S kim je spavao Kestler, čemu?

                                                   Nota bene: Na pisanje ovog teksta prevenstveno sam se odlučio zbog dubokog poštovanja koje gajim prema Danilu Kišu i Simoni de Bovuar

Krajem prošle godine u Njujorku je objavljena biografija Artura Kestlera (Koestler), pod nazivom «Kestler - književna i politička odiseja jednog skeptika XX veka». S tim u vezi, medju mnogima, književni dodatak Njujork Tajmsa doneo je zanimljiv kritički osvrt: «Artur Kestler, čovek mraka».

Već na početku osvrta, uz navodjenje da je Kestlerov život bio pun neobičnosti, kaže se da je on - spavao sa francuskom spisateljicom Simonom de Bovuar (Beauvoir). Tek tako, iz čista mira. Bio sam pomalo začudjen tim navodom, jer nisam, od prve, mogao shvatiti zbog čega je to - uopšte važno. Nije mi pomoglo ni objašnjenje koje je u nastavku dato - da je Simona potom mrzela Kestlera, te da je prema njemu, u jednom svom romanu, stvorila lik čoveka «koji jeste inteligentan, ali je od onih koji su spremni da vam izvuku tepih ispod nogu». Stoga, morao sam da se pripomognem zavirivanjem u dodatne internetske sajtove o Kestleru. I video sam da se i tamo, vrlo često i vrlo olako, navodi podatak da je on spavao sa - Simonom. Uglavnom se ne spominju imena drugih žena sa  kojima je Kestler spavao, a da bi se do njih došlo, potrebno je detaljnije pretraživanje.  

Kestler je važio, narodski rečeno, za velikog ženskaroša (mada mnogi to pominju u negativnom smislu, tvrdeći da je on u stvari bio - ženomrzac). Tri puta se ženio, a usput je često bivao preljubnik, pa je, navodno, spavao sa stotinama i stotinama žena. Pojedinačno, valjda. Da dodam još i to da je Kestler bio od one vrste švalera koji uvek sa sobom nose tvrdo ukoričeni blokčić, da bi u njega minuciozno (minutieusement)ubeležili svaki seksualni odnos sa ženama. Da se ne zaboravi.

Razmišljao sam malo o tome da li je isključivo navodjenje imena Simone de Bovuar, medju Kestlerovim brojnim «krevetskim uspesima», svojevrsna kleveta? Jeste i nije, sve je stvar gledanja. S tim u vezi, pribojavao sam se da sam sebi dam odgovor - da je Simona, verovatno, bila najintelektualnija od svih žena sa kojima je Kestler ikada spavao. U svakom slučaju, zasmetalo mi je što jedna takva opaska (da je spavao sa Simonom)  čini sastavni deo Kestlerove biografije.

Kao što se zna, Artur Kestler (1905-1983) bio je britanski pisac, madjarsko-jevrejskog porekla. Njegova životna priča pomalo je stereotipna: rodio se u Budimpešti, u jevrejskoj porodici, kao Kösztler Artúr, kasnije živeo u Beču i mnogim drugim gradovima sveta, da bi se najzad skrasio u Londonu, postavši britanski državljanin. Usput, jedno duže vreme bio je komunista, iz uverenja, pritom i strasni agent Kominterne, da bi se onda razočarao, doživljujući ideološki preporod. Bolje ikad nego nikad. Napisao je mnogo knjiga, na razne teme, a bavio se i novinarstvom. Putovao je mnogo, poznavao je mnoge svetske pisce i poznate ličnosti. Važio je za «beskrupuloznog kosmoplitu, kakvim ga je učinila istorija evropskog XX veka». Nesporno je imao prilično zanimljiv život. Naročito je bio zanimljiv njegov odnos prema ženama, o čemu ću više govoriti kasnije.   

Većina kritičkih osvrta ukazuje da su u obimnoj Kestlerovoj biografiji, pored književne i političke strane, navedene i njegove glavne ljudske osobine, koje nisu pohvalne, jer je on vodio veoma kontradiktoran život. Tako je prikazan kao čovek bez smisla za humor, megaloman i nasilnik, grubijan prema svojoj majci i ženama uopšte, seksualno promiskuitetan, prekomerni uživalac u alkoholu, iskompleksiran tip zbog svog niskog rasta, itd.

Mada je napisao preko 30 knjiga, Kestler je danas najpoznatiji po svom romanu «Pomračenje u podne» (Darkness at Noon. 1940), koji je označio njegov raskid sa Komunističkom partijom Nemačke, čiji je aktivan član bio punih sedam godina (1931-1938). Ta knjiga, napisana na nemačkom jeziku (Sonnenfinsternis, bukvalno 'Sunčeva eklipsa'), važi i danas za jedan od najboljih romana na temu staljinističkih čistki i totalitarizma iz tridesetih godina prošlog veka. Književni analitičari se slažu u tome da bi Kestler danas bio već davno zaboravljen - da nije baš te knjige. (I onog spavanja sa Simonom, dodajem ja).

Džordž Orvel (Orwell) nije krio svoje divljenje prema Kestleru; hvalio je njegovo Pomračenje u podne, i umnogome pod uticajem te knjige, napisao svoju «1984». Mada književni analitičari danas ocenjuju da je Orvelova knjiga vrednija od Kestlerove, Orvel je, u nastupu iskrenosti, verovao da je Kestler bio u prednosti, jer je svoju knjigu napisao - kao insajder. U svakom slučaju, te dve knjige, kao i Solženjicinov Arhipelag Gulag, smatraju se najboljim knjigama na temu antistaljinizma i totalitarizma. Njima bi se mogla pridodati i Grobnica za Borisa Davidoviča od Danila Kiša. 

Danilo Kiš je imao visoko mišljenje o Kestleru, pa je zabeležena njegova izjava da je Kestler bio «prototip srednjoevropskog intelektualca». A  u svojoj ličnoj biblioteci (koja se danas nalazi u SANU) Kiš je imao pet Kestlerovih knjiga, na francuskom jeziku. Medjutim, sama knjiga Grobnica za Borisa Davidoviča se u priličnoj meri razlikuje od Pomračenja u podne, utoliko što postoje evidentne razlike izmedju Kišovog Borisa Davidoviča i Kestlerovog protagoniste Rubašova. S tim u vezi, moglo bi se reći da se u toj sudbonosnoj knjizi Danila Kiša manje oseća uticaj Kestlera nego, recimo, H. L. Borhesa (Borges).  

Pomračenje u podne  imalo je veoma velike tiraže, naročito u Francuskoj i SAD, a i prevodjeno je na 33 jezika, što je sve  Kestlera finansijski obezbedilo do kraja života.

U poslednjih tridesetak godina svog života Kestler je napustio beletristiku (i političke rabote u koje je bivao involviran) i bavio sa, posve amaterski, problemima nauke, pokušavajući, kako je sam govorio, da «nauku spase od racionalnosti i pozitivizma». Zanimao se za nastanak čoveka; umišljajući da će postati "Darvin XX veka" (pored ostalog, zagovarao je tzv. Lamarkianovu teoriju evolucije - da stečene osobine mogu postati nasledne). Nastojao je da dešifruje "nevidljivo pisanje kosmosa», koristeći se pritom i spiritualnim objašnjenjima. Zanimali su ga problemi parapsihologije, misticizma, telepatije, levitacije, ekstrasensorske percepcije, zatim  leteći tanjiri i dr. Bavio se, poput O. Hakslija, ali mnogo amaterskije, i eskperimentima sa korišćenjem psihodeličke droge psilocybin. Stoga, taj period njegovog života neki nazivaju «godinama bizarnih poslova», odnosno «donkihotskim pohodom». Kestler se na te kritike nije obazirao, te da bi dokazao kako je scientifically minded, on je svojim testamentom, uoči samoubistva, u 77. godini, ostavio zamašnu sumu novca Univerzitetu u Edinburgu, kako bi bila korišćena u - naučne svrhe.

Iz tog perioda potiče i njegova kontraverzna knjiga «Trinaesto pleme», o poreklu Jevreja. S tim u vezi, poznavaoci Kestlerovog dela i života često pominju njegove kontraverze po pitanju jevrejstva. Naime, on je svoje jevrejstvo umnogome smatrao - prokletstvom, a stvaranje Izraela, 1948. godine, video je kao spasenje, odnosno «lek problemima koje je doživljavao zbog svog jevrejstva». On, koji je potomak aškenaskih Jevreja, tvrdio je u pomenutoj knjizi (koju mnogi smatraju samo «poluozbiljnom) da Ažkenazi vuku poreklo od kavkaskih Hazara. Tako se moglo shvatiti da evropski Jevreji, koji su se po stvaranju Izraela tamo useljavali, uopšte nisu bili judejskog, već hazarskog porekla. Oni su, pre nego što će Hazari nestati, pobegli u Evropu, i na odredjeni način judeizirali sami sebe (they opted to Judaize themselves). Knjiga je imala uspeha u SAD, a bila je popularna i kod Arapa, koji su shvatali da ona potvrdjuje stavove da su se evropski Jevreji, useljenici u Izrael, useljavali u - pogrešnu, odnosno tudju domovinu. Takodje, neonacisti su koristili tu knjigu da bi dokazivali da su Jevreji iz dijaspore bili pseudo-narod, stvoren na rasnom mitu, te da svi treba da odu u Izrael ili da se asimiliraju tamo gde žive, što je umnogome bio stav i samoga Kestlera. Naravno, sami Jevreji nisu voleli  tu Kestlerovu postavku o «nejevrejskim Jevrejima». Neki smatraju da je u pristupu jevrejskom pitanju bio amaterskiji i od Ota Vajningera (Weininger), o kome sam ranije pisao ovde, na blogu.

Na kraju, da kažem i to da su pojavu Kestlerove biografije mnogi iskoristili kao priliku da podsete da je Kestler bio grub prema ženama, što je bila jedna od tamnih strana njegove ličnosti. Tako londonski Tajms  navodi iskaze nekih žena o njegovoj grubosti u pristupu prema njima, uključujući silovanja. Pominje se da je on silovao Džil Kreigi, suprugu bivšeg laburističkog lidera Majkla Futa (Michael Foot), te da je silovao, ili se sadistički ponašao, sa još nekoliko poznatih Engleskinja, kao što su bile Elizabet Džejn Hauard, supruga pisca Kingslija Amisa, Sonja Braunel, supruga pisca Džordža Orvela i druge.

Da li je takvo ponašanje dolazilo kao odraz njegovog trajnog kompleksa inferiornosti? Naime, govoreći o Kestleru, neko je jednom rekao: "Svi mi imamo manje ili veće komplekse inferiornosti, ali Kestlerov kompleks inferiornosti velik je - kao katedrala". Sam Kestler se složio sa tim, pa je u svojoj autobiografiji citirao to mišljenje o katedralnom karakteru svog kompleksa inferiornosti, u stilu: "Šta da radim, takav sam". A u vezi sa prekorima za grubost u odnosima sa ženama, on je u svojoj autobiografiji priznao "da bez (inicijalne) grubosti nije mogao da oseti seksualni užitak".  

Kestler je ostao zapamćen i po načinu kako je otišao dragovoljno u smrt. Oko toga ima nepoznanica i spekulacija. Naime, on je, u starosti, pateći od neizlečive Parkinsonove bolesti i leukemije, odlučio da prekrati sebi život. Pravdao je to i time da je uvek bio zagovornik eutanazije. U smrt je otišao, kako su mnogi zabeležili, bez dostojanstva - tako što je uzeo preveliku dozu barbiturata, zajedno sa alkoholom. (To su ona samoubistva na čije spominjanje bi se japanski pisac Jukio Mišima grohotom nasmejao). Medjutim, ono što mnoge čudi u Kestlerovom slučaju jeste to da je on sa sobom «poveo» i svoju treću suprugu Sintiju; ona je, jadnica, istovremeno izvršila samoubistvo, mada je bila potpuno zdrava i relativno mlada - imala je 55 godina. U oproštajnoj poruci navela je «da ne može da živi bez Artura». S tim u vezi, ima spekulacija da ju je Kestler nagovorio - da se ubije sa njim.

POST  SCRIPTUM: Evo nekih trivijalnosti:

Naravno, ja sam naknadno upoznao Moniku sa sadržinom ovog bloga, ispričavši joj, u stilu "neko je oklevetao Simonu", kako se Kestler svuda i svakom prilikom hvalio poznanicima "kako je bio zbario Simonu". Monikino lice se sneveselilo, jer nije umela da skrije svoju nežnu začudjenost.

Monika: Pa to nije fer! Zašto ne ostave Simonu na miru? Pomalo mi smeta to olako potezanje njenog imena. Ona je bila slobodna žena i ostala je samosvojna u svojoj velikosti; naime, vukla je neke poteze koje žene njenog vremena nisu smele da vuku. Ona, koja je bila protivnica braka, imala je svoje dve velike ljubavi, Žan-Pola Sartra i Amerikanca Nelsona Algrena. Imala je povremene iskorake, ali oni nisu bitni za njen sveukupni imidž visoke intelektualke i dobre spisateljice. Poznato je da su se Sartr i ona družili s Kestlerom jedno vreme, u Parizu, a sa njima je često bio i Alber Kami (Camus). Ali to nije dugo trajalo, razišli su se. OK, pre nego što su se razišli, Simona je, u pripitom stanju, jednom spavala sa Kestlerom, ali to je bio samo ‘one night encounter'; posle toga ga je namrzla. Znam da je jedan francuski vajar napravio skulpturu na kojoj su prikazani njih troje - s jedne strane Kestler, a s druge strane Sartr i Simona zajedno;

Kestler im pruža ruku da se pozdrave, a oni odbijaju da prihvate njegovu ruku. A ispod Kestlera se vidi slika Staljina. Sam autor je ovako objasnio svoj stav: "Sartr i Simona sreću Kestlera. Oni se nadopunjuju, oni su jedno, i  ne žele da stegnu ruku Kestleru. Za njih je Kestler prilično opasan kosmopolita, koji je prešao na stranu Amerikanaca; on se ne bori samo protiv komunista, već i protiv svih levičara. Vide ga kao čoveka koji prima naloge od CIA, dakle izdajnika, sa glavom koja je pola tibetanska, pola afrička". Kažem ti, Vladimire, to su bila drukčija vremena, ta sredina XX veka.

Ja: Znam. Kestler je bio vispren i dosta vešto igrao igru izmedju raznih obaveštajnih službi, od NKVD, MI6, CIA do drugih. S druge strane, izgleda da se Simona pošteno ponela prema toj epizodici svog života. Naime, one Engleskinje koje su pričale da ih je Kestler svojevremeno silovao, učinile su to tek posle - njegove smrti. A kada su novinari išli kod Simone da je pitaju za stav, ona je odgovorila: "Da je Kestler bio grub - jeste, ali silovatelj nije bio".

Monika, tužno: Vidiš kako je ona bila poštena osoba. Ne zaslužuje da je kleveću. Znaš, za mene je Simona de Bovuar ono što je za tebe Isidora Sekulić.

Ja, kao iz topa, smešeći se, pomalo šeretski: Dobro, dobro, samo izmedju Simone i Isidore postoji jedna velika razlika. Isidora nije uskakala u krevet sa svakim prolaznikom koji je to hteo. Umela  je da se gospodski uzdržava, he, he, he...

Monika: Malo preteruješ. Nije to činila ni Simona, ali, eto, dogodilo joj se to sa tim iskompleksiranim Kestlerom. Zbog toga se strašno kajala.

Ja, pokušavam da budem duhovit: Narod kaže: "Posle jebanja nema kajanja".

Monika: Znam, ali svi prave greške. Da li ti misliš da su srećni oni koji se previše uzdržavaju, kao što je to činila Isidora? Filozofi kažu da sreća ne leži u uzdržavanju, nego u delanju. Uostalom, zar mi ti, Vladimire, ne govoriš ponekad kako je Andre Žid (Gide) bio u pravu kada je pisao: "Delati ne sudeći da li je delo dobro ili zlo. Voleti ne brinući se da li je to dobro ili zlo". Akcija mora imati prednost nad pasivnošću, zar ne?

Ja, pomirljivo: Dobro, dobro. Pada u oči da se u većini današnjih osvrta tvrdi za Kestlera da nije bio spokojan čovek (Certainly, the hard-drinking, promiscuous Koestler wasn't a happy man... It is clear in Scammell's comprehensive biography that Arthur Koestler was an exceedingly difficult and troubled man... The darkness at noon for Arthur Koestler was in his heart. Yet his early work, inspired by his disillusionment with communism, will survive the memory of his unlovable personality). Njegovo pominjanje spavanja sa Simonom je pomagalo njegovom egu da lakše podnosi nepodnošljivu težinu života.

Monika: A zašto uopšte  pominješ Danila Kiša?

Ja: Kada sam bio mali, moj otac je imao priliku da na nekom skupu sretne i duže porazgovara sa Danilom Kišom. Glavom i bradom. Izmedju ostalog, Kiš mu je tada, sa neskrivenim entuzijazmom i respektom, govorio o - Arturu Kestleru. Naravno, kada mi je to otac pričao, ja nisam znao ko je bio Kestler, niti sam osetio potrebu da se pitam otkuda je dolazio taj interes Kiša za Kestlera, ali mi je, eto, to ostalo u podsvesti do - danas. I kada sam ovih dana video da se u svetu ponovo govori o Kestleru, svega toga sam se setio. Medjutim, ja shvatam da Kestler, u XXI veku, ne može biti od interesa radoznalcima koji žele da budu u toku sa trendovima svetske literature. Čak šta više, meni se čini da se u zapadnim medijima ovih dana govori o Kestleru prvenstveno zato da bi se ukazalo poštovanje prema Majklu Skemelu (Michael Scammell), Kestlerovom biografu; on se mnogo trudio da napravi tu knjigu, od oko 700 strana, skupljajući gradju petnestak godina. (M. Skemel je ranije napravio veoma zapaženu biografiju Solženjenicina (Aleksandr Solzhenitsyn: A Biography, 1985), a poznat je i po dobrim prevodima Dostojevskog, Tolstoja, Solženjicina i Nabokova na engleski jezik).

Monika: Zaboravimo Kestlera! I još nešto: pomeri se od tog kompjutera, čoveče! Hajde da idemo zajedno u šoping. Upravo su otvorili novi šoping-centar, pod poetičnim nazivom ‘Vavilonska kula', u kojoj, kažu, ima za svakoga  po nešto.  

Ja: Priznajem, danas sam dugo sedeo za kompjuterom, a to je zato što je danas moj dan - Veseli četvrtak. Ali, imaš ti pravo. Vamos.