju trenucima, dolazili da joj pomognu, LJUDIMA pre svega!
A onda sve to staviti u knjigu. To je dug koji se mora odužiti.
miloradkakmar miloradkakmar 20:01 14.02.2010

Hvala ti

što si preneo ovaj tekst i upoznao nas sa dr Elizabet Ros.
Njoj dužna pošta i duboko klanjanje.
Greshka Greshka 20:36 14.02.2010

Ima ih još...

Flora Sandes je žena iz VB koja se u redovima srpske vojske borila za vreme II svetskog rata.Zajedno sa srpskom vojskom prošla je Albaniju i preživela albansku golgotu.Obolela i prebolela tifus.Posle rata ostala u vojnoj službi u Srbiji i unapređena u čin majora.
U drami "Naša engleskinja" iz 1997, prikazan je njen lik u ulozi Ane Sofrenović. Kada sam pročitala ovaj tekst istog momenta sam se setila ovog dramskog prikaza.Ne znam da i jedna ulica nosi ime ove žene. VB je izdala razglednicu sa njenim likom. Naš narod ima jednu genetsku grešku da se lako odrekne svoga, a kako se onda ne bi lako odrekao "tuđeg". Spomenik na Krfu preciznije ostrvu Vido godinama je bio zaboravljen i bez zvaničnog obeležja. Poslednjih godina vraćeno mu je obeležje, ali nekim ljudima koji su tamo ostali bolesni iscrpljeni i živi da se leče (kasnije proglašeni dezerterima) nikad nije omogućeno da se vrate.Priča koja se na Krfu može čuti o Srbima iz tog perioda mogla bi biti pretočena u mnogo knjiga, filmova, ljubavnih, vojnih i svakih drugih, ali nema ko toga da se prihvati niti je ikom više važno...
Biljana 77 Biljana 77 21:19 14.02.2010

Re: Ima ih još...

redovima srpske vojske borila za vreme II svetskog rata
Nomen est omen. Greshko imas grešku!
Greshka Greshka 21:32 14.02.2010

Re: Ima ih još...

U pravu si.Hvala.Može biti da ih ima još,zato i nosim to greškovito ime :)
Prvi svetski je po sredi.
Kraja Kraja 14:16 15.02.2010

...napisao covek...

...SRPSKU TRILOGIJU...mozda najlepse stranice nase istorije...rat, ljubav, smrt...ko je procita i ne zaplace, verovatno nista nije razumeo....

...hvala na podsecanju na ove Zene...


...da ne zaboravim Stevan J. Jakovljevic...

hazar hazar 22:28 14.02.2010

Preporuka

i zahvalnost na prenešenom tekstu. Uzora nikad dosta.
dunja73 dunja73 11:36 15.02.2010

Re: Preporuka

lepo...
crossover crossover 22:36 15.02.2010

Elizabeth Macbean Ross

Нека јој је вечна слава и хвала.

Чланак о Елизабет Рос у "Скотсману": Dr Elizabeth Ross - the Scottish saint of Serbia.

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana