IZBOR PATRIJARHA – IZBOR PAPE (3)

Piše: krkar 

Ja odavno obećah i evo tek sad u minut do 12 uspevam da kako-tako, na brzinu, održim obećanje i  napišem poslednji deo. Izvinjavam se što ću ovo malo zbrzati ali, nažalost, ušao sam u kuću u pola 2 a ustajem u 7 i ne mogu bolje. Zato mi je najvažnije da na vreme postavim svoju prognozu, a za sve ostalo o čemu sam namerio da pišem neće biti dockan ni pošto se izabere novi patrijarh.

Rimokatolička crkva (RKT) novog papu bira na konklavi na kojoj učestvuju svi kardinali koji nisu navršili 80 godina. Kardinali moraju nekako da stignu do dvotrećinske većine, što je na poslednjoj konklavi značilo 77 glasova. Konklava 2005 bila je jedna od retkih na kojoj je unapred proglašeni favorit, Ratzinger, brzo i lako došao do potrebne većine - u 4. krugu. Napominjem da se tačni rezultati pojedinih glasanja (još) ne znaju, po propisu sve beleške iz konklave spaljuju se a kardinalima je zabranjeno da govore o toku konklave. Ipak, vremenom se dođe do vrlo preciznih podataka iz više izvora koji se najčešće manje-više poklapaju.

Pre početka konklave 2005. glavnim konkurentom konzervativnom Ratzingeru smatrao se vrlo liberalni i popularni milanski nadbiskup, jezuita Carlo Maria Martini. No kako je teološki konzervativni Jovan Pavle II za vreme svog dugog vladanja imenovao većinu kardinala glasača u konklavi 2005. na svoju teološku sliku i priliku, većina analitičara bila je uverena da će novi papa biti konzervativac a među kozervativcima najbolje se držao baš iskusni Ratzi. Ipak, liberali su morali da probaju: prema jednom izvoru u prvom krugu Martini je dobio 42 glasa, Ratzinger 37, takođe konzervativni Italijan Camilo Ruini preko 20 itd. U drugom krugu Martini je navodno čak došao do 45 ili 46 dok je deo Ruinijevih glasača (i rasutih glasova) pripao Ratzingeru koji je imao preko 50. U trećem krugu Joseph R je, navodno, dobio oko 72 glasa, Martini 33. Tendencija je bila jasna i u četvrtom krugu Bavarac je dobio daleko više od potrebnih 77 glasova.

Konklava 2005. bila je primer jednog od dva tipična vatikanska voting patterna početnog sudara dvojice jakih kandidata uz trećeg relativno jakog, čiji se glasovi pribroje njegovom istomišljeniku, dočim njihov protivnik ne uspe da značajno poveća podršku. Iz ovog načina glasanja očigledno je da ne postoji izražena polarizacija, tj. da broj kardinala koji bi učinili sve da protivnik njihovog kandidata ne dobije 2/3 nije presudno velika: Martinijeve pristaše mogle su, držeći se čvrsto nekih 45 glasova, da blokiraju Ratzingerov izbor, no kad se videlo da njegova podrška stalno raste, dobar deo ih je prišao Bavarcu kako bi se što brže i bezbolnije izabrao novi papa.

Drugi tipičan vatikanski voting pattern bio je očigledan u drugoj konklavi 1978. kad je izabran Karol Wojtyla.

Samo da napomenem da je i u prethodnoj, prvoj konklavi te godine Vojtila u jednom trenutku imao, za jednog stranca, pri tom i mladog sa samo 58 godina, respektabilna 4 glasa. U konklavi u avgustu 1978. izabranom Albinu Lucianiju najveći protivnik bio je ultrakonzervativni Giuseppe Siri, a način glasanja bio je sličan onom 2005: Siri je brzo dostigao maksimum glasova - nedovoljan - koji dalje nije rastao, a Luciani je u svakom krugu pridobijao sve više kardinala i izabran je drugog dana konklave.

Nakon kratke jednomesečne vladavine Jovana Pavla u oktobru je sazvana druga konklava u 1978, po svom toku vrlo interesantna.

Ultrakonzervativnom đenovskom nadbiskupu Siriju ovog puta od početka je najjači protivnik na umereno-liberalnoj strani bio njegov firentinski kolega Giovanni Benelli. Već u 3. ili 4. krugu postalo je očigledno da su obojica došli do svojih maksimuma i da u direktnom sukobu nijedan ne može dostići dvotrećinsku većinu:  Siri je navodno već u drugom glasanju dobio 69 glasova (od potrebnih 75) i u sledeća dva glasanja držao se na preko 60. Benelli je na početku imao tek oko 25, da bi mu strah umerenih od Sirijevog izbora doneo preko 40 glasova u trećem i četvrtom krugu u kojima su rezultati bili skoro u dlaku isti. Posle četvrtog kruga grupa „benelijevaca" predvođena bečkim kardinalom Koenigom predložila je nekolicini viđenijih „sirijevaca" da nađu kompromisnog kandidata. Lukavi Koenig predložio je Poljaka Wojtylu koji je izgledao kao odličan miš-maš prihvatljiv obema stranama: bio je mlad i zdrav (što je posle nagle smrti prethodnog pape odjednom bilo jako važno), bio je otvoren za dijalog i nove inicijative, ali i dogmatski konzervativan. U petom glasanju Benelli je pao za 8, Siri za 6, Wojtyla je dobio 12 a dvojica samo po jedan glas. U šestom glasanju kandidat kompromisa imao je već oko 30 glasova. Ohrabrene činjenicom da i liberali i konzervativci odustaju od svojih prvaka, njihove su se pristalice sve više okupljale oko Poljaka koji je izabran u osmom krugu sa 99 glasova.

Toliko o Vatikanu. Najznačajnija lekcija je da je sistem koji traži podršku dvotrećinske većine za izbor poglavara odličan (ili možda bar najmanje loš) jer omogućava da jaki kandidat dobije čvrstu podršku ali i da se sukob dveju jakih struja od kojih ni jedna ne može da osigura 2/3 razreši iznalaženjem kompromisnog prvosveštenika kojeg će podržati oba tabora.

Nazad na SPC i njenu nezahvalnu i komplikovanu situaciju.

Prvo, da raščistimo neke dileme: nije sigurno da se sve zna o tome kako će se glasati, tačnije, možda se ne zna ništa konačno.

Pretpostavlja se da će se glasati "apostolskim" načinom: da izborni sabor prvo izabere tri kandidata, svakog pojedinačno natpolovičnom većinom, pa da se zatim kockom "po duhu svetome" između njih trojice izvuče novi patrijarh.

Ne sme se isključiti ni mogućnost da izborni sabor u subotu pre glasanja promeni ovo pravilo, na šta ima pravo. (U 2. nastavku spomenuo sam konfuziju oko menjanja pravila, vraćanja starih...) U tom slučaju postoje dve realne mogućnosti:

- da se patrijarhom proglasi prvi koji dobije kvalifikovanu većinu (prostu ili dvotrećinsku, već kako sabor odluči);

- da u uži izbor uđu dvojica kandidata sa najvećim brojem glasova (sa mogućnošću da se ne zahteva prosta većina), pa da se zatim u drugom krugu glasa samo između te dvojice.

Teoretski postoje i druge mogućnosti, ali njih smatram vrlo malo verovatnim.

Dakle, moja se prognoza bazira na "apostolskom" načinu biranja i neću prognozirati za ostale slučajeve jer je isuviše špekulativno i isuviše kasno.

Ovde moram da naglasim da je biranje žrebom 1-od-3 ubedljivo najlošiji način da se izabere patrijarh po volji najvećeg dela episkopata, tačnije onaj koji će biti suprotstavljen najmanjem broju episkopa.

Zašto?

Pretpostavimo da će glasati 45 episkopa (nije još sigurno ko će sve imati pravo glasa, ali da ne širim priču). Većina bi onda bila 23.

U episkopatu SPC postoji više podela na srodne grupe ili struje po različitim kriterijumima:

inovatori-konzervatori;

mladi-stari;

ovodrinci-onodrinci;

grčki-ruski-domaći đaci;

justinovci/postjustinovci/neojustinovci-nejustinovci;

Srbijanci-ostali;

ekumenisti-ziloti;

bliski vlasti-bez odnosa sa vlašću.

Našlo bi se podela i po raznim drugim osnovama, ali nije bitno. Bitno je da podela ima mnogo i da se po raznim kriterijumima skupovi različito preklapaju. Dakle, sve je pitanje izborne taktike i veštine koaliranja.

Da pretpostavimo da će se stvoriti dve jake grupe - zbog načina biranja najpoželjniji ishod su upravo dve jake grupe. Već varijanta sa tri interesne grupe favorizuje ili najjaču ili koaliciju preostale dve, ali za sve učesnike rizik i opasnost od neuspeha daleko su veći.

Ko bi činio te dve grupe? Špekulišem da bi podela otprilike bila ovakva:

1. grupa: ekumenisti inovatori bliski vlasti sa ove strane Drine

2. grupa: konzervatori ziloti velikosrbi prekodrinci

Podele svakako ne mogu biti čiste: npr. jedan od najsamoproglašenijih kandidata, častohlepni mjestobljustitelj Risto, po mnogo čemu pripada 1. grupi, ali je i justinovac i prekodrinac. Drugi često(samo)pominjani Grigorije jeste antiamfilohijevac i "Bosanac" (time što je Hercegovac), ali je i inovator i blizak je vlasti, doduše ne srbijanskoj. Ipak, pretpostavljam da bi podela mogla da ide baš ovako.

U tom slučaju i kod jednih i kod drugih moraće da dođe do unutrašnjeg kompromisa:

"Dobri Srbijanci" morali bi zarad prikupljanja što više glasova da žrtvuju baš Amfilohija (čudne štete, rekla bi moja baba, no to nije tema); istovremeno "nazadni Bosanci" morali bi da žrtvuju premladog i preinovatorskog Grigorija. Protiv Grigorija su i godine: najviši klir (sa izuzetkom lajavog prznice Atanasija sam-pao-sam-se-ubio) ne ide u penziju i od pomisli da bi prpošni Dodikov junoša mogao da bude patrijarh sledećih 30-40 godina zasigurno se mnogima ježe i perčin i brada.

I ovde jedan primer iz Vatikana: obojica su više bezočnim nego veštim PR-om sebe proglasili za „moguće patrijarhe". Kažu Italijani za takve unapred proglašene entra Papa, esce cardinale, tj. uđe u konklavu unapred proglašen papom - izađe kao običan kardinal.

Po ko zna koji put digresija: koliko godina bi trebalo da ima novi patrijarh SPC?

Evo kako na to gleda Vatikan:

- Nakon jednog dugovladajućeg pape retko kad se bira sasvim mladi; malo kojeg biskupa/episkopa privlači ideja da ceo svoj vek provede pod samo dvojicom prvosveštenika (i da pritom samo dvaput ili jednom dobije šansu da bude izabran). Primer: posle 26 godina JPII izabran je prilično stari Ratzinger (Benedikt XVI).

- U trenucima kad se ne može postići konsenzus o fundamentalnim pitanjima, kad je struja previše, kad su suprotstavljanja previše jaka, bira se stariji, „tranzicijski" papa, da se dobije pauza od nekoliko godina da se situacija raščisti. Primer: Jovan XXIII koji je trebalo da RKT crkvi posluži za predah od dugog i bolnog pontifikata Pija XII (to što je „dobri dedica" za kojeg su svi mislili da je teološki lightweight pokrenuo najveće promene u rimokatoličkoj crkvi u mnogo vekova - druga je priča).

- Kad među izbornicima postoji konsenzus da je crkva (ili društvo) u ozbiljnom problemu, traži se čovek sa znanjima i sposobnostima da ga rešava, a zanemaruju se sve ostale podele. Primer: kad je posle Anschlussa i Sudeta svima bilo jasno da je Hitler na korak od evropskog rata, izabran je iskusni diplomata, nekadašnji nuncije u Bavarskoj i Nemačkoj, autor Reichskonkordata Eugenio Pacelli (Pije XII).

Da/ako izborni sabor SPC danas razmišlja na način kako to čini Vatikan, bilo bi gotovo sigurno da će sledeći patrijarh imati najmanje 75 godina, da će biti sposoban da bar počne da rešava gomilu problema unutar SPC koji se decenijama samo prećutkuju, zataškavaju i guraju pod tepih i da će za sve to moći da obezbedi široku podršku u episkopatu.

Ima li takvoga? Nažalost, nema. Tačnije, moglo bi da ga bude: sa jedne strane Irinej Gavrilović, niški; sa druge Nikolaj Mrđa, dabrobosanski; ali teško da bi oko ijednog od njih mogao da se stvori konsenzus.

(Sve i da se dogovore oko najidealnijega, kockarski izborni sistem bi mu dao mogućnost da bude izabran od samo 0.33. Osim ako baš ne verujemo u Duh Sveti, a ja sam po tim pitanjima prebacivanja odgovornosti na nekog drugog, makar i svemoćnog i bestelesnog i vanvremenskog i sveprisutnog - prilično skeptičan.)

Siguran sam da vladike sve ovo znaju i da će, u najboljoj najgoroj tradiciji srpske politike poslednjih 20-ak godina bez imalo ustezanja većina pokušati da izvuče što više za sebe i svoju interesno-zavičajno-dogmatsku-teološku-ideološku grupu.

Dakle: tvrd stav i tvrd kandidat „ekumenista inovatora bliskih vlasti sa ove strane Drine" protiv tvrdog stava i tvrdog kandidata „nacionalističkih staroveračkih zilota s one strane Drine". Kam u kam. Dva jarca na brvnu.

(Moj vrlo uslovni opis ovih dveju grupa mogao bi stvoriti utisak da „bosanskim natražnjacima" preferiram „liberalne Srbijance". Molim da se tako što i ne pomisli - ne preferiram nijedne (da ne kažem što gorega).)

Jesu li ove dve grupe sposobne da iznađu kandidate koji će dobiti po 23 glasa i na koji način?

Jesu, ali čista matematika kaže da ili neki interesi moraju da se preklope ili da mora da se napravi neprincipijelan dogovor. Tj. da bi „ekumenac grčki đak Srbijanac ispod državnoga šinjela" dobio 23 glasa moraće za njega da glasa i neki zilot/Bosanac/rusofil/nacionalista". I obratno. Ili tako ili da se dogovore da jedni drugima podrže „prve lopte" pa šta bude. U ovu potonju mogućnost ni najmanje ne verujem, jer da su u stanju da se dogovore oko toga mogli bi da se dogovore i da biraju dvotrećinskom većinom i tako dođu do zaista najboljeg kompromisnog kandidata.

Dakle, ko dolazi u obzir za ova dva mesta?

Prvo ko NE dolazi: nijedan od prekomoraca jer su premalo tu, premalo poznati, premalo lobiraju (iako pare za koje se veruje da dijaspora daje ni jednoj struji ne bi bile mrske); Artemije kao čovek koji ni teološki ni politički ne može ni sa kim; Pahomije, Filaret i Kačavenda kao liabilities; Makedonci - jer bi patrijarh Makedonac samo produbio podele u SPC i većina vernika ga ne bi prihvatila a ni spoljnopolitički ne bi ama baš ništa doprineo Srbiji.

Posle svega rečenog:

Za predstavnika struje „ekumenskih Srbijanaca" tipujem na Irineja Bulovića (bačkog). Prva rezerva Irinej Gavrilović (niški). Moguće iznenađenje: Hrizostom Stolić (žički).

Za predstavnika „zilotskih Bosanaca" tipujem na Jefrema Milutinovića (banjalučkog). Prva rezerva Nikolaj Mrđa (dabrobosanski). Moguće iznenađenje: Lukijan Vladulov (osječko-poljski i baranjski)

I sad ono najteže: Treći Čovek, koji bi po svemu morao da predstavlja najumereniji i najnormalniji izbor. Verujem da ću najpre ovde pogrešiti, jer je sigurno najteže pogoditi ko bi mogao da bude kompromisni kandidat. Tačnije, najlakše bi se tu našao odličan kandidat, ali ne biram ga ja nego (najmanje) dve bezobrazno tvrde, samožive i beskompromisne interesne grupe. Ipak, tipujem na Lavrentija Trifunovića (šabačkog). Prva rezerva Ignjatije Midić (braničevski). Moguća iznenađenja: Fotije Sladojević (dalmatinski) i Lukijan Pantelić (budimski).

I onda - barbut.