Limiti depresijacije dinara 2010

Ako bi NBS pustila dinar da slobodno fluktuira, kako se zalažu pojedini domaći ekonomisti, skoro je izvesno da bi se kurs formirao na znatno višem niovu od sadašnjeg. Naime, bez intervencija NBS, odnosno dodatnog ulivanja deviza iz deviznih rezervi na međubankarsko devizno tržište postajala bi mnogo manja spremnost banaka da ''otvaraju dinarske pozicije'', sve do momenta kada procene da će se kurs stabilizovati.
Povlačenje NBS sa deviznog tržišta nije realno, ne samo zbog bankrota koji bi zadesio brojna preduzeća, već zbog jednog formalnog zahteva: obaveze NBS da inflaciju održi u koridoru koji je definisan za datu godinu. Prekoračenje tih limita dovelo bi gubitka kredibiliteta domaće centralne banke i generalno vođene ekonomske politike u Srbiji. Učesnici u privrednom životu ne bi imali trenutno najvažniji reper na koji mogu da oslone u svom poslovanju.
Kurs dinara prema evru u poslednja tri meseca je oslabio tek oko 5%. U poređenju sa padom od skoro 20% u istim mesecima lani to se i ne čini dramatičnim. Narodna banka formalno ne određuje koliko evro treba da vredi, ali zbog ciljanja inflacije, NBS mora da limitira depresijaciju dinara. Na kom nivou?
Prvo treba uzeti u obzir jako nizak ‘'prenos'' slabljenja dinara na cene (oko četvrtine; npr. pad dinara za 4% uzrokuje rast cena od 1%) usled ekonomske krize i slabe tražnje. Drugo, čini se realnim da spoljni ‘'šokovi'' neće biti preterano jaki, odnosno da rast cena hrane i energenata na globalnom nivou neće biti značajan.
U tom slučaju, ostvarenje glavnog cilja NBS, a to je inflacija od 6%, odnosno 8% u ovoj godini, moglo bi se postići i sa dodatnom depresijacijom dinara od 6-7%. NBS bi nastavila da lagano smanjuje referentnu kamatu, obavezne rezerve i propise o kreditnoj izloženosti banaka u Srbiji. Istina, mogući znatniji rast inflacionih očekivanja mogao bi da stvara određen problem.
I pored ove ekonomske računice moguće je da stvari neće ići tako. Na putu odlukama NBS stoje dužnički, uvoznički i bankarski lobiji, koji su, istina, pored jakog zastupanja partikularnih na uštrb opštih interesa, delimično u pravu. Naime, činjenica je da bi se sa slabljenjem dinara oslabio položaj firmi koje su dosta investirale. Neke bi i bankrotirale, ali je ipak teško verovati da za finansijske teškoće, u kojima se te kompanije nalaze, glavni ‘'krivci'' nisu ekonomska kriza i loše poslovne politike, nego depresijacija dinara od npr. 5 do 10%. Država bi već postojećim kreditima za likvidnost i mogućim odlaganjem izmirenja poreskih obaveza, ako budžetski prilivi budu nešto veći od planiranih, pomogla da takva preduzeća lakše prebrode novonastalu situaciju.
Najviše bi bili pogođeni veliki neto uvoznici, ali ako neko dobro zarađuje, terajući državu u neodrživ spoljnotrgovinski i platnobilansni deficit, on se ne kvalifikuje za socijalizaciju svojih gubitaka.
Ne sme se dozvoliti da se od ‘'drveća ne vidi šuma''. Umereno slabljenje dinara je dobro za Srbiju jer bi povećalo konkurentnost njene privrede, manje kroz rast izvoza a više preko usporavanje uvoza (pre svega, kroz mehanizam smanjenja mase zarada i penzija izraženih u evrima) i delimičnog oslobađanja prostora domaćoj proizvodnji. Indikativno je da je Srbija od početka ekonomske krize, zahvaljujući slabljenju dinara, povećala cenovnu konkurentnost u odnosu na sve zemlje u okruženju.
Posmatranjem kurseva evropskih zemalja u tranziciji vidi se da je srpska moneta, posle stabilizacije od marta do oktobra prethodne godine, nastavila da slabi prema evru, što nije slučaj sa češkom krunom, poljskom zlotom, kunom, rubljom (valute BIH, Bugarske i baltičkih zemalja su fiksirane). Ipak, domaća privreda je u mnogo lošijoj poziciji od ekonomija ovih zemalja: ima višestruko niži izvoz po stanovniku, veću nezaposlenost, manji priliv stranih direktnih investicija, znatno manji BDP per capita. Kurs je, svakako, kako to kaže guverner NBS: ‘'slika stanja domaće privrede''.