Pod Ožljem (5)

Ona mu se naslonila na grudi, puštajući ga da je provede kroz saborište. Nit’ što vidi, nit’ čuje, stisla oči i samo misli kako je ovo ružan san. „Nek’ nestanu! Nek’ svi nestanu! Neću, neću da ih gledam!“ Razmiče se svet pred njima, pa kako Milanko i Jelena prominu, sašaptavaju se i podgurkuju:  „Što bi ono? Odjuri Obren niza stranu k’o da ga furije gone!“

Kako zamakoše u šumarak, Jelena ga odgurnu i kleknu na meku paprat. Tek  joj tu, sklonjenoj od očiju radoznalaca, dođe da kuka iz glasa.  Drhti i jeca, a Milanko nemoćno kraj nje stoji.

-          Ajde, Jelena, neka te. Muči više!

-          Ne mogu, ne mogu, Milanko! Ja sam.... Ja sam mislila da će on nekako... Jooooj, ne znam šta sam mislila, samo sam htela majku da vidim. Samo da je vidim i da joj kažem...

Pa se  još više zaplače, mrmljajući nešto nerazumljivo, a Milanko je privija uz sebe i umiruje. Ne zna kako da je uteši, a sve misli koliko je i sam Obrenovom besu doprineo.

Video ga je čim je s komšijama zakoračio pod šatru. Video i Obren njega, pa zagalamio:

-          Ooooo, evo Bučevaca! Gledaj ljepote i komšijske sloge! Evo i mog dičnog zeta!

Milanko se osvrnu oko sebe, u trenu pomisli da se napravi kako ga nije čuo i vrati nazad, al’ Obren već ust’o od stola i maše. Šta će Milanko, nije mu milo pred svetom se s tastom cirkusijati, pa priđe i uljudno ga pozdravi. Obren već dobro poteg’o, oči mu užagrile i crveni pečati izbili po obrazima i vratu. Raspali Milanka po ramenu, vičući momku za improvizovanim šankom da prinese još rakije.

-          I podaj Bučevcima što će popiti. Ne sreće Obren zeta svaki dan!

Pa se, kao poverljivo, unese Milanku:

-          A ti bi proš’o k’o da se ne znamo, a? Pa kako si mi, zete? Kako mi je šćer? Sluša li te?

Neprijatno bi Milanku, smejulji se snebivljivo i odgovara klimanjem glave. Ljudi ih jedno vreme gledaše ćutke, očekujući bog zna šta, pa se svako okrete društvu za svojim stolom. Što li je Obrenu baš danas dospelo da se pred svetom sprda s ćerkinom udajom, pitaj ti Boga! Možda mu onolika rakijetina udarila u glavu, a može bit’ da je i njega mučilo ovo što je Jeleni namenio, pa sad izbilo kad zeta ugleda. Kako god, sad se zagleda u Milanka, tražeći nešto što mu je promaklo kad se onako na prečac odlučio da mu Jelenu da. „Da l’ se pokajao što je uze? Da mi nešto neće prebacit’ pred svetom?“  Onda bubnu bez ikakvog uvoda:

-          Je li, kad ćete vas dvoje prelaziti u Goleša?

Milanko se umalo ne zaceni kad ga je čuo. Oćuta malo, onda čvrsto uperi pogled u Obrena, dajući mu do znanja da mu se ovaj razgovor nikako ne sviđa.

-          Nas dvoje? Nikad.

Obren iskrivi glavu u stranu, tačno je znao kakav će odgovor dobiti, ali još nije rekao sve što je imao. I pripit vidi da je Milanku neprijatan ovaj razgovor, ali nastavlja računajući da će ga tako pogoditi baš tamo gde je želeo.

-          Bogami, to mi se ne sviđa. Ja sam drukči’ dodgovor imao kad sam ti šćer davao...

-          Dogovor? Kakav dogovor i s kim, Obrene?

Sad, već, Milanku vrelina u obraze udari  i srce mu zabrza, preskačući k’o da se saplete o ono što ne želi čuti.

-          S tvojim gazdom, Milanko. Nijesam ja tebi šćer dao da slugenja po tuđijem kućama, n’o da ti u moj dom dođeš.

-          Da se prizetim?

-          Jes’, Milanko, da se prizetiš. Ja sam s Aleksom…

-          Ne znam ja šta si ti s Aleksom, Obrene. Nijesi ti dao ščer za Aleksu, no za mene. I ako si htio prizetka, što mene nijesi pitao pristajem li?  

Obren začkilji, crven k’o da će mu krv iz obraza lipnuti. Nije se nadao ovakvoj kočopernosti od Aleksinog sluge. Pridiže se, upirući stisnutim šakama o sto i preteći zareža:

-          A što bi ja sa slugom dogovar’o?

-          Sa slugom, kažeš? E pa tom slugi si ti šćer dao, a nijesi mu prag za godinu dana preš’o. Da si mi živinče prod’o, upit’o bi valja li mi čemu.

-          Da ti ne valja, davno bi je ti meni vratio.

-          Ne bi’, Obrene, ne bi’. A znaš što? Što bi ona prije sa stijena skočila, no se u tvoj dom vratila!

Sad Milanko samo misli da l’ bi Jeleni rek’o što je Obren onako besno ispod šatre iziš’o. Žao mu je što se ovako kida, a, opet, k’o zna, možda bi mu zamerila.  I odluči da ništa ne pominje. Onda mu do svesti dopre kako su Aleksa i Obren  o njemu pregovarali, kao da je beslovesno živinče koje svoju volju nema i znoj ga obli od muke i nemoćnog besa. „Da je sad uzmem za ruku i odemo negde…  A gde? Kud ćemo nas dvoje?“