Greh gospođe Emilije

Gospođa Emilija, supruga marvenog lekara Bačke županije, dvadesetiprvog dana meseca augusta leta gospodnjeg 1889-tog, posmatrala je svoje dve ćerkice kako bacaju kamenčiće u bistro Palićko jezero. Tek je počeo četvrti dan njihovog porodičnog odmora u ovom banjskom mestu, a juče su iz župskog dvora poslali brzi dvopreg, kako bi se njen suprug gospodin Stefan hitno javio velikom županu u Novi Sad. Kočijaš je umeo reći samo toliko da su svinje, u nekoliko bačkih sela, naglo počele da crkavaju i da se u Magistratu plaše da nije u pitanju svinjska kuga.

Gospodin Stefan je bio jedan od prvih marvenih lekara od kada je Magistrat u Novom Sadu to zanimanje stavio u spisak gradskih činovnika.

 -Do skora su marvu lečili priučeni  kovači, a evo sada bez marvenog lekara ne mogu ni  jedan dan,  razmišljala je gospođa Emilija, ali se nije baš mnogo ljutila što je ostala sama sa decom. U Trščari, novom banjskom hotelu gde su odseli, osoblje je prema njoj uslužnije od kad se proneo glas da je po njenog muža svoj dvopreg poslao lično veliki župan.

Palić je tih godina, sa svojom banjskim kupalištem, jezerom i teniskim terenima postao poznato odmaralište, gotovo kao Karlove Vari ili Opatija, i zato nije bilo neobično da u njemu gostuju dame bez svojih muževa ili pratioca.

Gospođa Emilija se osećala sasvim opušteno, udobno je namestila banjski ligeštul, proverila šta rade njene ćerkice i nastavila da čita započetu knjgu. Već posle nekoliko redaka misli joj odlutaše, a preko njenog lepog lica prolete zagonetni osmeh. Razmišljala je o svom mužu i o razlozima zbog kojih je insistirao da odmor provedu sami na Paliću, a ne kako su običavali svih prošlih godina njihovog braka, kod njenog oca u kući ili na salašu. Naime, njen muž je žarko želeo da mu ona rodi još jedno dete i to sina. Zato je, pri hitnom odlasku u Magistrat, predložio da ona i ćerkice ostanu na Paliću, a on će gledati da im se što pre ponovo pridruži.                                   

Gospođa Emilija i gospodin Stefan živeli su u uspešnom i zašto ne reći srećnom braku. Odrasli su u  maloj varošici smeštenoj na plodnim ravnicama pored Dunava sa bačke strane. U njoj su zajedno živeli Mađari, Švabe i Srbi. Madjari i Švabe su išli u jednu veliku katoličku crkvu, međusobno se udavali i ženili, a Srbi, koje su tamo zvali još i Raci, u manju pravoslavnu i brakove su sklapali samo u okviru svoje zajednice. Kada je njen otac, ugledni i bogati Švaba vlasnik najveće olajnice i mlina u Bačkoj, odobrio udaju svoje lepe jedinice, za tek svršenog marvenog lekara  gospodina Stefana, ta vest je odjeknula po čitavoj varošici i okolini, jer mladi gospodin Stefan je bio Rac. Najstarijm varošanima njihov brak i nije bio neko čudo.

 -Krv nije voda, govorili su i prepičavali kako je njen deda po ocu u njihovu varoš izbegao  iz Šumadije. Pravu istinu o tome zašto je napustio rodni kraj, znala je samo njena pokojna baka. Na samrti, o svom pokojnom mužu Peteru, njoj svojoj jedinoj unuci, rekla je:

-Emili, oću da znaš,tvoj deda u mladosti nije bio ni hajduk ni ubojica.  

Zatim joj je ispričala, kako je protinica iz njegovog sela, njega golobradog mladića, uvukla u svoju postelju i to baš onog dana dok je proto, njen muž, sve odrasle meštane vodio na litiju u atar da izmole kišu.

-Omađijala ga veštica,  rekla je baka.

Kad se to pročulo seoski knez je presudio:

-Beli svet, ili robija. I tako se njen Peter, a onda se još zvao Petar, obreo u bačkoj varošici i našao uhlebljenje u olajnici i mlinu njenog oca. Naočit i vredan brzo je napredovao, a kada je jednog dana baka rekla svom ocu:

-Ili za njega ili u Dunav, otac nije imao kud. Tražio je samo da Petar promeni veru, kako bi venčanje bilo u katoličkoj crkvi. Petru, koji je imao loše iskustvo sa svojom crkvom, to i nije bilo teško – promenio je i veru i ime, a u crkvene knjige je upisao prezime svoje supruge i tasta.

Gospođica Emili, tada još devojčurak, bila je koliko iznenađena, toliko i ganuta, jer bakina priča joj je ličila na ljubavne romane, koje su joj rođaci donosili iz Beča i Pešte.

Odmah nakon venčanja u maloj pravoslavnoj crkvi, gospodin Stefan je svoju lepu i bogatu suprugu odveo u Novi Sad, gde ga je u Magistratu već čekalo mesto marvenog lekara. Pre njenog prvog porodjaja, otac joj je, kao miraz, kupio lepu i veliku kuću u Petrovaradinu, gde i sada žive.                              

Dok su joj misli lutale nad otvorenom knjigom, odjednom je prenu vriska njene mlađe kćerke. U potrazi za  piljcima devojčica je zagazila u vodu i upala u omanji jazak u kome joj je voda dosezala do grla. Gospođa Emilija se silno uplaši, ali pre nego se i pomerila niodkud se stvori jedan mladi oficir, zagazi u vodu i visoko podiže devojčicu. On se sa nekoliko svojih kolega šetao pored jezera i prvi priskočio. Grupa oficira iz Prestonice bila je u inspekciji graničnih utvrđenja na Dunavu i sinoć su kasno stigli na Palić radi kraćeg odmora. Primajući svoju kćer u naručje, gospođa Emilija mu se toplo zahvali.

-Husarski poručnik Konrad fonLandau, u službi Njegovog Veličanstva i uvek na usluzi vama gospođo, odgovori mladi čovek i pridruži se svojim kolegama, koji su do tada posmatrali čitav događaj. Gospođa Emilija je uspela samo da zapazi da je on najmlađi i najviši u grupi.

Istog dana, posle večere, gospođa Emilija i njene ćerkice potražile su osveženje, na terasi hotela Trščanik. Orkestar je svoj program započeo Radecki maršom, verovatno u čast grupe oficira koji su nedaleko od njenog stola pili dobro rashlađen rizling. Kada su kapelnik i njegovi muzičari nastavli sa Štrausovim valcerima, husarski poručnik priđe njihovom stolu. Gospođa Emilija na trenutak pomisli da će je zamoliti za ples, što ona nikako ne bi mogla prihvatiti. Poručnik, međutim uz elegantan naklon poljubi njenu ruku i uz osmeh upita kako se oseća devojčica posle današnje velike avanture. Pre nego se ponovo naklonio i udaljio, obraćajući se njenim ćerkicam reče, da  ukoliko bi mlade gospođice i sutra poželele da plivaju, on će biti na jezeru u isto vreme i rapoložen je da ih poduči. Gospođa Emilija, bez razmišljanja i prilično neoprezno odgovori, da će oni svakako biti na plaži ukoliko bude sunčan dan. Dok joj je ljubio ruku, osetila je blagi miris mošusa, a pogledi su im se sreli. Gospođa Emilija nije mogla a da ne zapazi nejgove čeličnoplave oči na  lepom preplanulom licu. Na desnom obrazu imao je dubok ožiljak sakriven ispod guste i kratke brade. To je njegovom mladom licu davalo muževniji izraz. Dok je husarski poručnik te večeri plesao sa malađim gošćama hotela, pogledi su im se još nekoliko puta sreli.

Nedugo zatim, iako je bila mrkla noć, sasvim jasno je videla njega, husarskog poručnika, kako stoji kraj njene postelje i mirno je posmatra. Umesto da se uplaši, čula je sebe kako mu govori:

 -Hoću bebu i to sina. Ti mi napravi bebu, neka moj sin liči na tebe.

 Istovremeno je bestidno, sve više i više, širila bedra. Husarski poručnik Konrad fon Landau je lagano skidao košulju, čizme, pantalone... i čitavo vreme prodirao u nju svojim čeličnoplavim pogledom. Kad joj je konačno prišao njenim telom se razli milina i ona jecajući izgubi svest.                                                                                         

Razbuđena oseti telo joj gori, bradavice na grudima ukrućene, medju bedrima vlažna, nije uplašena, samo se pita gde je on. Tek onda je obli ledeni znoj. U panici ustaje i u mraku pritrčava vratima  - zaključana, zatim prozorima - zatvoreni. Pali lampu i  vidi da je potpuno naga. Krsti se tri puta. Pije naiskap času vode, prska se po grudima i čelu, oblači spavačicu i nešto smirenija, zaključi da je to ipak bio samo san. Odmah potom oseti da je čitava soba ispunjena mirisom mošusa.

 Sledećeg jutra naložilla  je da im se doručak servira u  sobi i da je odmah posle doručka čeka otvoreni fijaker. Od kočijaša je tražila da je što brže i najkraćim putem odveze u Petrovaradin.

Daleko od Palića i događaja iz prethodne noći u sigurnom okrilju svog doma, gospođa Emilija je bila potpuno mirna. Po povratku kući iz Magistrata, prijatno iznenađen, gospodin Stefan je zatekao svoju lepu ženu kako u bašti zaliva ruže. Te večeri su rano pošli na počinak. Kad joj je muž, u zajedničkoj bračnoj postelji, prišao na svoj uobičajeni način, bila je sretna što može predvideti gotovo svaki negov pokret. A onda odjednom u nozdrvima je osetila miris mošusa, a umesto muževljevog glatko izbrijanog lica, čekinjastu bradu husarskog poručnika. Nemoćna da se suprostavi silini strasti koja ju je obuzimala, pomisli:

-Ako je ovo greh, Gospode, neka budem  prokleta.

                                                           * * *

Idućeg proleća gospođa Emilija je rodila lepog i zdravog sina. Sve strine i tetke su odmah zagraktale da mali nimalo ne liči na oca. Kada je dečak izrastao u visokog i vitkog mladića sa čeličnoplavim očima, sličnost sa husarskim poručnikom je bila više nego očigledna. Svih godina njegovog odrastanja gospođa Emilija je pitala i sebe i Boga kako je to moguće. Kao dečak, njihov sin nije voleo oca, a kao mladić bio je s njim u stalnom sukobu. Za inat ocu uzeo je majčino nemačko prezime i upisao se u vojnu školu u Beču. Rat ga je zatekao u činu poručnika.

Dok su zvona na NotrDamu oglašavala prvu pobedu savezničkih snaga u velikom ratu, koju je izvojevala Srpska nad Austrougarskom vojskom, na kućnu adresu gospođe Emilije u Petrovaradinu, stigao je telegram sa potpisom generala Poćoreka.  Njen sin, poručnik Peter Grečl hrabro je poginuo jurišajući sa svojim konjičkim eskadronom na srpske položaje kod Tekeriša, dana 21. augusta 1914.godine. Od tog dana, pa sve do svoje smrti, gospođa Emilija je stalno ponavljala iste reči:

- Greh.... greh.... prokleta sam.... prokleta...

..............................

Beleške na margini:

Dugo sam čekao priliku da ovu priču, svojevremeno objavljenu u uglednom Književnom listu i na uglednom blogu g. Čerevićana, postiram na svom blogu. I, evo, konačno mi se ta prilika ukazala - novi dizajn bloga b92.  Eto, pokušvam i ja, svojim skromnim doprinosom, da novi dizajn blog b92 izgleda lepše.