Pile moje

    Ne, nije to zbog onog izgladnelog kuceta na autobuskoj stanici u Beogradu.

   Htela sam to da kazem taksisti u cijem sam taksiju preplakala sat vremena od Beograda do kuce,pre petnaestak dana, ali on je vec otisao... I nisam bas plakala nego onako, suze krenu pa stignu do grla, onda ih ja guram nadole...one se penju...ja ih guram pa me nekada prevare....onda se pravim da gledam kroz prozor u mrak i polja ravnice. 

 Vozio me je od Beograda do kuce, medjugradski taksi prevoz, brzi, udobniji i jeftiniji od autobuskog, a nema ni one famozne "stanicne usluge" za koju nista ne dobijes. Ni casu hladne vode, ni skloniste od mraza i kise, ni uslugu toaleta....nista....samo resetke da ni ptica ne moze da proleti ako ne plati. Zato za moje novce putujem kako ja hocu. I placem  usput za sve pare. 

 Iz Beograda sam bila jedini putnik pa je taksista zamolio da sacekamo jos dvoje- troje. Ta voznja se najbolje isplacuje ako je taksi pun.Nemam nista protiv, nigde ne zurim i na miru cu da popusim jednu cigaretu bez terora nepusaca koji sam trpela gotovo dve nedelje od sina, ljubi ga majka. Upravo sam ga ispratila pa mogu da pusim gde ja hocu i koliko hocu.

  Setam okolo i sa uzivanjem vucem iz cigarete dok vozac silazi na stanicu gradskog prevoza, gde staju i medjugradski, da vidi ima li putnika u nasem pravcu. Naroda je mnogo. Pristize prevoz ali pristizu i ljudi pa je guzva konstatna i nepromenjena. Gledam sarenu gomilu, vreme je lepo, pada vece.

  Paznju mi privlaci brz pokret i probijanje sa leve strane gomile.

  Vidim psa srednje velicine, braon sa crnim ledjima kako se hitro provlaci kroz guzvu. Ocima fokusiran na nesto gore. Pratim njegov pogled i vidim zenu koja iz ruke grize nesto u zamotuljku. Zamotuljak poveliki. Ona gladno grize i zvace, mozda joj je to prvi obrok danas?

  Pas ne skida pogled sa njenih ruku i ociju, menja polozaj, seda na zadnje noge i upadljivo namesta pozu "Ja sam dobra kuca"...njegov pogled govori "I gladan sam". Uspravno stoji na prednjim nogama, gleda je i ne trepce. Pomislim da ce mu dati nesto kada zavrsi i cekamo tako, on i ja.

 "Gladan je" kazem vozacu koji sve to vidi sa pola paznje, radi svoj posao, trazi putnike. Brzo se smrkava.

  Zena je pojela koliko je htela, ostatak (pozamasan), zavija u kesu i baca u kantu za otpatke, onu okruglu sa malim prorezom pri vrhu.

  Pas skace i hitro pravi dva kruga oko kante. gleda zbunjeno u zenu pa opet u kantu.

  Dolazi neki autobus i masa se pokrenula, i zena sa njima, polako ulaze dok je pas prati. Vrata se zatvaraju i on par metara trci za autobusom pa se opet vraca do kante. Nema sanse da dohvati.

 "Jeste li videli ovo ?" pitam vozaca ali vidim da on gleda u ljude i ne znam da li je video.

 "Idem da mu kupim nesto" kazem, i trcim do OMV pumpe koja tu ima i prodavnicu, to mi je najblize. Utrcavam i prvo vidim gomilu grickalica, slatkisa i sokova, tek onda vidim vitrinu sa sendvicima i pecivom.

 "Imate li nesto sa mesom, jedna kuca je gladna ?" pitam, i tek po zbunjenoj prodavacici kapiram koliko idiotski zvucim. Snasla se i dala mi rolnice sa mesom, dve male, ali i to je makar prva pomoc.

  Istrcavam taman na vreme da vidim pun taksi i da me zapljusne opsti poziv da polazimo "Hajde vise zeno, kakvo kuce kakvi bakraci" vikao je nestrpljivi debeljko sa zadnjeg sedista. Vozac je stajao napolju i nemocno sirio ruke.

  "Gde je kuce?" pitam ga a on kaze da je otisao, nema ga. Kako nema?  Na dva minuta sam otisla i ne moze da ga nema. Pojurim u mrak. Stvarno ga nema. Gledam ljudima u noge, da se nije negde sakrio...u crnom mraku mrdnula se njegova crna ledja i to vidim samo kao pokret, par metara dalje, on gleda za svakim odlazecim autobusom. Zovem ga "Dodji kuco" i u dva skoka on dolazi, samo do bezbedne crte dva metra dalje. bacim mu prvu rolnicu i on je hvata u letu. hoce vec da bezi...zovema ga, imam jos, i on se vraca. Hvata drugu ali ispusta prvu i za trenutak je zbunjan..pocinje da jede.

  Trcim prema taksiju. Pokusavam da se udenem u dvadeset santimetara prostora koliko mi je onaj debeljko ostavio mesta.To resava taksista tako sto grunu vratima spolja i baci me u meku, pihtijasu masu njegovog tela

  Cutim sabijena u cosak, zalepljena za staklo. Tek tu primetim i sitnu zenicu sa leve strane zadnjeg sedista, stisnuta kao i ja, i ona cuti Napred sedi covek koji se vec dogovara sa taksistom gde da ga ostavi kada stinemo. Koristim priliku da se i ja dogovorim da me vozi do kuce, platicu malo vise. Usput me stiglo, ne znam zasto, to da stalno okrecem glavu ka prozoru, kao bas je lep mrak napolju.

 Stizemo pred kucu, placam i zahvaljujem se, on mi vraca kusur i ne znam zasto, zastaje i kaze :

 "On je lutalica, snaci ce se vec"....i ode. Vidim da mi nije naplatio voznju do kuce, ono "malo vise" sto smo se dogovorili.

  Htedoh da mu kazem da to nije zato, ili bar ne samo zato, nego se valjda skupilo odasvud, ne rekoh mu ni hvala, nista.

 Ulazim u kucu, pazljivo otvaram vrata po navici, jer tamo je godinama unazad, skakutalo, ludovalo od radosti sto dolazim, jedno malo, slatko, veselo belo kucence.

  Pile moje.

   Palim svetlo u predsoblju. Docekuje me hladnoca i tisina.Samo u uglu zuta gumena igracka gleda me crnim okicama. To je onaj mali zeka za kojim je ludovao, Pile moje. Njega sam zaboravila da pokopam u dnu dvorista pod grmom ruze, kada je desetak dana pre toga, moje malo zlato izgubilo bitku sa teskom bolescu.

  Gledam ja zeku, gleda on mene........pridavim ga u fioku cipelarnika, samo je jednom dugo i bolno pisnuo. Onda sam i ja mogla da pustim sve one suze koje sam u taksiju gurala niz grlo.

  Izvadim kofer i pocnem da se pakujem. Istog dana kada smo ga pokopali sin mi jeizvadio kartu ne pitajuci me da li hocu da idem.

  Za nedelju dana sam i otisla i ponela u koferu i ovu pricu, nije htela sama da ostane kod kuce. 

  Trazim za nju lepo mesto da je ostavim, da je ne zagubim negde sa prtljagom, Mislim da je ovo dobro mesto?